VISOKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA ZA
OBRAZOVANJE VASPITAČA SREMSKA MITROVICA
DIPLOMSKI RAD
TEMA:
MANIFESTACIJE EMOCIJE BESA KOD DECE
PREDŠKOLSKOG UZRASTA
Mentor: Student:
Dr Mirjana Nikolić Jelena Rajić
Broj indeksa:
78/2007
Septembar, 2010.
2
SADRŽAJ:
1.
UVOD ................................................................................................................... 3
2.
MESTO I FUNKCIJA EMOCIJA U ČOVEKOVOJ LIČNOSTI ........................ 5
3.
KAKO SE RAZVIJAJU EMOCIJE ...................................................................... 8
ZRENjE ....................................................................................................................... 8
ULOGA UČENjA ....................................................................................................... 9
USLOVLjAVANjE ..................................................................................................... 9
IMITACIJA ................................................................................................................ 10
4.
OSNOVNI EMPIRIJSKI PODACI O EMOCIONALNOM RAZVOJU DECE I
OBJAŠNjENjA TIH POJMOVA ........................................................................ 11
KARAKTERISTIKE EMOCIONALNOSTI U DETINjSTVU ............................... 12
SITUACIONO – INDIVIDUALNI FAKTORI KOJI UTIČU NA
EMOCIONALNOST DETETA ...................................................................................... 13
5.
KARAKTERISTIKE EMOCIJE BESA .............................................................. 15
DRAŽI KOJE IZAZIVAJU BES .............................................................................. 16
REAKCIJE BESA ..................................................................................................... 17
6.
NAPADI BESA KOD DECE .............................................................................. 19
KAKO OBUZDATI AGRESIVNE NAPADE KOD DECE ..................................... 20
SASVIM MALO DETE ............................................................................................ 20
PREDŠKOLSKI UZRAST ........................................................................................ 20
4
Psiholozi su dokazali da razvitak emocija zavisi od nasledja i učenja. Nasledjem
su dati uslovi za javljanje pojedinih osnovnih emocija i razlike u njihovom izražavanju. A
od učenja zavisi uz koje situacije i kakve emocije će se javiti.
Možemo reći da se na osnovne ili primarne emocije razvijaju na osnovu nasledja,
a specifične emocije, to jest one koje se vezuju uz odredjene situacije, da se stiču
učenjem.
Izražavanje emocija kod čoveka zavisi od dva faktora: nasledja i socijalnog
učenja, odnosno, emocionalne reakcije su u početku spontane prirodne, bez kontrole, da
bi pod uticajem tzv. primarne socijalizacije postajale socijalizovane, kontrolisane,
racionalne.
Emocionalno zrela ličnost jeste, takva ličnost koja zna da kontroliše svoje
emocije, tj. da ih izražava na socijalizovan, pozitivan, društveno prihvatljiv način, i da ih
uskladi sa situacijom u kojoj se nalazi, a kontrola emocija nastaje pod uticajem
vaspitanja.
Iz svega navedenog, dolazimo do zaključka da vaspitanje, kao proces
izgradjivanja pozitivnih osobina ljudske ličnosti, a koje se ostvaruje pod dejstvom mikro
– faktora: porodice, vršnjaka, škole, itd., a makro – faktora, a kasnije i samovaspitanja,
kao aktivnost jedinke, ima presudan uticaj u procesu socijalizacije emocija kod dece u
periodu detinjstva i adolescencije. Emocija je složena mentalna funkcija koja ima
intenzitet, dužinu trajanja i kvalitete: prijatna – neprijatna. Ona zahteva i psihički i telesni
deo ličnosti. Svako emocionalno doživljavanje praćeno je telesnim reakcijama. Nervni
sistem, krvotok, unutrašnji organi, mišići i koža, svi oni svojim pokretima prate
emocionalno doživljavanje. Ljudi su odavno opazili vezu izmedju emocija i telesnih
promena. Za to postoji mnogo primera u gestu, narodnom jeziku i simbolici. Srce je
simbol ljubavi, pesnica – mržnje, a izrazi:’’žučna svadja’’, ’’u strahu su velike oči’’,
’’jeza me hvata’’, samo su neki od velikog broja ovakvih primera. Od toga koji je telesni
deo zahvaćen u velikoj meri zavisi priroda emocije koju doživljavamo. Ako emocionalni
doživljaj prate pokreti unutrašnjih organa, onda će on biti intenzivan, dugotrajan, sporo
će nastajati i sporo će se smenjivati. Promene u spoljašnjim organima, koži i mišićima,
prate emociju koja je burna, kratkotrajna, emociju koja brzo nastaje i brzo se smenjuje.
Svaka emocija ima i svoju spoljašnju, vidljivu stranu. Izraz lica, na primer, stalni je
pratilac našeg unutrašnjeg doživljavanja. Glumci i slikari izraz lica koriste da bi dočarali
unutrašnji doživljaj likova koje interpretiraju ili stvaraju. On je spontan i nekontrolisan
kad se doživljavaju intenzivna i burna osećanja.
Emocije ili osećanja su stalni pratilac naših aktivnosti. Život bez osećanja teško bi
mogao da se zamisli. Situacija potpune ravnodušnosti ne samo da je neprijatna i
nepodnošljiva već znači čovekovu nemogućnost da se pokrene na bilo kakvu aktivnost
koja je dobrim delom i smisao življenja. Jer, emocije, osim toga što prate i boje tonom
prijatnog ili neprijatnog naše aktivnosti, one nas često i podstiču na njih. Kad jednom
doživi neku prijatnost, čovek se trudi da je i dalje doživljava i, suprotno, nastoji da
izbegne sve one situacije koje su neprijatne. Tako emocije odredjuju mnoga naša
ponašanja, postaju njihov uzrok, a ponekad i cilj. Stoga je uloga emocija u životu čoveka
podjednako značajna kao i intelektualni život. Da je to stvarno tako, najbolje se vidi kod
mentalno obolelih osoba. Poremećaj emocionalnog života dovodi do niza bolesnih stanja
koja zahvataju i ostale psihičke aktivnosti. Tek uskladjen odnos izmedju intelektualnog i
emocionalnog omogućava čoveku da normalno živi i radi.
5
Cilj ovog rada je razmatranje načina ispoljavanja emocije besa, a praktični značaj
rada je lakše raspoznavanje uzroka koji dovode do ispoljavanja emocije besa kod dece,
kao i načini na koje deca ispoljavaju emocije, u ovom radu konkretno emociju besa na
predškolskom uzrastu.
2. ODNOS EMOCIJA I LIČNOSTI ČOVEKA
Emocije ili osećanja jesu subjektivne reakcije pojedinca na njegovu spoznaju
objektivne stvarnosti. To je naše lično doživljavanje saznatih predmeta i pojava
spoljašnjeg sveta, naš stav prema zbivanjima oko nas i davanje subjektivne vrednosti
našim doživljajima.
Emocije imaju posebno značajnu ulogu u komunikaciji medju ljudima,
neophodnoj za snalaženje u svakodnevnom životu.
Emocije izaziva neka pojava u okolini čoveka koja ga se na neki način tiče, koja
stupa u odnos prema njegovom ’’ja’’. Pojava emocija znači, da se izvan ljudskog tela ili u
njemu dogadja nešto što ugrožava životne procese individue ili ih podstiče i unapredjuje.
To znači, da su osećanja izvor osnovnih životnih potreba čoveka, njegove potrebe da
osigura svoj opstanak, da stekne sigurnost, da nadje podršku i zaštitu, te da ostvari
samoga sebe. Emocije su u krajnjoj liniji, izraz ljudske težnje za aktuelizacijom sebe.
Emocije su ugodne, ako su reakcije na zadovoljenje neke ljudske težnje (npr. želja za
aktivnošću, zadovoljstvo zbog postignutog uspeha, zbog posedovanja nečije ljubavi ili
zbog afirmacije individualnosti), pa pozitivno utiču na psihički život čoveka. Sprečenost
čoveka da zadovolji takve svoje potrebe – frustracije – redovno izaziva osećanje
neugodnosti, odnosno negativne emocionalne reakcije, koje mogu biti štetne po psihički
život čoveka.
Vrsta i jačina emocija zavise od draži koje ih izazivaju, ali i od momentalnog
fizičkog i psihičkog stanja subjekta koji na njih reaguje. Zato različiti ljudi na istu
objektivnu situaciju reaguju različitim emocijama. Ali i isti čovek može istu draž, u
različitim životnim situacijama dočekati različitim emocijama. Emocije su
najsubjektivnije, pa zato i najmanje stabilne komponente ljudske ličnosti.
Emocionalna reakcija je poziv na akciju; jednom je to beg iz opasne situacije ili
borba sa nekom preprekom; drugi put je kretanje ka izvoru zadovoljstva. Upravo sa
psihičkim manifestacijama javljaju se fizičke komponente emocionalnih reakcija. Pri
tome se ne menja rad žlezda, krvotoka, organa za disanje i varenje, kao i skeletnih mišića,
pojačana gestikulacija, odredjen izraz lica, itd.
Postoje mnogobrojne i različite emocije. Osnovne su: radost, žalost, bes, strah.
To su jednostavna osećanja koja se javljaju u raznim varijantama: kao osećaj
samopouzdanja ili manje vrednosti, kao potištenost i obeshrabrenost ili potreba za
agresijom. Složene emocije su tzv. socijalna i moralna osećanja, kao što su: simpatija,
saosećanje i ljubav; osećaj društvene odgovornosti ali i sebičnost, samoživost i
asocijalnost. Složeni su i tzv. intelektualni osećaji u koje se ubrajaju: iznenadjenje,
čudjenje, nestrpljivost, dosada, sumnja i slično. U estetske osećaje spadaju: doživljaji
lepog, uzvišenog, tragičnog, komičnog, itd.
Ekzistencijalista Žan Pol Sartr kaže:’’pakao – to su drugi’’, ističući tako,
negativan, značaj drugog čoveka. Medjutim, drugi čovek je isto tako neophodan i za
7
naših misli i stavova koji nam se javljaju u odedjenoj situaciji, zavise od našeg trenutnog
raspoloženja. Emocije znatno utiču na naše odluke, kao i na naše celokupno ponašanje,
jer emocionalni stavovi u velikoj meri upravljaju našim rasudjivanjem i logičkim
zaključivanjem. A i učimo lakše ono što je u skladu sa našim težnjama.
Prisna povezanost emocija sa ostalim psihičkim funkcijama opaža se već u
detinjstvu. Što je dete mladje to je potpunije prožeto osećajnim reakcijama. Npr. osećaj
uspeha čini detetovu motoriku živahnijom, a potištenost i druge negativne emocije
prouzrokuju sporije kretanje; u razvoju govora, dete svrstava pod isti naziv stvari koje
imaju za njega jednako emocionalno značenje.
Medju različitim dražima, dete najbolje zapaža one koje su u skladu sa njegovim
trenutnim raspoloženjem. Što je više okruženo pozitivnim osećanjima to bolje pamti tj.
lakše reprodukuje zapamćeno gradivo. Razmišljanje deteta zavisi od toga da li pojavu o
kojoj treba da donese neki sud, doživljava sa osećanjem ugodnosti ili neugodnosti. Uspeh
deteta u intelektualnom radu zavisi od njegovog emocionalnog kontakta sa ispitivačem,
ali i od opšte afektivne klime u kojoj dete živi.
Uticaj emocionalnog faktora na ostale psihičke funkcije deteta najbolje se ogleda
u procesu učenja. Snažne pozitivne emocije mogu dete tako motivisati na učenje, da ono
brzo savlada materijal, koji će usvojiti mnogo sporije i lošije, ako emocionalni podsticaj
ostane mlak ili je čak negativan. Poznato je da deca u školi uče neki predmet sa onoliko
marljivosti koliko ih učitelji znaju za njega zainteresovati. Iako je uspeh deteta pri učenju
odraz njegovih sposobnosti, tu znatno deluju i pedagoške veštine vaspitača, učitelja,
emocionalni odnosi u porodici i emocionalni odnosi prema tome šta uči i prema učitelju
ili vaspitaču.
Ljubav, bes, strah i ljubomora su četiri najbitnije i najdominantnije emocije koje
prate emocionalni život deteta. Ali, mada su ove emocionalne reakcije važne i u svetu
odraslih, one se ipak znatno razlikuju od ovih osećanja kod dece. Bez obzira na to koju
emociju doživljava, dete uvek reaguje burno, intenzivno i kratkotrajno. Ono brzo
smenjuje prijatna i neprijatna osećanja, brzo zaplače, i opet počne da se smeje. Sve
njegove emocije praćene su pokretima spoljašnjih organa i upravo ta činjenica odredjuje
njihove bitne karakteristike. Emocionalni izraz u početku, spontan i vidljiv, postepeno se
kontroliše i postaje sve složeniji izrazima koje koriste odrasli.
Emocije beba su vrlo primitivne i svode se na opšta osećanja zadovoljstva ili
nezadovoljstva. Paralelno sa doživljavanjem sopstvenih emocija i raspoloženja, dete
postaje osetljivo i na osećanja drugih ljudi oko sebe, što ukazuje na njihovu izrazito
socijalnu funkciju. Ova sposobnost naziva se empatija i zapaža se kod tromesečnih beba
koje su sposobne da osete nedovoljne emocije svoje majke.
Na kraju prve godine života dete teši majku koja plače, u trećoj godini dete
postaje svesno sebe i teži da deluje nezavisno u odnosu na drugoga. Dete se u petoj
godini ponaša kao ličnost medju ličnostima. U igrama uloga može da ispolji tudja
osećanja i poveže se sa odredjenim postupcima.
Ali, da bismo mogli potpunije da upoznamo emocionalni život deteta, potrebno je
da upoznamo i njegov racionalni život. Jer, kao što sam već rekla, emocije se ne javljaju
kao izolovana mentalna funkcija, već zajedno sa drugim psihičkim aktivnostima. Ona je
stalni pratilac svih naših akcija i doživljaja. Razvoj mentalnog života kreće se od potpune
nemogućnosti razlikovanja unutrašnjeg ili subjektivnog od spoljašnjeg ili objektivnog, do
