Helenska filozofija se posle Sokratove smrti podelila na 3 glavna pravca:epikurejstvo, skepticizam i stoicizam.
Stoicizam, koji izdavajamo kao najvažniji i ključan je pravac u kojem su filozofi insistirali na životu koji je u skladu sa
prirodom i onoliko, koliko je u je u moći čoveka, kao pojedinca. Dakle, da svako treba da živi u skaldu sa
mogućnostima koje im je život pružio, ni manje od toga, ali ni više, dakle da postoji neka umerenost.
Marko Auerelije je bio vladar starog Rima i najpoznatiji stoista. On je u svojoj knjizi, koju nikada nije imao nameru
da objavi, već je pisao za sebe, izneo svoje shvatanje o životu i odnosu čoveka prema životu. On je smatrao da
čovek u svakom trenutku treba da živi u jedinstvu sa prirodom i sa logosom, odnosno zakonom koji u njoj postoji.
On je smatrao da u životu ne treba da brinemo i da se nerviramo oko stvari oko kojih ništa ne možemo da uradimo,
jer šta god mi uradili, koliko god se trudili, te stvari će ostati takve kakve jesu. Smatrao je da jedino o čemu treba
da brinemo i oko čega zaista treba da se trudimo jeste naše ponašanje, naše delovanje, naš odnos prema svetu,
prema ljudima.... Za njega nije bilo važno to da li je u životu neko na primer vladar, imperator kao on ili je na
primer običan seljak. Svim ljudima isto je zadato, da se bave sobom. On je pisao tu knjigu bez želje da je objavi iz
razloga što on u svetu nije imao prijatelja. Njeoga shvatanja i odluke niko nije mogao da razume, pa je zato kroz
pisanje jedino mogao da na neki način svje misli ispolji. Svi ostali ljudi su na život gledali potpuno suprotno. Trudili
su se, kao što se i danas trude, da utiču na nešto na šta ne mogu, da se konstantno bore za neku pravdu, a protiv
nepravde koja se čini. Jedino što je mogao, bilo je da piše, iz razloga šzo njegovo shvatanje života niko nije mogao
ni tada, a i danas posle hiljada godina, retko ko može da razume, a kamoli da pretvori u realnost u svom životu.
Kada razmislim posle ovog videa, koji ste nam poslali da pogledamo, život i pogledi na život koje je imao Marko
Aurelije zaista treba da budu jedan uzvišeni cilj svakom čoveku. Koliko bi svima život bio lakši da ne gube snagu i
razbijaju glavu oko stvari oko kojih ne mogu ništa da urade? Toliko puta sam i sama sebi rekla zašto se oko toga
nerviram, kad ja tu ništa ne mogu.. On je dokaz da je zaista moguće živeti jedan život koji je maksimalno
upotrebljen i iskorišćen. Ni u jednom momentu života nije gubio vreme, već je svaki momenat svog života
pametno iskoristio, na usavršavanju samoga sebe, što i jeste najvažnije. Ne možemo mi da menjamo svet kakav
jeste, da ga činimo savršenim, ali možemo da pomažemo sebi, svakoga dana da život u tom svetu što bolje
odživimo, da svaki sekund proveden na zemlji ima smisla. I zaista mislim da smisao života koji je on smatrao
ispravnim, i koji je na kraju krajeva i sam živeo, treba svakom čoveku da bude imperativ i cilj koji do kraja života
mora da ostvari. Nije lako postići to, ali samo da svaki čovek razmisli o tome zašto brine o stvarima za koje i sam
zna da ne može da promeni, oko stavri koje samo jesu takve, zašto gubi vreme na ispravljanju krivih Drina, na
isterivanju kosmičke pravde,mislim da bi onda shvatio vrednost života na kome insistrira Aurelije. Mislim da niije
lako to postići, ali da ako u životu nije nikada kasno za postizanje takvog načina, jer mislim da tada život dobija neki
maksimalan smisao, tada nema gubljenja vremena, svaki postupak koji provedemo radeći na sebi, čineći ispravno,
bivajući dovar čovek koji vodi računa o onome što misli, priča i radi je dragocen, jer je pravilno upotrebljen i isplativ
i niko drugi ne može da utiče na to već svaki pojedinac za sebe. Kod Aurelija se na primer u knjizi pojavio i odgovor
na pitanje verovanja u Boga. Ljudi su uvek brinuli o životu, ali neka stalna briga uvek je bio Bog. Jedina briga pri
postupanju, ljudima je to da li će ih kazniti i i osuditi Bog, da li će završiti u raju ili paklu. Kod Aurelija je prisutan
agnosticizam, dakle kaže da ne zna ni da Bog postoji, ali ni da ne postoji. Aurelije je tu postavio jednu, kada
pogledam, zaista tačnu konstataciju. Dakle, on je izvukao zajedničko i za čoveka koji misli da Bog postoji i za onog
koji ne misli da postoji. Za čoveka, za koga Bog ne postoji, sve je nastalo iz atoma, pa se dalje razvijalo i tako dalje, a
za verujuće Bog je stvorio Adama, prvog čoveka, pa se život dalje razvijao. Zaključak je isti i kod jednih i kod drugih,
svaki će čovek umreti, dakle nije bitno kako smatra da je nastao i on, i svako drugo živo biće. Zajedničko je jedno, i
to se ne može promeniti i na to se ne može uticati,a to je da će svaki čovek umreti. Umreće pre ili kasnije, za njega
je svejedno da li je neko živeo kratko ili je poživeo i više od sto godina, osetio je čar života i iskusio to. Ono što mi
se posebno dopalo u njegovom shvatanju jeste to da je apsolutno svejedno šta je čovek, da li je siromašan čovek
koji nema nikoga i jedva sastavlja kraj s krajem, ili je kao što je on na primer, veliki vladar i imperator, koji može da
ima šta god poželi na svetu. Poenta jeste da je to materijalno najnebitnije na svetu, da čovek i život nemaju veze sa
tim. Poenta je da život zavisi samo do čovkea samog i prirode. On kaže da je svejedno da li je rođen u Rimu, Egiptu
ili bilo gde na svetu, sve dok čovek ima prirodu, on ima uslov da proživi život na najbolji mogući način. Dakle, ako je
čovek najbogatiji na svetu i ima šta god poželi, a pritom ga ni za koga nije briga, vodi računa samo o materijalnom,
ne prima i ne pruža ljubav, ne bavi se sobom kao ličnošću i ne radi na razvoju sebe, svog znanja, svog ponašanja i
rečnika, njegov život nema smisla. Tako na primer čovek koji nema materijalno bogatstvo, a koji živi maksimalno
ispunjen život, koga nije briga za dešavanja na koje ne može da utiče, koji se bavi sobom, a ne drugima, koji ne mrzi
nikoga, takav će čovek imati ispunjen život koji ima smisla. Aurelije je u svojo knjizi napisao da može da živi gde
god ima prirodu, samo je ona potrebna za ispunjunjenje u životu. Mislim da je Marko Aurelije živeo život za
kojima svi mi nesvesno težimo, svi teže za boljim životom,onim u kojem će se manje nervirati, više biti srećni, više
zadovoljni sobom. Mislim da jako malo ljudi na planeti zaista živi ovakav život i misim da čovek koji je u stanju da
živi ovakav život, da je to čovek koji je potpuno srećan, koji je svoj život ispunio na najbolji mogući način. Nije
moguće da svi ljudi na svetu žive ovako, ali kada bi se broj takvih poveća za samo mali broj, da bi svet uopšte bio
jedno mnogo bolje mesto za život. Još jedna stvar koju sam zapazila u predavanju i koja mi se dopala jeste to da je
Aurelije smatrao da svaki čovek ima stopostotnu odgovornost za ono što mu se dešava, a na šta je mogao da utiče.
Mislim da je previsše toga da u svetu ljudi uvek traže krivca za ono što im se dešava, da nikada stvari ne gledaju
realno, onako kako jeste. Ljudi ne uviđaju da su za najveći broj stvari koje im se dešavaju zapravo sami krivi, zbog
svog ponašanja i postupaka. Kada pogledam , to je neka jako prosta pravilnost, kada ljudi rade dobro i kada se
trude tako će im se i vratiti, a ako ne, obiće im se o glavu, i to je tako logično. Jedino sa čim se ne slažem od
informacija, iznetim upreavanju je to da se stoisti vode samo moralom, da je to jedino važno i jedino ispravno.
Mislim da moral svakako jeste jedna mnogo važna stvar u životu svakog čoveka, ali da se kada se pogleda u celini,
nije jedina moguća vodilja kroz život.
Marka Aurelija su smatrali tada, a i sada čudnim čovekom, čovekom koji zaslužuje žaljenje, jer je usamljen. Kada
pogledam možda i jeste to nešto čudno i tužno, da čovek nema prijatelja, da je usamljen, ali onda posle ovog
predavanja dolazim do zaključka, da čoveku nisu potrebni ljudi koji ga ne razumeju, sa kojima ne bi mogao da bude
prirodan, da bude ono što jeste. Onda ne postoji poenta u prijateljima i ne vidim svrhu da svoj život delimo sa
ljudima koji nas ne razumeju i nema potrebe za lažnim prijateljstvima samo da bi prijateljstva postojala. On je i sam
govorio o tome da svi ljudi u njegovom životu od njega samo traže neku korist, da istinskih prijatelja on nema, i to
zato što je shvatao da prijatelj ne može biti neko sa čijim se pogledima na život potpuno ne slažemo.
Na kraju, moram reći da mi se predavanje zaista svidelo i navelo na razmišljanje. Tema je zasta interesantna i
poučna. Trebalo bi svi možda malo da razmislimo o tome šta radimo i šta nam je važno u životu, a na šta ne
obraćamo pažnju, a što zapravo jeste od krucijalne važnosti za život svakoga od nas.
