Људско достојанство у збрињавању и лечењу болесних особа

Једна од верзија Старог Завета која је сматрана ауторативном од стране

Православне цркве је Септуагинта, први превод са јеврејског текста, која је
укључивала десет девтероканонских књига које су у оригиналу написане на грчком
језику. У тих десет књига спада и књига Премудрости Исуса Сина Сирахова
написана између 200 и 132 год. пре Христа.

Ова књига садржи одломак који на

најбољи начин исказује приступ Православне цркве болести и њеном лечењу:

Сине мој, у болести немој бити немаран; него се моли Господу,
и он ће те учинити здравим. Уклањај се од греха, и заповеди
својим рукама правду, и очисти своје срце од сваког порока. Дај
сладак мирис, пружи фино брашно; и учини изобилан принос,
колико си у стању дати. Онда се упути доктору, јер је Господ
њега теби дао: немој ићи од њега, јер ти је он потребан. Сада је
време када је у њиховим рукама добар успех. И они такође
требају да се моле Богу, да би могли дати угодност и лек
дуготрајног живота. Онај који сагреши пред својим Творцем,
нека падне у руке лекара

У овом одељку видимо неколико значајних тема: првенствено нам се

саветује уздање у Бога; веровање да се морал, духовно и телесно здравље морају
сматрати као неодвојива целина; затим имамо потстицај духовних и литургијских
напора у смислу лечења; и опште одобрење медицинске професије, чак и ако
постоје некаква ограничења .

Која је полазишна основа oвог старања o људском просперитету, и о

могућим напорима лечења оних који су болесни? Православна традиција
наглашава смисао човековог постојања. У опису стварања човека у Књизи Постања
и у Новозаветном наглашавању да је сврха човековог живота да он постане

Текст који следи је треће поглавље изванредне књиге која се бави темом здравља са аспекта

Православне традиције. Аутор ове књиге је отац Стенли Харакас, а наслов књиге је “Здравље и
медицина у Православној традицији” (Stanley Samuel Harakas,

Health and Medicine in the Eastern

Orthodox Tradition,

(Light and Life Publishing Company, Minneapolis, Minnesota,1990), 59-108. Отац

Харакас је био професор моралног богословља и  декан Академије Часног Крста у Бостону, а сада је
парохијски   свештеник   у  цркви   Сретења   Господњег   у   Бруксвилу,   Флорида.   Захваљујемо   се   оцу
Харакасу   што   нам   је   уступио   ово   фантастично   дело,   које   нам   на   најбољи   начин   осветљава
православну традицију по питању здравља и лечења (Прим.прев.).

“Премудрости Исуса сина Сирахова ,” позната и као “Бен Сира”или “Сирах.” О њеном пореклу

види

The Oxford Dictionary of the Christian Church

, ed.F.L (London: Oxford University Press, 1963) под

погл. Ecclesiasticus.

Еcclesiasticus 38:9-15. The Septuagint Version of the Old Testament and Apocrypha (New York: Samuel

Bargster and Sons n.d) “ како ниси био …” последња реч 11 стиха, има мању јасноћу у овом преводу,
мада је тачнији превод са грчког језика

os me hyparchon

. Овде сам заменио са преводом са јеврејског

језика из Revised Standard Vеrsion, “колико си у стању дати” ради налажења бољег смисла.

“обожен” налазимо исто значење; сврха људског почетка и краја је један. То је
циљ и визија која мотивише многе наше активности према другим особама;
укључујући бригу, као и изналажење лека болесним особама.

У овом поглављу, на сажет начин ћемо изложити учење о овом проблему у

Православном предању, наћи његову примену у концепту антропологије,
заснивајући се на питању оних људи који су означени као “ограничени” или “ као
особе које нису нормалне,” и на крају ћемо извести неке закључке у вези са
лечењем и збрињавањем болесника.

Икона и подобије Божије

Који је смисао људског постојања на земљи? Многи од нас данас виде

човека просто као животињу у вишем степену еволуције, без некакве уопштене
сврхе постојања. Неки су до оваквог закључка дошли услед материјалистичке
философије; други су пак очајни егзистенцијалисти за које је људски живот апсурд
без икаквог смисла. Многи дефинишу људски живот у терминима привремених
вредности: материјалних вредности, славе, креативности, задовољстава, политике,
пројеката, ега ... “Живим за своју децу” је бенигна форма овог виђења који унижава
људски род. Фојербахова чувена изрека: “Човек је оно што једе,” Марксове “

homos

economicus

” и Сатрове “друге личности су непријатељи” су више него неприметни

одговори на ово питање.

Насупрот овим виђењима је разумевање људског постојања у традицији

Православног хришћанства. Људски род је творевина Божија. Али и више од тога,
људски род је створен по  “слици и прилици Божијој.” Ово библијско учење није
узето само да на општи начин   означи разлику и достојанство људске врсте. Од
најранијег   доба   теолошких   расправи   у   Православном   свету,   прича   о   људском
стварању је тумачена на један посебан начин.

Одломак који се односи на стварање човека од праха земаљског и

давања животног духа од стране Бога, да би човек постао “душа жива,” нам указују
на разлику између људског рода и осталог створеног света. Негде у еволуционом
процесу,   један   јединствени   догађај   је   направио   разлику   између   човечанства   и
остатка   животињског   света.   Ово   је   и   теолошки   и   научни   исказ.   У   предању
откровења, као што можемо видети, људско тело је саставна целина: душе и тела.
Без ове органске целине човек се не може замислити. Тело   је суштински аспект
људског постојања, отуда и хришћанска догма о васкрсењу тела.

Шта је то што сачињава икону Божију у човеку? Први корак је наглашавање

крајњег аспекта људског тела. Људско тело је створено  не само као изговор речи
као што то видимо у случају животиња: “Потом рече Бог: нека врве по води живе
душе   и   ...   Нека   земља   пусти   из   себе   душе   живе   по   врстама   њиховијем   ...   ”
(Књ.Пост. 1, 20,24).   Први опис стварања човека је да Господ не каже само “да
начинимо   човека”   него   “И   створи   Бог   човека”   (Пост.1,   26,27).   Други   опис   је
изричитији: “А створи Господ Бог човјека од праха земаљскога, и дуну му у нос
дух животни; и поста човјек душа жива” (Пост.2,7). Ма шта ови одељци значили са
теолошког   разумевања   људског   постојања,   они   сигурно   назначују   телесну
димензију човечијег живота. Бити људско биће има првенствено значење телесног

Потребно је истаћи да ово разумевање људског постојања није статично. У

разликовању иконе од подобија, свети оци Истока формулишу динамичан приступ
у   означавању   људског   постојања.   Древно   јеврејско   поетско   изражавање   је
несумњиво   тумачено   као   таутологија,   као   просто   изражавање   исте   идеје
другачијим   речима.   Поред   свега   тога,   од   Оригена   (185-254)   који   је   био   први
црквени писац који је на теолошки начин тумачио Свето Писмо, Црква почиње да
види у изразу “подобија”- димензију људског стварања, којe  указује на потребу
људске  сарадње  у  испуњавању  Божанске  сврхе.  “Подобије”  означава могућност
испуњења иконе у нама. По светом Григорију Ниском, “Са једне стране ‘икона’ је
дата нама као творевини и од првог момента она постоји у нама. Са друге стране
‘Подобије’ ‘је остварење нашег избора’.”

И свети Василије наглашава да је Бог

‘дао’ ово подобије нашој бирајућој вољи, ‘указујући да Oн замењује избор са
нашим вољним хтењем, које је у стању да нас учини сличним Богу.’

Ниједна од тих делатности, се не може заменити са индивидуалистичним

вакумом; то је потпуно социјална и заједничка категорија. Физички зачетак,
рађање, и мучење су социјални чинови. Осећати мучење тела, интелектуално,
емоционално, и духовно је могуће једино на истоветан начин.

Бити људско биће, значи бити потпуно психосоматски зачет од стране

људских родитеља, обдарен са иконом Божијом, позван на остварење подобија
Божијег у заједници са Њим и са другим људским бићима. Мада смо због греха и
због пада емпирички искривљени, и мада је Божији лик у нама “покварен” услед
зла, Грчки Оци су понављали и снажно афирмисали да смо још увек “икона
Божија” и да је наш најважнији циљ да се “ обожимо.”

Збрињавање, лечење и филантропија

Могућност остварења подобија Божјег даје свакој особи неповређено

достојанство које заслужује поштовање. Ово достојанство се захтева од свих нас.

Зашто се ми старамо о нашем здрављу и о здрављу других? Зашто морамо

тражити лека себи и осталима од болести? Једна од најзначајнијих карактеристика
подобија Божијег је љубав: “Бог је љубав,” како налазимо у 1Јов. 4,8. Модел правог
човекољубља нам је дато од Христа, који је у себи сјединио божанску и људску
природу. Исто тако, модел љубави, лечења и старања нам је такође дат од Господа
Исуса Христа, што представља модел пуног људског постојања.

Мада у мноштву записаних чуда у Јеванђељу спадају и исцељења,

исцелитељска служба Исуса не представља некакво медицинско знање, нити пак
кампању искорењивања болести. Чуда су “знаци Царства које ће доћи,” и они
означавају проповед и манифестацију реалности новог живота и постојање Царства
Божијег. Ученици Христови, нпр. су били послати “да проповедају Царство
Божије, и да исцељују” (Лук.9,2); и они су били поучавани да “исцељују болесне...
пошто је Он рекао њима: “Приближило вам се Царство Божије.” (Лук.10,9).

У историји ране Цркве, брига о болеснима и онима који пате, без обзира на

њихова религијска веровања, националност или расу је била ознака Хришћанског

“Еis to Poiesmon Anthropon” (Беседа на стих: “Да начинимо човека”), 1.PG, 44,273.

“Peri tis Anthropou Kataskeves,” 1,20 PG.30,29.

живота.

Епископ александријски Дионисије, нам даје сликовит опис хришћанског

одговора на велику кугу која је завладала у том граду око 203 год:

Већина наше браће је дала велики допринос у виду несебичне
љубави и братске доброте. Они су држали пост међу собом, и
посећивали су болесне без икаквог страха, и служили су њима
непрекидно, служећи им ради Христа. И већина њих су умирали
са радошћу, на себе узимајући патње других и примајући болест
њихових суседа   на себе су вољно  примали и њихове патње.И
многи који су се бринули о болеснима су давали снагу осталима
(и) умирали су пошто су примили болест... Заиста, најбоља од
наше   деце   је   напустило   овај   живот   услед   ове   околности,
укључујући неколико презвитера,  ђакона и оних људи који су
имали највећу репутацију; тако да овај вид смрти кроз велику
побожност и изражену веру, није ништа друго до мучеништво...
Али са паганима је било посве другачије. Они су избегавали оне
који   су   били   болесни,   и   бежали   су   од   својих   најмилијих
пријатеља.   И   они   су   њих   одбацивали   на   улицу,   где   су   они
лежали напола мртви и остављали су мртве попут смећа ...

Критично читање овог одломка, подиже техничко питање у смислу метода

који су прикладни за негу болесника. Ово је била тешка антисептичка процедура!
Али ништа није противречило квалитету љубави и старању овим раним
Хришћанима. У касном трећем и раном четвртом веку су Хришћани су генерално
заменили реч филантропија са речју љубав или су ту реч користили у замењивој
форми у њиховом говору, литератури, проповедима и химнама.

Бити филантроп

(човекољубац или хуманиста - прим.прев) значи бити обожен.

Људско достојанство и

“ограничена

особа

”

Као што смо видели брига за ближње је била карактеристика Византије;

културе и друштва чија је душа и дух било Православно Хришанство. Али шта
представља   мањак   у   ономе   што   се   сматра   за   просечан   домашај   људских
способности,   било   да   су   то   физичке   или   интелектуалне   или   пак   вољне
способности? Генетски оскудан фетус, ментално ретардирана особа, ментално или
емоционално   болесна   личност,   алкохоличар,   наркоман,   могу   да   испадну   из   ове
категорије. Такође можемо, укључити у ову категорију и ограничене старије особе
које су постале неспособне, трајно болесне, чак и оне које су непродуктивне и “које

Constantelos,

Byzantine Philanthropy and Social Welfare

(New Brunswick, N.J; Rutgers University

Press, 1968) погл.1-3.

Цитирано по Евсевијевој Црквеној историји, 7,23,7-8, 10. Nicene and Post-Nicene Fathers, 2

ser.,1,307

Constantelos,

Byzantine Philanthropy

најрањивији,   најслабији...   (када   је   мера   у   доларима   и   центима   у
питању)   имају   суштинску   човечност   која   мора   бити   поштована   и
имају дарове у карактеру који мора бити сачуван. У нашем лечењу
ментално   ретардираних   особа   морамо   имати   ангажовање   ка
равноправности   у   третману,   поштовању,   правима,   и   суштинској
достојности сваког људског живота.

Са православне перспективе ова суштинска достојност се изједначава са

учењем да сваки човек има могућност обожења. Са том могућношћу, која никад
није испуњена у земаљском постојању, је увек отворена мера извртања и мера
испуњења што нас и чини људским бићима.

Многе дебате се јављају поводом ове песпективе; оне препочују анализе,

студије и истраживања. Ова перспектива признаје  сваком људском бићу право на
постојање, унутарње вредности и значај. Услед тога, морамо се старати о нама и о
другима. Сваки људски живот има своју вредност, и то се   не треба   доводити у
питање. Морални императив се јавља у вези са људском достојношћу, пошто је
свака личност “икона и подобије Божије.” Морамо признати суштинску вредност
свакој   особи   и   о   њој   се   старати   и   бринути   се.   Несебична   брига   према   нашим
ближњима, посебно у случајевима слабих и беспомоћних је суштина љубави која
нам је дата од Господа Исуса Христа, и на тај начин нас приближава Богу. За
остварење   истинске   хуманости,   морамо   бити   прави   човекољупци   (филантропе),
што би у литерарном жаргону означавало “волети човека” у сваком људском бићу,
па било оно чак и “ограничено.”

Људско достојанство и ментална болест

Kaда се осврнемо на ментално болесне особе, видећемо да је једна група тзв.

“ограничених особа” била означена као “опседнута демонима” у Хришћанској
традицији и да је била исцељивана од Христа.

У овим исцељењима, по сведочанству Јеванђеља, Исус је просто заповедио

демонским силама да напусте болеснике, тако да је наступило исцељење. То је
добило предањски смисао у литургијском животу Православне цркве, и молитве
егзорцизма су се читале и на сличним непопустљивим стањима болести. Симптоми
поседнутости су описани у овим молитвама. У егзорцизму који је приписан
св.Василију Великом, Бог се позива да одагна над душом болесника који се мучи:

сваку немоћ, свако безверје, сваки нечисти дух, жалост ... похлепу,
гордост, пожуду ...дрскост. Одагнај Господе од свог слуге и сваку
активност злога, свако магијско дејство, сваки отров, идолатрију,
враџбину, призив духова ... пијанство, прељубу, разврат ... мржњу,
свађу, немир, и свако дејство зле силе

Исто

., 10.