ОСНОВНИ ТЕКСТ
МЕДИЈСКА КУЛТУРА
ЗА СТУДЕНТЕ
Ж е љ к о В у ч к о в и ћ
ПРОЛЕГОМЕНА ЗА КРИТИЧКУ ЕСТЕТИКУ МЕДИЈА
САЖЕТАК: Савремено технолошко-медијско доба препознаје се по доминацији
естетике над логиком, етиком и метафизиком. Стварност се замењује симулацијом,
слика постаје важнија од истине. Нарцисовско медијско огледало доминантно
обликује не само опажање, већ и целокупно доживљавање света, формирање укуса и
система вредности. Зато нам је неопходна нова естетика медија која ће омогућити
развој критичког медијског сензибилитета и разумевање начина на који медијске
поруке настају и делују на публику. Тамо где не постоји критичка естетика, влада
анестезија. Као теорија медијске перцепције и критика медијског укуса естетика
медија може допринети обликовању нове културе медија, реализацији хуманистичких
потенцијала медија и изградњи света комуникационе рационалности. Естетика постаје
претпоставка медијске писмености и критичке педагогије медија. У таквом свету
медији могу бити креативни продужеци људске чулности, оруђа разумевања и
друштвености, у смислу који је на инспиративан начин наговестио песник Вилијам
Блејк: Када би се отворила врата перцепције, све би се пред човеком указало какво
заиста јесте, бескрајно.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: естетика медија, уметност, комуникација, медијска култура.
УВОД
Савремено технолошко-медијско доба препознаје се по доминацији естетике
над логиком, етиком и метафизиком. Међутим, кључни парадокс свеопште
естетизације крије се у чињеници да је класични естетски ум, утемељен на идеалима
лепоте и истине, инструментализован у сврху медијске симулације и манипулације. У
добу владавине глобалног медијског капитализма, стандарди лепоте постају предмет
комерцијализације, тржишне и технолошке конструкције. Према суморној
Бодријаровој дијагнози духа времена, савремени свет постао је општи интерактивни
перформанс, лунапарк идеологија, знања, значења, смрти и разарања. Нашли смо се у
универзуму у којем има све више информација, а све мање смисла. Иако се помоћу
медија стално продукују нове поруке и садржаји, губљење и пропадање смисла
одиграва се далеко брже од његовог обнављања. Постмодерни медији постепено и
неопажено модификују наша чула и преобраћају их у њихов властити одраз. То више
није питање имитације, већ питање
супституције реалног света
сликама и знацима
реалног. Последица је замена реалног света медијским двојником и хотимично
прихватање сурогата хиперреалности. Упркос овој суморној дијагнози, верујемо да је
1
могућ еманципаторски модел деловања савремених медија који се може активирати у
продуктивном укрштају критичког естетског ума и креативног комуникационог
потенцијала нових технологија.
У филозофској употреби под појмом естетике подразумева се наука о лепоти у
природи и уметности. Лепота, уз истину и доброту, чини тријаду највиших људских
вредности. Међутим, лако се може уочити да су прве асоцијације везане за савремене
медије неке друге вредности као што су брзина, ефикасност, утицај, манипулација...
Основна намера овог текста јесте да покаже како се најважније естетске категорије и
концепти могу продуктивно употребити у развоју медијског сензибилитета и у
креирању квалитетнијих медијских садржаја.
Поред већ поменутих категорија лепоте и уметности, у основни домен
естетичких изучавања спада и једна област која је повезана са самом етимологијом
речи естетика. Грчка реч
аистхесис
значи чулно опажање, и стога је естетика у свом
изворном облику заправо теорија о чулним модалитетима сазнања. Ако се сетимо
чувеног Меклуановог одређења медија као проширења људске чулности, постаје јасно
да је сусретање естетике и медија не само могуће, већ и природно и плодотворно.
Укратко, полазна хипотеза нашег истраживања јесте да естетичка писменост и
естетска култура могу знатно допринети развоју медијске писмености и медијске
културе. При томе верујемо да медијска култура, упркос свим изазовима и притисцима
тржишта, не мора нужно бити комерцијализована култура, већ да њени производи и
значења могу имати хумани, демократски и еманципаторски потенцијал. То је,
наравно, могуће у оној мери у којој су и конзументи и произвођачи медијских садржаја
способни да разумеју и критички вреднују начине настанка медијских порука и
контекст у којем медијске поруке и значења делују на публику.
Од Гутенберга до Интернета, модерни медији из темеља мењају наше
представе о односу хуманог и техничког, реалног и виртуелног, јавног и приватног. Ове
промене често се дочекују са надом, али и са страхом и сумњом, па и са наговештајима
катаклизме изазване информатичком бомбом. Па ипак, могуће је замислити хумани
смер медиолошке револуције: „Више не треба ништа оплакивати или проклињати.
Судбином технологије нећемо загосподарити тако што ћемо јој окренути леђа. Наша
одговорност се налази у разумевању њене логике, да бисмо што је могуће боље
предвидели њене последице“ (Дебре, 2000, стр. 252).
КОМЕ СМЕТА ПИКАСОВА
ГЕРНИКА
?
Прича о настанку и утицају Пикасове слике
Герника
, једног од најзначајнијих
дела модерне уметности, послужиће нам као основа за постављање и разумевање
битних тема и проблема како класичне естетике, тако и естетике медија као једне
релативно нове научне дисциплине.
Јануара 1937. године Пикасо се припремао да наслика велики мурал за
Павиљон шпанске републиканске владе на Светском сајму у Паризу и да тиме изрази
подршку републиканцима у Шпанском грађанском рату. Размишљао је о теми
Сликар
2
подстицање нових облика перцепције стварности и новог естетског сензибилитета. У
суровом свету капиталистичке конкуренције људи се међусобно отуђују, а њихова
чулност се отупљује, односно анестезира. Бењамин је веровао да медији могу бити
средство еманципације и креативног повезивања технологије и хуманитета.
Герника
исто тако сведочи о сложеним и плодотворним везама и укрштајима
између света уметности и света медија. Најпре, и уметност и медији припадају сфери
комуникације као основној претпоставци хуманости и друштвености. Захваљујући
медијима, чак и људи који никад нису видели ниједан музеј, знају за Пикаса и његову
уметност. Репродукције
Гернике
на фотографијама, филму, телевизији, Интернету,
чине да њене поруке снажно обликују душе и срца милиона људи. Око телевизијске
камере уперено на
Гернику
натерало је чак и свемоћну америчку администрацију да
прекрије слику чији је опомињући и слободарски потенцијал и данас једнако снажан
као у време када је насликана.
Уметност и техничка репродукција
Наслов славног есеја Валтера Бењамина, који се с правом може сматрати
једним од утемељивача савремене естетике медија, гласи:
Уметничко дело у веку
своје техничке репродукције
. Бењамин у својој анализи полази од запажања да ће
савремена наука и савремена пракса изменити целокупну технику уметности, да ће на
тај начин утицати на уметничку креативност и инвентивност, те да ће на крају бити
измењен и проширен и сам појам уметности. И материја, и простор и време, као
физички део уметничке продукције, доживљавају неслућене промене које ће
темељито изменити и древну индустрију лепоте.
На почетку двадесетог века фотографија и филм постигли су технички стандард
који им је омогућио да учине својим објектом целокупну дотадашњу уметничку
баштину и да заузму посебно место међу уметничким поступцима. Иако у веку
техничке репродукције уметничких дела слаби њихова
аура
, схваћена као
аутентичност, јединственост и култна вредност оригиналног уметничког дела, филм и
фотографија снажно уздрмавају традицију и нуде нове могућности обнове уметности и
развоја човечанства.
У оквирима великих историјских периода, са целокупним начином живота
људских заједница, мења се и начин њиховог чулног опажања стварности. Начин на
који се људско чулно опажање организује, медијум у којем се перцепција остварује,
није условљен само природом, већ и историјом и технологијом. Нова технолошка
средства мењају наше представе о простору и времену, о близини и даљини. Из дана у
дан се све неодложније испољава потреба да човек из највеће близине дође до
уметничког предмета, у слици, тачније речено у копији, у репродукцији.
Техничка репродукција по први пут у историји издваја и еманципује уметничко
дело од његовог постојања у ритуалу. Код филма и фотографије техничко
репродуковање заправо је истовремено и начин њиховог постојања и њиховог
ширења и утицаја. Док је за традиционалну уметност важније да дело постоји него да
4
