Правни факултет Универзитета у Косовској Митровици
Предмет:
УСТАВНО ПРАВО
Тема:
НАСТАНАК И РАЗВОЈ УСТАВНОСТИ
У СРБИЈИ
есеј
ментор: проф. др Владан Михајловић
Врање, април 2013. Године
УВОД
2
Уставно право је правна и политиколошка дисциплина по предмету и методама
којима се служи. Уставно право и политичке науке имају истоврсни предмет интереса. То
су политичке институције и политички систем што обухвата све политичке институције
које постоје у склопу одређење државе.
Поред осталог Уставно право нам даје сазнања о настанку и развоју уставности у
Срба, на који начин су настајали различити устави, из које потребе, и шта су регулисали.
Да ли је сваки устав био напредан, или је некад ишао и корак у назад, чије је потребе и
циљеве требао да задовољи? На сва та питања одговор нам даје Уставно право.
1. Стварање српске државе у XIX веку и решавање њеног уставног питања
4
Као што Совјет није успео да ограничи Карађорђа онако како су ''совјетници''
желели, тако ни Карађорђе није постао неоспорни вожд свих Срба јер га нису изабрали
представници свих нахија Београдског пашалука. У таквој ситуацији, угрожен од својих
војвода и без савезника Руса, Карађорђе жури да предухитри незадовољне народне
старешине и спрема план за уређење односа између њега и Совјета. Карађорђе је ту идеју
изложио својим најближим пријатељима у Тополи, а намеравао је да је спроведе у
Београду где би се о Св. Андреји одржала главна скупштина која би уредила односе
између њега и Совјета а њега прогласила врховним господарем Србије. До те скупштине
није дошло, већ је нешто касније (11. децембра 1808.) стицајем повољних околности
Карађорђе иступио пред Совјетом са својим предлогом о односу њега и Совјета. 1808. је
утврђено да Совјет и све старешине, кнезови, војводе као и сам народ признају Карађорђа
и његово законито потомство за провог и врховног српског старешину и обећавају му
верност и послушност док се Карађорђе према Совјету обавезао да ће га признати за
врховни суд у земљи, с тим да ће своје заповести које потичу од њега и иду преко Совјета
издавати у договору са самим Совјетом. Овим актима од 1808. Карађорђе је признат за
наследног господара Србије, али се заузврат обавезао да ради споразумно и у договору са
Совјетом у стварима које се тичу земље и народа. Без обзира што овај акт (акти) од 1808.
није сачуван (али ни прихваћен од свих старешина и потврђен од народне скупшине), то је
био први формални акт о уређењу власти у Србији, њен први уставни акт којим је правно
успостављена апсолутистичка и монархистичка власт династије Карађорђевић са њеним
родоначелником Карађорђем. Овим актом од 1808. непријатељство између Карађорђа и
незадовољних старешина се привремено стишало, да би крајем 1810. поново избило на
површину свом жестином. Да би и овог пута сачувао власт, Карађорђе је одговорио
намером да реорганизује Совјет и централну управу устаничке Србије и тако скрши моћ
главних конкурената. Ради тога је јануара 1811. сазвана и одржана скупштина старешина
којој је присуствовало 66 лица и која је требало да разреши овај скукоб и учврсти његову
апсолутистичку власт. И овог пута је Карађорђе издејствовао верност и послушност
чланова Совјета себи и своме потомству. Са своје стране, Карађорђе се обавезао да ни у
земљи а ни ван ње неће ништа предузимати без споразума са Совјетом, да ће све заповести
издавати преко Совјета и да без договора са њим неће никог казнити ни смрћу нити
заточењем. Све народне старешине и Совјет су се безрезервно приклониле Карађорђу,
његовом вођству и њему и потомству положили заклетву на верност и послушност и, што
је још важније, да ће сваког другог претендента на српско вођство сматрати непријатељем
и суду га предати. Актом од 1811. је реорганизован Совјет тако што је подељен на два
дела. Један део, шест чланова, су били министри (попечитељи) а остали, с министром
правде су чинили Велики вилајетски суд и оба ова дела Совјета су представљали владу и
законодавно тело.
2
Карађорђе је био председник Совјета и био овлашћен да именује
попечитеље и остале чланове, али је при томе водио рачуна да и делимично задовољи и
опозицију па су у владу ушли и неки његови љути противници (Јаков Ненадовић, Сима
Марковић и др.)
1.3. Апсолутистичка и неуставна владавина Милоша Обреновића (1813-1835)
2
Драгош Јевтић – Драгољуб Поповић, Народна правна историја, Савремена администрација, Београд, 1977.
стр. 88
