II KOLOKVIJUM
1.
Menadžeri pokazuju različite sklonosti odnosno pristupe
rešavanju problema
, pa razlikujemo:
A. menadžere koji izbegavaju probleme, ignorisanjem informacija koje signaliziraju postojanje
problema, izbegavaju da preuzmu odgovornost donošenjem odluke
B. menadžere koji rešavaju probleme, spremni su da rešavaju probleme kad situacija to
neizostavno zahteva
C. menadžere koji aktivno rade na prevenciji problema njihovim ranim otkrivanjem odnosno
aktivno traže prilike u okruženju za unapređenje performansi organizacije.
2. Vrste odluka:
1) strateško – operativne
2) programirane – neprogramirane
3) struktuirane – nestruktuirane
4) sistematično i intuitivno odlučivanje
5) proaktivno i reaktivno odlučivanje
6) individualno i grupno odlučivanje
3. Strateške – operativne odluke
.
Primarna razlika između strateških i operativnih odluka je na nivou na kome se donose. Strateške
odluke su vezane za viši nivo menadžmenta i dugoročno opredeljuju poslovanje organizacije.
Operativne odluke su u funkciji ostvarenja strateških odluka i donose se na nižim nivoima
menadžmenta. Strateške odluke unutar organizacije po pravilu imaju formu neprogramiranih i
nestruktuiranih odluka dok su taktičke struktuirane i programirane.
4. Programirane i neprogramirane odluke.
Programirane odluke su one koje su zasnovane na rutini i vezane su za određeni set pisanih ili
nepisanih pravila. Kod neprogramiranih usluga, one se odnose na situacije koje nemaju osobine
rutinskh problema i njihova ključna osobina je da su nestabilni i neuobičajeni problemi i za
organizaciju nose visok stepen noviteta i neizvesnosti.
5. Struktuirane i nestruktuirane odluke.
Struktuirane odluke su jasne, nedvosmislene i lake za definisanje. Nestruktuirane nisu.
6. Sistematično i intuitivno odlučivanje.
Sistematično odlučivanje pripada nromativnoj teoriji odlučivanja dok se intuitivno vezuje za
bihejviorističku teoriju odlučivanja. Sistematično ima u sebi precizan niz koraka koje treba preduzeti u
donošenju odluka. Intuitivno nije suprotan proces sistematičnom odlučivanju, već komplementaran i
opravdan u svim situacijama u kojima ne postoji dovoljno validnih informacija koje se mogu prihvatiti
kao apsolutne činjenice.
7. Proaktivno i reaktivno odlučivanje.
Reaktivno odlučivanje odnosi se na probleme koji su se već manifestovali unutar organizacije
određenim simptomima. Proaktivno podrazumeva korišćenje šansi u tržišnom okruženju.
8. Individualno i grupno odlučivanje.
Deo odluka u organizaciji će menadžer doneti sam dok će za neke druge konsultovati veći ili manji
krug članova organizacije.
9. Normativni modeli odlučivanja
zasnovani su na nekoliko ključnih grupa pretpostavki, koje su teško
održive u realnim uslovima:
1. pretpostavke vezane za informacionu osnovu procesa odlučivanja
2. preetpostavke vezane za donosioca odluke i njegove kognitivne sposobnosti
3. pretpostavke o preferencijama.
10. Deskriptivni (bihejvioristički) modeli
nastali su kao odgovor na nedostatke normativnih modela.
Oni koriste koncepte koji su preuzeti prvenstveno iz psihologije i socijalne psihologije, odnosno
mnogo više se bave ograničenjima koja utiču na proces odlučivanja, kao aktivnost koju sprovode
ljudska bića u specifičnim socijalnim uslovima.
11. Dva reprezentativna modela
u okviru bihejviorističke teorije odlučivanja su
teorija satisfakcije i
teorija izgleda.
12. Heuretici
su naše mentalne strategije za donošenje odluka odnosno uprošćene strategije za
donošenje odluka. Heuretici imaju karakteristike „polugotovih“ rešenja, tj. prečica za rešavanje
problema.
13. Heuristik reprezentativnosti
se koristi u situacijama u kojima tražimo vezu između dve pojave, tj.
uslovne verovatnoće da je jedan događaj A rezultat nekog procesa B. Ako ocenimo da je događaj
reprezentativan za dati proces onda smo skloni da svoje odluke donosimo sa ovom pretpostavkom.
14. Identifikacija problema
predstavlja prvi korak ili prvu fazu u procesu rešavanja problema
odnosno procesu donošenja odluka. Ova faza je kritična za uspeh procesa i utiče direktno kako na
metode rešavanja problema tako i na ishode alternativa.
15. Tri tipične greške
koje se vezuju za identifikaciju problema:
pogrešan obuhvat problema
fokus na simptome a ne na problem
bavljenje pogrešnim problemom
16. Procena ili evaluacija alternativa
treba da odgovri na nekoliko
ključnih pitanja
:
1. da li je alternativa izvodljiva?
2. da li je u pitanju odgovarajuće rešenje?
3. šta su moguće posledice po ostatak organizacije?
