ФАКУЛТЕТ ЗА ПРАВНЕ И ПОСЛОВНЕ СТУДИЈЕ ДР ЛАЗАР ВРКАТИЋ
УНИВЕРЗИТЕТ УНИОН У БЕОГРАДУ
СЕМИНАРСКИ РАД
ЛОБИ ГРУПЕ-ПОЈАМ, ОРГАНИЗАЦИЈА,
ПРАКСА
Ментор: Студент:
Проф. др Слободан Марковић
Нови Сад, 2018. године
САДРЖАЈ
Увод......................................................................................................1
Шта је лобирање и због чега се користи...........................................2
Врсте лобирања...................................................................................3
Врсте лобиста......................................................................................4
Процес лобирања и технике...............................................................5
Девет ( П ) ефективног лобирања......................................................8
Лобирање у Сједињеним Америчким Државама.............................9
Лобирање у институцијама Европске уније.....................................9
Лобирање у Србији...........................................................................11
Закључак............................................................................................12
Литература.........................................................................................13
ШТА ЈЕ ЛОБИРАЊЕ И ЗБОГ ЧЕГА СЕ КОРИСТИ
Као што смо већ споменули, лобирање представља обраћање члановима парламента у
намери да се утиче на законодавство. Медији често пишу о лобирању на националном и
међународном нивоу, али се лобирање најчешће одвија се на локалном нивоу. Замисао
лобирања је да ако желите да се ваши интереси задовоље , морате утицати на доносиоца
одлуке. Дакле, лобирање се појавило у тренутку када су појединци или организација
схватили , да уколико желе да остваре своје интересе , морају предузети одређене кораке.
Данас у савременим условима, потпуно је природно да саки грађанин има право да на
одређени начин учествује у формулисању политике своје државе, а на самом почетку
његовог утицаја стоји бирачко право. Доносиоци одлука не могу представљати све
интересе у друштву, и стога је важно рећи шта желите и ви и ваша група. Људи често
интересне групе и лоби групе сматрају истим, међутим то у пракси није тако. Лоби се
искључиво односе на законодавну власт, док се интересне групе усмеравају на државу
уопште. Заједничко им је што су и једна и друга утицајне групе, али између њих не
постоји никакав знак једнакости. Међутим, не могу се сви покушаји утицаја на доношење
одлука назвати лобирањем. Постоје одређене карактеристике које се испољавају у
лобирању, а то су :
-
Лобирање је усмерено ка јавним пословима - не у приватном сектору.
-
Лобирање има за циљ да утиче на одлуке, законе и правила у одређеним
питањима, а не уопште
-
Лобирање се врши од стране организације или група заинтересованих страна - а не
од стране приватних лица.
-
Лобирање обухвата комуникацију – мишљење мора бити достављено доносиоцу
одлуке.
Лобирање се може користити у свим фазама процеса доношења одлука. Подела се може
направити између проактивног и реактивног лобирања. Проактивно лобирање има за
циљ да утиче на ствар пре него што је чак и на дневном реду, а реактивно лобирање се
тиче конкретних предлога закона. Ови типови лобирања се такође могу назвати и
узводно лобирање, то је покушај да се утиче на ствар пре доношења одлуке као и
низводно, што је покушаји да утичу на практичну примену одлуке. Већина лобирања је
реактивно односно низводна, мада често буде прекасно да би се добио жељени резултат.
ВРСТЕ ЛОБИРАЊА
Као што је поменуто, лобирање може бити директно или индиректно. Диреткно
лобирање преставља позив на акцију према одређеном пропису или закону. Најчешће
подразумева плаћене појединце који улазе у директни и формални комуникацијски
процес са кључним званичницима и законодавцима. Неколико облика подразумева
директно лобирање а то су : лични разговор (брифинг) са политичким званичницима,
њиховим саветницима и сарадницима; планирање и састављање парламентарних
инструмената (израда предлога); формулисање предлога законске материје; израду
позиционих докумената и материјала који се користе као темељ за доношење политичких
одлука; припрему политичких говора или предавања за политичке званичнике;
достављање документације; учествовање у политичкој агенди (дненом реду).
2
Методи
директног лобирања укључују личне састанке, телефонске разговоре, појединачно
писане факсове, масовне поште и петиције. Најефикасније технике су лични састанци и
телефонски разговори. Да би помогао у прављењу директног лобирања, лобист може
користити графиконе, анкете и информације које добије преко политичара. Ове
информације се користе како би се објаснили интереси који лобисти презентују.
Индиректно лобирање је супротно од директног лобирања, јер не укључује директан
позив на акцију а познат је и као ''grassrosts '' лобирање. Представља употребљавање
различитих алата односа са јавношћу у циљу актуализовања и политизовања одређеног
проблема или питања у ширу јавност. Најважнија одлика индиректног лобирања је
посредовање. Дакле, контакт и комуникација између између индиректних лобиста о
доносилаца одлука увек је посредована. То посредовање се огледа кроз двостепену
комуникацију ( лобист – општа јавност – доносилац одлуке) . Циљ је да се најпре утиче на
општу јавност, која ће након тога својим поступцима навести – утицати на доносиоца
одлуке да одлучују у корист лобиста. Грассроотс Лобирање је мобилизација великог
броја обичних грађана за потписивање петиција, писање писама, учествовање на
демонстрацијама и на други начин ставити своја мишљења својим политичким
представницима. Постоји и Грас- топ лобирање. Оно представља мобилизацију лидера
заједнице, професионалих удружења , познатих личности и понатих фигура које могу
утицати на јавно мњење и применити знатан притисак на политичке личности. Лобирање
2
Марковић И. Слободан , ''Корпоративна и корпорацијска безбедност'' , Нови Сад , 2013. стр 220.
