Ima nečega u nama što je veće od puke stvarnosti, što u svemu vidi više, neki život koji se samo
nazire, koji vapi da bude otkriven. Unutrašnja volja koja kipi, preliva se iz nas i traži nova tela za
osvojiti. Ono što od jednostavne krpene igračke sa dva dugmeta umesto očiju napravi
nerazdvojnog prijatelja i neophodnog saputnika u dugim danima detinjstva i još dužim noćima.
Ono što od komplikovanog mita i teško razumljive religije napravi podelu na jednostavne likove,
u odraslom dobu.

Slika 1. Lutkarsko pozorište

Naša moć da oživimo neživo i otelotvorimo neopipljivo uvek je nalazila način da se ispolji.
Zahvaljujući arheologiji i istoriji uspeli smo da sklopimo delove u vremenu i prostoru rasute
slagalice i sastavimo priču sopstvenog religijskog, kreativnog i filozofskog sazrevanja. Sve to u
jednoj naizgled beznačajnoj stvari – lutki.

Od Egipta, preko Kine i Indije arheolozi su nailazili na predmete za koje bi se moglo reći da su za
svrhu   imali   samo   zabavljanje   dece,   ali   mnogo   je   verovatnije   da   su   imali   širu   primenu.
Hijeroglifski zapisi i veliki broj svitaka bez sumnje opisuju mistike i vračeve koji upravljaju
silama   bogova.   Čoveka   koji   je  živeo   2500.   godine  p.n.e.   lako   je  bilo   zavarati   jednostavnim
trikovima. Lutke koje su se pomerale naizgled nadljudskim moćima pokretao je nama ne toliko
komplikovan   mehanizam   vešto   sakriven   u   postolju   ili   iza   zavese.   Ljudima   neupućenim   u
najjednostavnije zakone mehanike ta vrsta predstave bila je zaista nešto više od puke zabave.

Slika 2.

“

The Puppet Theatre”, Eugene von Blaas (1843 – 1931)

Do vremena Platona lutkarsko pozorište već je delom izgubilo početnu tajanstvenost, ali je dobilo
na dubini tumačenja. Ljudi su, donekle razumljivo, počeli sebe da poistovećuju sa lutkama
kojima neka nepoznata sila, daleko veća i moćnija od njih samih, manipuliše. Praveći svoje lutke
nadoknađivali su strah koji ih je svakodnevno terao da se mole i prinose žrtve, ali ne samo to.