Novi sad, 2013.
Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, Novi Sad
Tema: Max Weber, Metodologija društvenih nauka
(Seminarski rad, predmet: sociologija)
Prof. dr Rajko Kuljić Student:
Broj indeksa:
Grupa:
2
Sadržaj:
1. Uvod.................................................................................................3
2. Metodološko shvatanje.....................................................................6
3. Metodologija društvenih nauka......................................................11
4. Odnos sociologije i drugih naučnih disciplina...............................13
5. Literatura........................................................................................19
4
korifeja nemačke nauke, njegove ideje nisu našle većeg odjeka u ondašnjem
naučnom svetu. Koliko god da je rečju i delom aktivno učestvovao u političkom
životu Nemačke, naročito poslednjih godina svog života, ostaje činjenica da u
Nemačkoj svoga doba Veber nije osnovao nikakvu sociološku školu koja bi bila
nalik na školu njegovog nešto starijeg savremenika Dirkema u Francuskoj. Uprkos
tome što je fasci nirao svoje slušaoce i čitaoce snagom i smelošću svojih shvatanja,
Veber nije uspeo da okupi oko sebe krug idejnih pristalica. Utoliko je, svakako,
karakteristično da su mnogi Veberovi sunarodnici u njemu mnogo više gledali
političkog vođu nego naučnika i da je ubrzo posle svoje smrti Veber stekao
reputaciju preživelog predstavnika političkog i naučnog liberalizma građanske
epohe.
To što je uticaj Veberovih ideja na teorijska strujanja u sociologiji uzeo maha
tek znatno posle njegove smrti stoji, svakako, u vezi s tim što je Veber relativno
vrlo kasno počeo da sistematski razvija svoje sociološko stanovište. Ogledavši se
najpre u nizu drugih oblasti društvenih nauka — u oblasti prava, ekonomije,
privredne i kulturne istorije — Veber se počeo baviti sociološkim problemima u
poodmaklim godinama, tako da ga je smrt zatekla upravo u trenutku kad je
užurbano pripremao za štampu svoje monumentalno delo Privreda i društvo. Ali
nije sva nesreća u tome što Veber nije dočekao objavljivanje dela u kome je
pokušao da na sistematski način izloži svoje sociološko stanovište. Jer iako uvod na
glava knjige Privreda i društvo sadrži obuhvatnu i logički povezanu mrežu
socioloških kategorija, uzeto u celini, ovo delo nije nikakav zaokrugljen sociološki
sistem. U stvari, ovaj rad, koji predstavlja jedinstven pokušaj teorijske sinteze
nepreglednog istorijskog materijala, ima izrazito fragmentaran karakter, i to kako u
spoljašnjem tako i u unutrašnjem pogledu. Trebalo je, doista, vremena da se iza
impozantne gra đe koju je Veber ovde izložio otkrije teorijski kostur na kome ona
počiva. Jer u trenutku Veberove iznenadne smrti rukopis dela bio je nepotpun i
nedovršen do te mere da izdavač nije znao čak ni kako da rasporedi pojedine partije
po glavama i odeljcima.
5
Ali treba odmah reći da se Veberovom iznenadnom smrću ne može u
potpunosti objasniti to što je njegovo glavno sociološko delo došlo do nas u obliku
manje ili više proizvoljno združenih odlomaka. Jer gotovo sve što je Veber napisao
nosi pečat provizornosti i nedovršenosti. U celini uzev, Veberova literarna
zaostavština je samo jedan veliki fragment. I u tome ničeg što bi njegovu vrednost
činilo problematičnom. Nedovršenost Veberovog dela je upravo ono što nas najviše
privlači njemu i ona je, možda, najautentičniji dokaz izuzetne veličine i snage
Veberovog stvaralaštva. Uostalom, sam Veber je bio svestan toga da nauka nikad
ne može da se domogne apsolutnog mira i savršenstva i da je ideja o zatvorenom
sistemu naučnog saznanja nespojiva s prirodom naučnog posla. Za razliku od
umetničkog dela, koje je u sebi zatvoreno i završeno, naučno saznanje je uvek
podložno usavršavanju. U najdubljem smislu reci, naučno saznanje je jedan
beskonačan proces: sudbina svakog naučnog dostignuća je da bude prevaziđeno, a
najviši cilj svakog pravog naučnika je da druge podstakne na nova i viša
dostignuća. Stoga se s pravom možemo pitati: nije li Veber, možda, namerno
ostavio svoje glavno delo u razasutim odlomcima, nagoveštavajući time da ono u
mnogo većem stepenu podleže sudbini da bude prevaziđeno nego bilo koje drugo
njegovo delo?
Pomenimo uzgred još jednu okolnost koja je, verovatno, otežala i još otežava
brzo širenje i prihvatanje Veberovih socioloških shvatanja. U pitanju je, naime
krajnja složenost, glomaznost i neprobojnost Veberovog načina izražavanja.
Ostavljajući po strani čisto jezičke teškoće Veberovog stila — u šta pre svega spada
sklonost ka neverovatno dugim rečenicama — najveća nevolja je u tome što Veber
često zatrpava osnovnu ideju koju iznosi mnoštvom sporednih pojedinosti i što se
upušta u razmatranje mnogih pitanja koja ne stoje u čvršćoj vezi ni s onim ο čemu
je ranije bilo reci ni s onim što sleduje. Da sve to iziskuje ogromne napore da bi se
shvatilo šta Veber zapravo hoće da kaže, lako može proveriti svako ko pročita
makar samo nekoliko stranica bilo kog Veberovog teksta. U ovom nemaru prema
jeziku i stilu ispoljava se jedna važna osobina njegove ličnosti: gonjen neutoljivom
žeđi za novim saznanjima, zaokupljen radom na različnim projektima i opsednut
