1
УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ
ФАКУЛТЕТ ЗАШТИТЕ НА РАДУ
Семинарски рад из предмета:
Социологија
Тема
:
МАСОВНА
КУЛТУРА И СЛОБОДНО ВРЕМЕ
Професор:
Студент:
др Ивана Илић-Крстић, доцент
Анастасија Димитријевић, 18049
Ниш, 2018. година
2
САДРЖАЈ
УВОД
1. Дефиниција културе ..............................................................................................2
2. Култура као „светски појам“ ...............................................................................3
3. Компоненте
културе ...............................................................................................5
4. Културни идентитет ...............................................................................................6
5. Подкултура младих ................................................................................................7
6. Појам слободног времена ......................................................................................8
7. Култура у слободном времену ..............................................................................9
8. Масовна-потрошачка култура и слободно време ..........................................10
9. Мултикултуризам и слободно време ................................................................12
ЗАКЉУЧАК
ЛИТЕРАТУРА
4
1. ДЕФИНИЦИЈА КУЛТУРЕ
Многи људи данас користе схватање "културе" које се развило у Европи током
18. и раног 19. века. То схватање културе одражавало је неједнакост унутар европских
друштава и међу европским силама и њиховим колонијама широм света. Оно
изједначује „културу“ с „цивилизацијом“ и супроставља обоје „природи“. Према том
мишљењу неке су земље цивилизованије од других као што су и неки људи културнији
од других. Стога су неки културни теоретичари заправо покушали избацити популарну
или масовну културу из дефиниције културе.
Култура се у пракси односи на елитна добра и активности као што су висока
мода или музејска уметност и класична музика, те реч културан означава људе који
знају о тим активностима и суделују у њима. На пример, неко ко користи 'културу' у
смислу 'култивације' може уверавати да је класична музика најотменија од музике
радне класе као што су панк, турбо фолк или домородачка музичка традиција
аустралијских Абориџина.
Људи који користе "културу" на тај начин пазе да је не користе у множини. Они
верују да не постоје посебне културе, свака са својим властитим вредностима и
логиком, него радије користе само један стандард рафинације којим се све групе могу
објаснити. Стога су они људи који имају различите обичаје схваћени као "некултурни"
због "њихове различите културе". Људи с недостатком "културе" често се чине
"природнијима", па посматрачи често критикују елементе високе културе због
потискивања "људске природе".
Неке социјалне критике од 18. века па надаље прихватају тај контраст између
културних и некултурних, али наглашавају да су рафинираност и разрађеност кварење,
а неприродни развој онај који закрива и изобличује људску суштинску природу. На
рачун тога, народна музика људи из радне класе је искрено изражавање природног
начина живота, док је класична музика површна и декадентна. Једнако, људи који нису
са Запада често се виде као 'племенити дивљаци' који живе аутентичним неокаљаним
животима који још увек нису сложени и искварени високо раслојеним
капиталистичким системом Запада.
5
Данас многи друштвени научници одбацују монадно схватање културе те
супротност културе и природе. Они признају да су неелитне културе једнако културне
као елитне (и да су људи који нису са Запада једнако цивилизовани) – они су само
културни на различит начин. Зато, социјални посматрачи контрастирају "високу"
културу елите с "популарном" или поп културом, која означује добра и активности
намењених за производњу и потрошњу неелитних људи или маса. Обе се културе,
висока и ниска, могу видети и као субкултуре.
2. КУЛТУРА КАО „СВЕТСКИ ПОЈАМ“
Током романтизма у Немачкој су научници, посебно они заокупљени
национализмом (тежња за уједињењем Немачке и борба потлачених народа у Аустро-
угарској Монархији), развили обухватнији појам културе као "светски гледане". Тај
начин размишљања, различит и неуспоредив поглед на свет, обележје је сваке етничке
групе. Иако обухватније од ранијих гледишта, тај приступ још увек је допуштао
разлике међу "цивилизованим" и "примитивним" или "племенским" културама.
До касних година 19. века антрополози су прихватили и прилагодили термин
култура на ширу дефиницију коју су могли применити на широку разноликост
друштава. Опрезни према теорији еволуције, претпоставили су да су се сва људска бића
развила једнако и да чињеница да сви људи имају културу мора произилазити на неки
начин из човекове еволуције. Они су такође исказали несклоност употребе биолошке
еволуције за објашњавање разлика између специфичних култура -- приступ који је
уједно био и легитимни облик расизма. Они су веровали да ће биолошка еволуција
произвести најобухватнији појам културе, схватање које су антрополози могли
применити једнако на друштва с писмом и без њега или на номадска и на седентарна
друштва. Доказивали су да су кроз смер своје еволуције људска бића развила
универзалну људску способност за одређивање искустава, те за кодирање и
комуницирање њима путем симбола.
