Uvod
Kad pred sobom imate počinioca krivičnog dela starosti od 14 do 18 godina, pred sobom
ujedno imate i primarnu žrtvu. Žrtvu kojoj je sistem,odnosno roditelji, uradio nešto loše a vi
niste reagovali na vreme.Jedno od tačnijih tumačenja uzroka kriminala kod mladih dao je
francuski autor koji je rekao da će maloletničke delikvencije biti uvek tamo gde bitange budu
vozile najnovije mercedese a pošten radnik zaranivao tek za skroman život. Takva društvena
slika do krajnosti izvedena, tokom zagušljivih devedesetih u Srbiji, i dopunjena potpunim
urušavanjem postojećeg
kulturnog i vrednosnog sistema, naravno da je dovela do nezapamćenog
porasta devijantnog ponašanja maloletnika.
Medjutim, u periodu od 2000. do danas maloletničko prestupništvo u
Srbiji dobija nešto umerenije i drukčije dimenzije. Zanimljiva prateća pojava
je takoreći utrka medija ko će više dići paniku navodeći alarmantne podatke
(po pravilu, bez navedenog izvora) o sadašnjoj kulminaciji porasta
maloletničkog kriminala, a stručnjaci čitajući zvanične podatke tvrde da u
poslednjih nekoliko godina statistika beleži stagnaciju, pa čak i pad ove
pojave. Istovremeno, odvija se i proces izgradnje novog sistema
maloletničkog pravosuna koji će objediniti ovu materiju u jedinstvenu celinu
i približiti ga evropskim standardima. Kad se sve sabere, ono što zapravo
najviše treba da zabrinjava jeste činjenica da maloletničko prestupništvo po
svojoj strukturi postaje sve agresivnije i to s naglašenim rasističkim i
nacionalističkim elementima. U tom slučaju priča o mercedesima s početka
teksta prestaje da važi, ona deluje previše romantično i ne odgovara na
pitanje – a šta kad neko iskaljuje na drugom sav svoj bes i mržnju a zauzvrat
ne želi baš ništa.
Često postavljano pitanje da li je kriminalna ličnost specifičan biopsihički entitet, rezultiralo
je mnoštvom istraživanja na tu temu. Veliki broj ovih istraživanja bavio se jednom od
osnovnih dimenzija ličnosti - inteligencijom, koja ispoljava svoje delovanje u svim oblicima
čovekovog ponašanja, i kao takva predstavlja značajan faktor i u oblikovanju ličnosti mladih.
Predstavljena su i druga teorijska gledišta i istraživanja koja potkrepljuju dokaze o
povezanosti ili uslovljenosti asocijalnog i antisocijalnog ponašanja i osobina ličnosti. S
obzirom na neka lična obeležja i psihičke osobenosti pojedinca, može se govoriti o
pogodnijim uslovima i određenim tendencijama ka kriminalnom ponašanju. Posebno u
zadnjoj deceniji 20. veka, stanje maloletničke delinkvencije kod nas, postalo je alarmantno.
Ta ocena je povezana i sa nepodeljenom procenom o lošem globalnom stanju društva. Sve
ovo nalaže više napora u oblasti primarne, sekundarne i tercijarne prevencije u oblasti
maloletničke delinkvencije, zasnovanih na brojnim, dragocenim rezultatima istraživanja
sprovedenih na ovoj populaciji.
1
Neprihvatljivo društveno ponašanje
U objašnjavanju fenomena asocijalnog, antisocijalnog i delinkventnog ponašanja, koje se
uopšteno naziva društveno neprihvatljivim, posebna se pažnja, osim socijalnih, kulturnih
činilaca i sticaja okolnosti, poklanja osobinama ličnosti. Činioci okoline, koje kao
najznačajnije često ističu zastupnici nekih socioloških teorijskih orijentacija, ne mogu u
potpunosti objasniti ovakve oblike ponašanja. Mnoga istraživanja potkrepila su dokaze o
povezanosti ili uslovljenosti takvog ponašanja i osobina kao što su emocionalna stabilnost,
frustraciona tolerancija, upornost i drugih osobina ličnosti u užem
smislu, koje predstavljaju relativno stabilnu organizaciju motivacionih
sklonosti individue, koja proizilazi iz interakcije bioloških poriva i
socijalne i fizičke okoline.
Pojam adolescencije kao razdoblja u psihičkom razvoju čoveka nastao
je u savremenom društvu.u dalekoj prošlosti, u primitivnijim društvima,
adolescentni period označavao je kraj detinjstva i ulazak u svet
odraslih. Preuzimajući dužnosti, mladi čovek je tada preuzimao i prava
odraslih. U takvim društvima, anatomsko-fiziološka i polna zrelost
podudarale su se sa psihološkom i socijalnom zrelošću. U okvirima
relativno jednostavne organizacije društva, to je bilo realnije nego u našim, savremenim
uslovima. Život mladih u savremenom društvu je neizmerno složeniji, pa sama činjenica da je
adolescent anatomski i fiziološki zreo ne govori neminovno o njegovoj psihološkoj zrelosti,
a posebno ne o njegovoj socijalnoj zrelosti i ekonomskoj samostalnosti. Protivurečnosti
savremenog trenutka nalažu da se mladi što duže školuju, u nastojanju da time sebi obezbede
što bolje prilagođavanje, i sposobnost za obavljanje što više poslova, pa time adolescencija
traje sve duže a samostalnost se ostvaruje sve kasnije.
Adolescentima se nameće rešavanje mnogih životnih zadatka i postihnuća u različitim
područjima. Emocionalna stabilnost se postupno stiče, obogaćena emocijama vezanim za
ljubav i tek probuđenu polnost, što je povezano sa potrebom za privlačenjem pažnje
suprotnog pola i ponašanjima koja do toga dovode. Prisutna je nesigurnost u ličnosti mladih,
vezana za status i egzistenciju, kao i druge elemente koji odlikuju život odraslih. Sanjarenje
se često bira kao jedino moguće rešenje kada su svesni svojih teškoća i nemogućnosti da se sa
njima suoče i da ih reše, ili im ono bar predstavlja način da se oslobode teskobe, napetosti i
izbegnu sukobe. U ovom periodu oblikuju se i moralna gledišta i shvatanja mladih. Nekada se
u ponašanju mladih ne razvijaju viši moralni ciljevi, a njihova humanizacija i socijalizacija
bitno su oštećeni.
Počinje da se razvija i vlastita individualnost, mladi se uključuju u različite vidove
društvenog života. Olport navodi da je osnovno pitanje mladih: "Ko sam ja?" Neprestano teže
da ih tretiraju kao odrasle, nastoje da se ističu, budu zapaženi i originalni, a istovremeno su
posebno osetljivi po pitanju ugleda i časti. U procesu traganja za svojim identitetom, mladi se
uključuju u društvo. Oni imaju potrebu za udruživanjem, pa zahteve grupe koju prepoznaju
kao sebi blisku često nadređuju zahtevima roditelja. Ponekada to mogu biti i grupe sa
devijantnim ponašanjem, što se obično dešava u manje kontrolisanim uslovima. Nastojeći da
se što više mladih uključi u pojedine aktivnosti namenjene mladima, kroz proces masovnog
sprovođenja tih aktivnosti, gubi se individualnost. U savremenim uslovima, često se ne može
dovoljno voditu briga o pojedincu, pa se uprkos druženju stvara doživljaj usamljenosti. U
vezi sa tim može doći do alijenacije. U takvim masovnim akcijama, mladi sve više gube lični
2
Doba najveće fizičke snage, adolescencija, koincidira sa vrhuncem uspona kriminaliteta.
Proces prerastanja mladića u zrelu ličnost povezan je sa nizom biopsihičkih promena, čija
dinamika pruža velike mogućnosti za vaspitne uticaje i usmeravanje procesa socijalizacija. U
ovoj fazi razvojma, mladi ljudi su prijemčivi za uticaje koji njen uticaj mogu usmeriti kako u
pozitivnot, tako i u asocijalnom ili antisocijalnom smeru. Za svoje ponašanje, kao još
nepotpuno formirane ličnosti, imaju znatno umanjenu pravnu i moralnu odgovornost.
Prestupnik ili ne?
Često postavljano pitanje da li ima razlike u ličnosti prestupnika i onih koji to nisu, odnosno
da li kriminalna ličnost ima specifičan biopsihički sklop, rezultiralo je mnoštvom istraživanja
na tu temu. Veliki broj ovih istraživanja bavio se jednom od osnovnih dimenzija ličnosti -
inteligencijom, koja ispoljava svoje delovanje u svim oblicima čovekovog ponašanja, i kao
takva predstavlja značajan faktor i u oblikovanju ličnosti mladih. Na populaciji maloletnih
delikvenata, rezultati pokazuju da se intelektualni nivo razlikuje u zavisnosti od tipa
kriminalnog dela. Silovanja, na primer, češće čine intelektualno zaostalije osobe, dok
krivična dela vrše intelektualno jači pojedinci. Takođe, osobe nižih intelektualnih sposobnosti
češće su saučesnici i ostavljaju za sobom više tragova prilikom izvršenja krivičnog dela, dok
osobe viših intelektualnih potencijala obavljaju organizatorske funkcije u kriminalnim
aktivnostima. Po nalazima Burta, kriminalne aktivnosti nekih osoba slabije inteligencije
uslovljene su njihovom nemogućnošću da shvate nedozvoljenost nekih postupaka i
nedoličnost pobuda koje ih na to navode.
U ukupnoj masi prijavljenih dela, maloletnici učestvuju sa 11-16%. Od svih prijavljenih dela
protiv imovine, oni čine 27% a u relativno malom procentu učestvuju u masi prijavljenih dela
protiv opšte sigurnosti. Sami delinkventi su davali odgovore o uzrocima njihovog
delikventnog ponašanja. Kao najbitniji navedeni razlog je druženje sa asocijalnim ili
antisocijanim osobama iz njihove okoline (40,7%). Kao značajan faktor izdvojen je i alkohol
(31,2%), koji se konzumira u vreme izvršenja dela. Oko jedne četvrtine ispitanika smatralo je
da odgovornu ulogu u njihovom delinkventnom ponašanju ima njihova »narav«, odnosno
neke osobine njihove ličnosti koje su izvan njihove kontrole. Donekle iznenađuje podatak da
ispitanici roditeljima i neadekvatnom vaspitanju nisu pridali poseban značaj, već je samo
14,3% ispitanika to navelo kao razlog njihovog neprilagođenog ponašanja. Najmanja je
važnost data vezi između bolesti i delinkventnog ponašanja. Iz ovog istraživanje se vidi da su
delinkventni dominantno tražili razloge za svoje ponašanje i svojim osobinama i postupcima,
a mnogo manje da su sebe doživeli kao pasivni derivat nesrećnih životnih okolnosti.
S obzirom na neka lična obeležja i psihičke osobenosti pojedinca, može se govoriti o
pogodnijim uslovima i određenim tendencijama ka kriminalnom ponašanju. Neka svojstva
ličnosti su takva da se na njih lako »primi« kriminalno ponašanje. Drugim rečima, raznovrsni
oblici delikventnog ponašanja ne razvijaju se na terenu bilo koje strukture ličnosti, već
raznovrsnim strukturama verovatno odgovaraju raznovrsni oblici asocijalnog ili
antisocijalnog ponašanja. Ličnost prihvata one oblike ponašanja koji se najlakše uklapaju u
njenu već formiranu, stabilnu strukturu, ili u strukturu koja je u formiranju. Verovatno zato
stariji delinkventi, kod kojih tretman prevaspitavanja nije uspeo, pokazuju pretežno iste
oblike ponašanja. Kod maloletnih osoba javljaju se različiti, nestalni oblici delinkventne i
4
asocijalne aktivnosti, što ponašanju maloletnika daje izvesnu specifičnost u odnosu na
ponašanje punoletnih osoba.
Alarmantno stanje delikvencije
Posebno u zadnjoj deceniji 20. veka, stanje maloletničke delinkvencije kod nas, postalo je
alarmantno. Ta ocena je povezana i sa nepodeljenom procenom o lošem globalnom stanju
društva. Lišavanje slobode maloletnika koristi se kao poslednje sredstvo vaspitnog uticaja.
Kriminalna dela sve više vrše mladi, često u grupama, a njihovo ponašanje je sve brutalnije.
Iako su se ranije počinioci krivičnih dela protiv imovine regrutovale iz socijalno i ekonomski
nižih slojeva, sve je više mladih koji ova dela vrše a potiču iz dobrostojećih i imućnih
porodica. U mnogim evropskim zemljama, kao posebno efikasna pokazala se specifična
vaspitna mera sprovedena kroz dobrovoljan, društveno koristan rad maloletnih izvršilaca
krivičnih dela. Potrebno je, i u našoj sredini uraditi više i konkretnije, što podrazumeva
primarnu, sekundarnu i tercijarnu prevenciju u oblasti maloletničke delinkvencije zasnovanu
na mnogobrojnim, dragocenim rezultatima istraživanja sprovedenih na ovoj populaciji.
MALOLETNA DELIKVENCIJA U SRBIJI
U Srbiji maloletnici u samo 17 odsto slučajeva, prema zvaničnim podacima, ponovo vrše
krivično delo, dok stručnjaci upozoravaju da je u pitanju "statistička varka", jer je u realnosti
taj broj nekoliko puta veći i procenjuje se na iznad 80 odsto.
Stopa povrata osoba koje su prvi put učinile krivično delo kao maloletne, procenjuje se da se
kreće od 80 do 85 odsto, što je znatno više od stope povrata punoletnih učinilaca krivičnih
dela koja iznosi 65 odsto, rečeno je u ponedeljak na skupu posvećenom politici izricanja
krivičnih sankcija maloletnicima.
Te dve brojke, koje se tiču maloletnih i punoletnih povratnika izvršilaca krivičnih dela, slične
su i u drugim evropskim zemljama, tako da Srbija u tom pogledu ne odskače.
Učesnici skupa upozorili su da se u praksi nedovoljno primenjuju mere kojima se postiže
svrha kažnjavanja bez vođenja krivičnog postupka.
Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Milan Škulić naveo je da zvanična statistika tretira
maloletnika kao povratnika samo ako je on učinio krivično delo prvi put kao maloletnik, pa
ga ponovi dok je još bio maloletan.
"Ukoliko ubrzo ponovi krivično delo kao punoletan, on se više ne tretira kao maloletni
povratnik, što stvara privid malog broja povratnika među maloletnim učiniocima krivičnih
dela", objasnio je profesor, apelujući na češću primenu mera koje su propisane Zakonom o
maloletnicima iz 2006. godine.
Tim zakonom propisane su neke nove mogućnosti vezane za primenu određenih mera, uz
uslov da se maloletnik ne goni krivično, iako je izvršio krivično delo, kazao je Škulić, ističući
da je opšti utisak da se te mere nedovoljno koriste u praksi, iako bi se uz pomoć njih postizala
efikasnost slična efikasnosti u krivičnom postupku.
5
