javnošću, koji u mislima raspoložive publike stvaraju pozitivan stav prema proizvodu, i
oglašavanja koje prenosi konkretnu poruku čiji je cilj da opšte utiske sažme u preciznu, jasnu,
konkretnu i iznad svega ubedljivu sliku o proizvodu.

Ekonomska propaganda se smatra uspešnom kad pripadnike raspoložive publike dovede

do toga da žele da kupe što im se nudi, da su spremni da kupe to što im se nudi, da su spremni
da da preduzmu sve što je porebno da bi do toga došli. Zadatak ekonomske propagande je da
učini da ljudi žele da urade nešto i on se time završava. Prodaja je ta koja treba da ih navede da
to stvarno i urade. Šta je sa neraspoloživom publikom? Zar ekonomska propaganda ne deluje na
ravnodušan i negativno nastrojen deo društvene zajednice? Da bi propaganda bila uspešna,
neophodno je izmeniti nepovoljne stavove koji postoje prema tom obliku umetnosti, oni se
moraju pretvoriti u pozitivne ili bar da ne budu odbojni, da su prijemčivi za nove predloge.

Filmska industrija takođe predstavlja odličan primer kako efikasan aparat za odnose s

javnošću može da se upotrebi za stvaranje slike o budućem filmu u svesti publike na takav način
da ona jedva čeka da ga vidi. Na primer, planirano je da proizvod bude spreman za prikazivanje
kroz nekoliko sedmica. Niko od publike pre tog datuma ne može da ga vidi. O filmu se zna samo

ono što kažu promoteri, a te informacije su vešto odabrane i predstavljene. Postoji dobar razlog
što se filmska industrija oslanja na imena filmskih zvezda, jer se ona mogu pojaviti pred javnošću
znatno pre datuma predviđenog za premijeru filma i mediji će odmah iskoristiti priliku da ih
intervjuišu. Napravljeni film za novinare predstavlja kuku o koju mogu kačiti intervjue i zato mu
oni sa zadovoljstvom obezbeđuju efekte odnosa s javnošću. Sa stanovišta filmskih promotera, ta
pojavljivanja na televiziji i na stranicama dnevnih listova i časopisa su često sve što je potrebno
da se stvore redovi pred blagajnama kad film počne da se prikazuje, te se isplati platiti avionske
karte prve klase i hotelske troškove da bi se filmske zvezde dovele na pravo mesto u pravo
vreme. Nakon toga, naravno, film opstaje ili propada u zavisnosti od mišljenja onih koji su ga
videli – od ’’usmene propagande’’, kako to promoteri vole da kažu.

Oglašavanje filmova se odnosi na veoma upadljive plakate i veoma jednostavne oglase u

štampi, kao i na nešto što je jedinstveno za filmsku industriju – seriju naizmeničnih prikazivanih
spotova koja predstavlja sredstvo sa verovatno najvećom moći ubeđivanja koje je ljudima
poznato. Takva serija naizmenično prikazivanih spotova – foršpan je sjajan primer kako složenu
sliku nečega predstaviti tako da se istaknu njegove najbolje i najprivlačnije osobine, i to na
dinamičan, uzbudljiv i, pre svega, kratak način. Ti spotovi se uvek prikazuju stalnim gledaocima
jedne određene vrste filmova jer oni mogu da postanu stvarna ili potenciljalna publika za film
koji je tim spotovima predstavljen. Da bi se uvećali efekti, obično se prikazuje nekoliko spotova,
jedan za drugim, računajući na to da ako se neko ne upeca na prvi, može se upecati na drugi:
prikazivanje pola tuceta spotova pre dolaska filma u bioskope je slično ponašanju piljara koji,
videći da ste kupili lubenicu, pokušava da skrene pažnju i na mango, papaju, ananas i kivi. To je
dobra poslovna praksa.

Foršpani svojim izvrsnim izborom i spojem slika i zvuka – bez ikakve sumnje umetnička

dela za sebe – stalno dokazuju da se mnogo ljudi može ubediti da vide stvarno loše filmove, čak i
ako će se kasnije zbog toga kajati.

Treba obratiti pažnju na to kako se producenti filmova distanciraju od svojih proizvoda.

Ako se pokaže da je neki film zaista loš, niko za to nije kriv. Mi možemo kriviti glumce, reditelja –
da su odgovorni za naše razočarenje i bačen novac, ali nikad donosioce ključnih odluka koje su
dovele do tog neuspeha, i nastavićemo da kupujemo karte za njihove filmove.