1
Еурипидова „
Медеја
“ оставила је дубок и трајан печат у свести атинке
публике. Период живота писца, а самим тим и ове драме односи се на ново доба, дакле на
време кризе атинске демократије, када се уз стару генерацију оних који су јунаштво,
заједницу, освајања, митове сматрали и даље стубовима друштва, помаља и нова
генерација оних који заузимају критички став према традицији и робовском уређењу.
Еурипид, део нове генерације, није био атеиста, већ противник самовоље антропоморфних
богова. Направио је заокрет од колективног ка индивидуалном, и оно најважније,
приказивао је људе какви јесу, не какви треба да буду, занимао се за судбине потлачених,
нарочито жена које нису поседовале права у античком свету.
Желећи да прикаже положај жене у демократском друштву у ком право гласа нису имали:
жене, деца, старци, странци и робови, истовремено указујући на бесмисленост и погубност
посматрања жена као нижих бића, нарочито уколико су још и странкиње, Еурипид се
прихватио старог мита о Јасону и Медеји. Тако је настала Еурипидова драма
Медеја
,
заснована на миту, са два главна мотива: изневеренe женe и мајке која убија своју рођену
децу.
Најпре ћемо се на кратко задржати на радњи дела. Медеја, принцеза и чаробница,
дакле на самом врху хијерархијске лествице свог друштва, је неко ко је из своје, за Грке
дивље Колхиде, упио и стекао способност да воли безусловно лудо. Као таква, вољом
богиња са Олимпа, заљубила се у странца, Јасона који је дошао да испуни немогућ задатак
и од њих узме нешто свето, симбол дуге и мирне владавине. Медеја, вођена изненадном
љубављу издаје свога оца, свој народ, убија брата и одлази са Јасоном и златним руном у
полисе. Стицајем околности, радња се задржава у Коринту, где Медеја и Јасон са своје
двоје деце живе као изгнаници. Заплет почиње Јасоновом одлуком да се ожени кћерком
коринтског краља Креонта, како би поправио свој положај у друштву. Мржња је она која
ће водити Медеју даље, и она ће отерати у смрт Јасона, краља, краљеву кћерку и двоје
младе деце.
Поредак о коме је реч је типичан патријархални, где су права мушкараца наравно много
већа, док су женина или никаква или занемарљиво мала. Медеја је варварка, она је
доведена у грчки полис као туђинка, што се не потенцира много у самом тексту, али није
небитно, јер такав статус само може да јој одмогне, да је додатно обесправи у било ком
2
погледу. Своју несрећу она велича освртањем на живот жене у генералном погледу.
Мужеви бивају купљени миразом, а жене су у незнању да ли су они добри или лоши. Жена
у кућу одлази неприпремљена за нови живот. Мушкарац када се засити женског друштва
изађе да се забави са пријатељима, а жена је присиљена да мисли само на једно биће. Док
се мушкарци боре у ратовима, жене остају безбрижне код куће. Али жене би радије
отишле у рат, него што би преживљавале порођај. Жена је она која безусловно воли, она
која је ради љубави спремна на све, али и она која ипак бива преварена на крају.
Унижавањем жена као најжалоснијих бића, Медеја очајнички покушава да оправда своју
ситуацију, крикујући положај мушкарца у браку.
Hieros gamos, илити свети брак, света свадба јесте брак првих божанстава или
примордијалних сила, и то брак из којег ће настати свет, дакле он је примарно обележен
тиме што је плодан и стваралачки, он малтене рађа све. Брак људи на земљи, смртнички
брак у ствари је копија, hieros gamos-a. Он је слика свете свадбе на земљи, структурисан је
исто као он и иста му је и функција. У Медејином и Јасоновом браку, Јасон је тиме што је
хтео да ожени другу жену, нарушио структуру светог брака и одмах се смртничком браку
измиче темељ и основа, његов узор. Брак на земљи се распада. То је нешто што започиње
Јасон, али што ће међутим завршити Медеја, и то у свом стилу: махнито, сурово и до краја,
док не остане ништа. Њихов брак је первертован: оно што је требало да буде средство
продужења живота, довело је до великог мучења обе стране. Медеја критикује један
модалитет, начин постојања и живљења жене (доминантни начин сагледавања жене) –
постојање и остварење кроз породицу и децу.
Овде се не ради само о обичној превареној жени; ситуација на позорници морала је
подсетити публику на комад који је (вероватно) видела неколико година раније –
Софокловог
Ајанта.
И у њој чујемо херојеве очајничке и ужасне крике који допиру из
куће на позорници, где попут Медеје, Ајант лежи одбијајући храну. И Ајант и Медеја се
више од свега на свету плаше да ће им се њихови непријатељи ругати, обоје имају времена
да делају један дан, обоје разматрају могућности које им се указују, одбацују алтернативе,
одлучују се, једно за самоубиство, друго за освету. Међутим, није реч ни о каквој
случајности, Медеја је заправо од почетка представљена као херојски лик. Њен језик и
