DIPLOMSKI RAD
IZ PREDMETA
”OSNOVI EKONOMIJE”
NAZIV SRADA:
”MARKSOVA EKONOMSKA MISAO ”
Student:
Mentor:
Broj indeksa
Ocjena:
1
Sažetak:
U okviru predviđene teme, a na osnovu dostupne literature, u
seminarskom radu dat je osvrt na Marksovu teoriju ekonomije, ulogu tršišta ,
teorija vrijednosti, te kritički osvrt na Marksovu ekonomsku teoriju, od strane
buržoazije i ljudi iz vremena u kojem je živio, kao i iz novije istorije. Zbog
specifičnosti Marksova tumačenja teorije ekonomije, imao je znatan broj
kritičara i od strane istomišljenika, ali i protivnika.
Ključne riječi
:
ekonomija, ekonomska teorija, kapital, vrijednost, tržište,
Naslovi :
1. Uvod
2. Marksova teorija ekonomije
3. Kritički osvrt na Marksovu ekonomsku teoriju
4. Teorija vrijednosti
5. Zaključak
6. Literatura
2
2.MARKSOVA TEORIJA EKONOMIJE
Marks se nije zaustavio na materijalizmu osamnaestog veka; on je unapredio
filozofiju. On ju je obogatio akvizicijom nemačke klasične filozofije, posebno Hegelovog
sistema, koji ga je zauzvrat vratio materijalizmu Fojerbaha. Najvažnije dobijeno znanje je
dijalektika, tj. doktrina razvoja u svojim najpunijim i najdubljim oblicima, slobodna
jednostranosti - doktrina relativnosti ljudskog znanja, koja nam daje odraz materije koja se
večno razvija. Najnovija otkrića prirodnih nauka - radijum, elektroni, transmutacija
elemenata - osobito su potvrdili Marksov dijalektički materijalizam, uprkos učenjima
bužoaskih filozofa sa njihovim "novim" vraćanjima starom i trulom idealizmu.
Produbljivanje i razvoj filozofskog materijalizma, Marks je završio, proširivši znanje
o prirodi na znanje o ljudskom društvu. Marksov istorijski materijalizam je jedno od najvećih
dostignuća naučne misli. Haos i arbitrarnost koje su pre toga vladale pogledima na istoriju i
politiku izrodile su veoma celovitu i harmoničnu naučnu teoriju, koja objašnjava kako se, kao
posledica rasta proizvodnih snaga, iz jednog sistema društvenog života razvija drugi, viši -
kako kapitalizam, na primer, izrasta iz feudalizma.
Marksova filozofija je zreo filozofski materijalizam, koji je dao čovečanstvu,
posebno radničkoj klasi, moćne instrumente znanja. Shvativši da je ekonomski sitem temelj
na kome je podignuta politička nadgradnja, Marks je naviše pažnje posvetio proučavanju
ekonomskog sistema. Marksovo glavno delo, Kapital, posvećeno je proučavanju
ekonomskog sistema modernog, tj. kapitalističkog, društva. Klasična politička ekonomija,
pre Marksa, razvila se u Engleskoj - najrazvijenijoj od kapitalističkih zemalja. Adam Smit i
Dejvid Rikardo, njihovim istraživanjima ekonomskog sistema, postavili su temelje radne
teorije vrednosti. Marks je nastavio njihov rad. On je strogo dokazao i konzistentno razvio
ovu teoriju. On je pokazao da je vrednost svake robe određena količinom društveno
poterbnog radnog vremena utrošenog na njenu proizvodnju.
Gde su buržoaski ekonomisti videli odnose stvari (razmena jedne robe za drugu),
Marks je otkrio odnos između ljudi. Razmena roba je izražavala vezu kojom su individualni
proizvođači vezani putem tržišta. Novac označava da ova veza postaje sve jača i jača,
neraskidivo vezujući ceo ekonomski život individualnih proizvođača u jednu celinu. Kapital
označava dalji razvoj ove veze: ljudski rad postaje roba. Nadničar prodaje radnu snagu
vlasniku zemlje, fabrika i sredstava za rad. Radnik jedan deo radnog dana koristi za troškove
sopstevnog izdržavanja i izdržavanja svoje porodice (nadnicu), dok drugi deo dana radnik
radi bez nadoknade, stvarajući višak vrednosti za kapitalistu, izvor profita, izvor bogatstva
kapitalističke klase.
Doktrina viška vrednosti je stub Marksove ekonomske teorije.
Kapital, stvoren radom radnika, pritiska radnika uništavajući sitne zanatlije i
stvarajući armiju nezaposlenih. U industriji, pobeda masovne prozivodnje je odjednom
očigledna, ali isti fenomen vidimo i u poljoprivredi: superiornost velikih kapitalističkih
poljoprivrenih poseda se povećava, primena mašinerije raste, seljačka ekonomija pada u
zamku novca-kapitala, klizi i tone u propast, pod teretom svoje nazadne tehnologije. U
poljoprivredi, pad sitnosopstveničke proizvodnje poprima drugačije oblike, ali je sam pad
nesporna činjenica.
4
Uništavajući sitnu proizvodnju, kapital dovodi do povećanja produktivnosti rada i
stvaranja monopolskog položaja za asocijacije krupnih kapitalista. Sama proizvodnja postaje
sve više i više društvena - stotine hiljada i milioni radnika postaju povezani međusobno u
sistematski ekonomski organizam - ali proizvod kolektivnog rada prisvaja šačica kapitalista.
Anarhija proizvodnje raste, a sa njom i krize, kao i furiozna borba za tržišta i nesigurnost
egzistencije masa populacije.
Povećavajući zavisnost radnika od kapitala, kapitalistički sistem stvara ogromnu
snagu ujedinjenog rada. Marks je pratio razvoj kapitalizma od prvih začetaka robne
proizvodnje, od proste razmene, do njenih najviših oblika, masovne proizvodnje. I iskustvo
svih kapitalističkih zemalja, starih i novih, jasno demonstrira istinitost marksističke doktrine
sve većem broju radnika svake godine.
Kapitalizam je trijumfovao širom sveta, ali ovaj trijumf je samo uvertira za trijumf
rada nad kapitalom. Kada je srušen feudalizam, i kada se "slobodno" kapitalističko društvo
pojavilo na Božjoj zemlji, odmah je postalo jasno da je ova sloboda značila novi sistem
ugnjetavanja i eksploatacije radnika. Različite socijalističke doktrine su odmah počele da
shvataju i protestuju protiv ovog ugnjetavanja. Ali rani socijalizam je bio utopijski
socijalizam. On je kritikovao kapitalističko društvo, prezirao ga i proklinjao, sanjao o
njegovom uništenju, sanjario o boljem redu i trudio se da ubedi bogate u nemoralnost
eksploatacije.
Kako bilo, utopijski socijalizam nije mogao da ukaže na pravo rešenje. On nije
mogao da objasni suštinu nadničkog ropstva u kapitalizmu, niti da otkrije zakone njegovog
razvoja, niti da ukaže na društvenu snagu koja je sposobna da postane stvaraoc novog
društva. U međuvremenu, olujne revolucije koje su svuda u Evropi, a posebno u Francuskoj,
pratile pad feudalizma, pad kmetstva, sve više i više su otkrivale borbu klasa kao osnovu i
pokretačku snagu celokupnog razvoja.
Ni jedna pobeda političke slobode nad feudalnom klasom nije dobijena drugačije
nego očajničkim otporom. Ni jedna kapitalistička zemlja nije evoluirala na manje ili više
slobodnoj i demokratskoj bazi, osim kroz borbu na život i smrt između različitih klasa
kapitalističkog društva.
Genij Marksa se sastoji u činjenici da je on bio sposoban pre svih da iz ovoga
izvuče, i konzistentno primeni ono što nas svetska istorija uči. Ovaj zaključak je doktrina
klasne borbe.
Ljudi su oduvek bili i uvek će biti glupe žrtve obmane i samoobmane u politici sve dok ne
shvate interese neke klase iza svih moralnih, religioznih i socijalnih fraza, deklaracija i
obećanja. Pristalice reformi i poboljšanja će uvek biti prevareni od strane zaštitnika starog
poretka sve dok ne shvate da se svaka stara institucija, koliko god varvarskom i trulom
izgledala, održava snagama nekih vladajućih klasa. A ima samo jedan način slamanja otpora
ovih klasa, a to je pronalaženje, u svakom društvu koje nas okružuje, prosvetljenje i
organizovanje snaga koje mogu - i zahvaljujući njihovom socijalnom položaju, moraju - da
konstituišu silu sposobnu da zbriše stari poredak i stvori novi.
Marksov istorijski materijalizam je sam pokazao proletarijatu put iz duhovnog
ropstva u kome su sve ugnjetene klase do sada čamile. Marksova ekonomska teorija je sama
objasnila pravi položaj proletarijata u opštem sistemu kapitalizma.
5
