MEĐUKULTURNO KOMUNICIRANJE – ISPIT
1. Razni koncepti i shvatanja kulture
Savremena teorija kulture prvim kulturologom smatra Herodota koji se interesovao za običaje, a formalnim
osnivačem nauke o kulturi proglašava Tejlora. Sam termin kultura je upotrebljavan mnogo pre Tejlora, a
koristio ga je Lajbnic na prelasku iz 17. u 18. vek. Krajem 18.veka Adelung ga uvodi u svoj rečnik i time
dobija mesto u naučnoj literaturi. Iako postoji preko 300 definicija kulture čini se najvažnijim odrediti da li je
kultura sveukupnost duhovnih i materijalnih delatnosti ljudi, samo ono što je duhovno, ili ono što Markuze
podvodi pod pojam
duše
(duša nije usmerena na kritičko saznanje istine). Arnold shvata kulturu kao
intelektualnu radoznalost i čovekovu potrebu za usavršavanjem. Ona je za njega ono najsavršenije i najlepše
što je čovek smislio, stvorio i izrekao. Etnolozi, kulturni antropolozi i sociolozi smatraju da se čovek od
drugih bića razlikuje po tome što je stvaralac kulture (kultura se ne sastoji samo od ljudskog ponašanja, već i
od njegovih proizvoda). Iako kultura kao termin veoma teško prodire u evropsku naučnu misao (Hegel i
Marks su je ignorisali), Fridrih Niče, začetnik filozofije kulture, koristi taj termin da označi ono što je jasno
suprostavljeno sredstvima
civilizacije
, koja po njegovom mišljenju vode sveopštem raspadu i dekadenciji.
Špengler je izolovao kulturne entitete, a potom dokazivao kako jedna kultura preuzima motive druge da bi
došla do sopstvene simbolike. On smatra da je kraj svake kulture upravo civilizacija. Veberovo shvatanje
kulture je metaforično i suprotno je tehničkom razvoju civilizacije, pa on smatra da su u njoj sadržane večne
vrednosti – uzvišenost, lepota i dobrota. Mnogi teoretičari kulturu dele na simboličku i neposrednu. Lingvisti
smatraju da je govor najstariji izvor simboličke kulture. Lesli Vajt, osnivač nauke o kulturi (kulturologije),
kaže da je kultura nastala kada je nastao čovek kao primat koji može da govori i upotrebljava simbole. Vajt
govori o tri podsistema kulture: tehničkom (materijalna,mehanička, fizička oruđa i tehnike njihove primene),
sociološkom (interpersonalni odnosi i obrasci ponašanja) i idološkom (ideje, verovanja i znanja, mitologija,
tehnologija, književnost, nauka...). Vajt smatra da su ti podsistemi međusobno povezani, ali daje primat
tehničkom jer i ljudski život i kultura počivaju na njemu (on ne razlikuje kulturu od civilizacije). Upravo iz
ovog razloga Vajt kulturu pretpostavlja svemu ostalom, pa su i razlike među ljudima, celokupni društveni
razvoj, pa čak i ratovi samo kulturne posledice. Kultura u užem, pravom značenju predstavlja domen vrednosti
lišenih praktične koristi, nesebično negovanih i razvijanih s obzirom na unutrašnje doživljaje povezane s tim
vrednostima. Autentične kulturne vrednosti podstiču humanitet, smatra Markuze, pa za njega kultura ne
podrazumeva bolji, ali svakako plemenitiji svet. Sigmund Frojd je smatrao da je čovekova najveća kulturna
pobeda nagrada za odricanje od nagona. On zapaža dve osnovne funkcije kulture: da zaštiti čoveka od prirode
i da uređuje odnose među ljudima. Savremena kultura, pak, nije samo merilo istinskog bogatstva, već i granica
koju treba prelaziti, jer je često sredstvo za kroćenje pojedinaca i njihovo usaglašavanje sa svetom rada i
institucijama vlasti. Kada je kultura afirmacija postojeće stvarnosti, tada je ona njena ideologija. Kada je njena
kritika i nastojanje da se prevaziđu njene granice, ona je ona humanizam, sa ciljem oslobođenja od
potlačenosti. Iz ovog vidimo da kultura ima afirmativan i negativan karakter. Afirmativna je kada je proces
humanizacije, a negativna kada je instrument kojim se čovek vezuje za pragmatični svet rada i parcijalne
interese centara moći. Time kultura ispoljava jednu vrstu paradoksa pa je afirmativna kada je negativno
određena prema postojećoj realnosti, a negativna kada je pozitivno određena prema njoj.
2. Rasa, etnos, nacija
Rasa
je velika i rasprostranjena grupacija ljudi sa zajedničkim precima i zajedničkim telesnim i duhovnim
svojstvima, kao i socijalnom organizacijom života, što je odvaja od ostalih. Poreklo reči rasa je najverovatnije
od arapske reči “ras”, što znači glava, izvor, poreklo. Koncept rasa je ideja da se ljudi mogu podeliti u različite
grupe na bazi nasleđenih fizičkih karakteristika, razlika, kao i po interakciji sa okruženjem. To je najčešće
boja kože, kao i druga primarna i sekundarna obeležja. Grof Žozef – Artir de Gobinou, koga neki nazivaju
ocem modernog rasizma, odredio je postojanje 3 rase: bele, crne i žute. Prema de Gobinou bela rasa
superiornija je zbog svoje inteligencije, moralnih načela i snage volje – upravo te nasleđene osobine bile su u
osnovi širenja uticaja zapada u svetu. Za razliku od bele rase, crna rasa je manje sposobna, emocionalno
nestabilna, karakterišu je životinjska priroda i odsustvo morala. Zbog sve veće civilizacijske mobilnosti i
prožimanja kultura, pojam o rasi kao determinanti sveukupnih osobina i ponašanja njenih pripadnika gubi
tradicionalno značenje.
Etnos
(reč grčkog porekla) u najranijim upotrebama nije bila reč koja se koristila za srodne grupe ljudi koji
dele istu kulturu, imaju isto poreklo i jezik. Tada je uglavnom označavala veliku, neizdiferenciranu grupu
životinja ili grupu ratnika. Češće je korišćena da označi životinjsku skupinu (roj,jato, stado), što je kasnije
korišćeno kao poređenje za slično mnoštvo ratnika, kada su veličina, amorfna struktura i preteća pokretljivost
bili kvaliteti kojima se posvećivala pažnja. Kroz istoriju su ga različito upotrebljavali ( Homer,
Herodot,Aristotel, Rimljani), ali ono što je zajedničko svim ranim upotrebama pojma etnos je činjenica da se
on koristi za veći broj ljudi i životinja koji deli kulturne ili biološke karakteristike i živi i deluje zajednički u
grupi. Ranu grčku upotrebu termina etnos možemo uporediti sa modernom upotrebom reči pleme.
Afirmacijom i razvojem naroda javlja se
nacija
, kao viša faza društvenog organizovanja i identifikovanja sa
teritorijom i pripadnošću jednoj društvenoj grupi. Proces transformacije i prerastanje naroda u naciju počeo je
kada su se razvili kultura, jezik, privreda, itd. Novi društveni odnosi su zahtevali određena pravila i norme
pomoću kojih se obezbeđuje određena sigurnost i jednakost ljudi u procesu koji su novi ekonomski i društveni
sistemi nametali. Ta pravila i norme mogla je uspostaviti, štititi i sprovoditi jedino država kao organizovana
snaga društva. Postoje 4 zajednička elementa koja su osnova za konstituisanje nacije:
1) Društveno-ekonomski razvoj, koji je praćen nacionalnom identifikacijom naroda sa teritorijom,
kulturom i poretkom vlasti;
2) Jezik, kao sredstvo za sporazumevanje na širem prostoru;
3) Kultura, vera i tradicija, kao model identifikacije pojedinca sa pripadnošću jednoj grupi;
4) Vlast, uspostavljeni poredak, čiji je cilj jaka identifikacija u kulturnom i teritorijalnom smislu.
Hegel naciju definiše kao duhovnu tvorevinu, ona je nešto što je gotovo apriorno, neprikosnoveno i večno.
Nacija koja nema svoju državu, nema ni istoriju i ne može egzistirati, niti se može konstruisati pre stvaranja
državne teritorije.
Rasistička teorija kaže da nacija nastaje iz etničkih grupa zajedničkog porekla. Zastupnici ove teorije polaze
od bioloških svojstava i smatraju da je nacija čista biološka i kulturna tvorevina jednog plemena ili porekla,
koja je nadmoćna nad drugim narodima i nacijama.
3. Razlika između kulturnog pluralizma i multikulturalizma
Multikulturalizam je ideja ili ideal o skladnom suživotu različitih etničkih i kulturnih grupa u okviru
pluralističkog društva.
Njemu je po svom izvornom značenju veoma sličan termin kulturni pluralizam. Lansirao ga je 20ih godina
prošlog veka Alen Lok, jedna od vodećih figura „new negro movement” koji je bio usmeren na afirmisanje
crnačke književnosti I likovne umetnosti u SAD-u.
To znači da je kulturni pluralizam prethodio multikulturalizmu, ali za razliku od njega nije bio vodeće načelo
neke nacionalne politike, već jedan od principa kulturne politike UNESCO-a i to u periodu dok je ova
organizacija bila prevashodno usmerena na probleme zemalja trećeg sveta.
Ove su se, kao bivše kolonije, upravo suočavale sa problemima stvaranja nacije. Zato je terminom kulturni
pluralizam označavan ravnopravan, tolerantan i otvoren odnos između nacionalnih kultura,a ne kultura koje
postoje na subnacionalnom nivou. Utoliko ima osnova za tvrdnju da je kulturni pluralizam problem zemalja u
razvoju, dok se razvijene zemlje suočavaju sa izazovima multikulturalizma.
4. Pojmovno razlikovanje multikulturalnosti i interkulturalnosti
Multikulturno društvo u evropskom kulturnom prostoru je u sve većoj meri realnost, a multikulturalizam je
kulturna politika koja prvenstveno teži ravnopravnom koegzistiranju kultura.
Međutim, interkulturna društva u pravom smislu te reči još uvek ne postoje, ali se zato može govoriti o
interkulturalizmu. To je kulturna politika koja pretpostavlja uzajamnost, ravnopravnu i punopravnu razmenu
među svim kulturama koje su u kontaktu.
Za razliku od multikuturalizma, odnosno kulturnog pluralizma, koji je u osnovi statičan,usmeren na paralelnu
koegzistenciju kultura, interkulturalizam je dinamičan. Interkulturalizam, kao kulturna strategija na delu, za
sada se primenjuje samo na ograničen, a ne na generalan način (integracija ekonomskih imigranata, koja ne bi
rezultirala u asimilaciji). Politika interkulturalizma međutim nije do sada bila primenjena na odnose između
globalnih društava odnosno nacionalnih kultura.
grupu. Tako će se, na primer, Srbi znatno više truditi da pokažu svoje razlike u odnosu na Hrvate, nego što bi
to bio slučaj sa nekim afričkim plemenom, upravo zbog velike sličnosti sa Hrvatima. Narcizam malih razlika
se može javiti i na lokalnom nivou, pa će tako Nišlija tvrditi da ne postoje nikakve sličnosti između njega i
Leskovčanina ili Piroćanca. Ovaj izraz potiče od Sigmunda Frojda koji ga je primenjivao kako u individualnoj
psihologiji, tako i u svojoj filozofiji kulture. Ovaj koncept su u velikoj meri ignorisali psihoterapeuti-
praktičari, ali su ga tokom poslednjih decenija otkrili novinari i društveni naučnici i više primenjivali u
objašnjenju kolektivnog nego individualnog nasilja.
10. Odlike patriotizma, nacionalizma i šovinizma
Patriotizam
ili rodoljublje i domoljublje (lat. Patria, grč. Patris = domovina) jeste koncept čije značenje
obuhvata različita pozitivna osećanja i stavove čiji su objekti sopstveni narod, jezik, država, istorija i kultura.
Patriotizam se odražava kroz osećaj ponosa prema dostignućima i kulturi svoje domovine, nastojanju da se
očuva njen karakter i identitet, odnosno identifikacija s ostalim pripadnicima zajednice koja tvori domovinu.
On podrazumeva razvijenu nacionalnu svest, oformljen nacionalni identitet. Patriotizam pretpostavlja da
domovina sama po sebi predstavlja moralnu vrednost, odnosno da pojedinac vlastite interese uvek mora
podrediti interesima šire zajednice. U najekstremnijem obliku se patriotizam odražava kao spremnost da se za
domovinu žrtvuje vlastiti život.
Pod domovinom se podrazumeva šira zajednica koja može biti grad ili regija, ali je najčešće nacija, nacionalna
država. Otuda se patriotizam često povezuje sa nacionalizmom, pa se ta dva pojma često navode kao sinonimi.
Još jedan razlog za to je i činjenica da se nacionalisti uvek izjašnjavaju kao patriote.
Nacionalizam
je ideologija ili pogled na svet u kome je nacionalni identitet presudan za formiranje i
opstajanje jedne suverene države. Prema načelima pristalica nacionalizma za pripadnike jednog naroda je
odnos prema naciji važniji od svakog drugog elementa ličnog ili grupnog identiteta i od svakog drugog odnosa
lojalnosti. Za razliku od patriotizma, nacionalizam može uključivati pristrasno idealizovanje sopstvene nacije,
uz nipodaštavanje i omalovažavanje drugih, te se on u jeziku koristi u pozitivnom i negativnom smislu:
-
U pozitivnom smislu, nacionalizam je isto što i patriotizam, te je taj pojam u evropskom 18. i 19.
veku imao pozitivno političko, moralno i civilizacijsko značenje, jer nacije i nacionalizmi nastaju
rušenjem dogmi o svetosti careva, kraljeva i dinastija.
-
U negativnom smislu nacionalizam je sličan šovinizmu. Prenositelji nacionalističkih ideja prečesto
su pribegavali gradnjama negatvnih stereotipa o drugim narodima, kako bi motivisali pripadnike
svog na okupljanja radi stvarne ili izmišljene opasnosti od agresivnosti drugih naroda.
Nacionalisti smatraju da je za narode razvoj sopstvene individualnosti (putem nezavisnosti) ispravniji i
produktivniji od razvijanja raznih međunarodnih asocijacija i višenacionalnih država.
Šovinizam
je uverenje u nadmoćnost ili superiornost sopstvene grupe ili naroda
nad drugima. Šovinizam je
vid preteranog i agresivnog
nacionalizma. Šovininisti se osećajaju superiorni prema pripadnicima drugih
naroda i tako obezvređuju druge ljude. Šovinizam u ekstremnim slučaju može dovesti do politike progonjenja,
istrebljivanja, ugnjetavanja. Šovinizam je dobio ime po francuskom vojniku
Šovinu (
Chauvinu),
pokloniku
Napoleonove
imperijalističke politike i ekstremnog
nacionalizma.
Šovinizam je ideološka i politička doktrina, koju čine mistifikovana nacionalna istorija, izrazito pozitivne
predrasude ο vrednosti sopstvene nacije i negativne predrasude ο drugim, posebno susednim nacijama,
povezane sa mržnjom, prezirom, netolerancijom i agresivnošću prema pripadnicima drugih nacija.
Šovinizam
može biti izuzetno opasna ideologija kada, spontano ili političkom manipulacijom vlasti, zahvati mase, stvori
ksenofobičnu klimu, pokrene iracionalne strasti i snažne afekte usmerene na „neprijateljsku“ naciju, čiji se
pripadnici satanizuju. Bujanje šovinizma može se oteti društvenoj kontroli, a često se završava etničkim ratom
ili progonom i pogromom neke nacionalne manjine.
Nastanku i razvoju šovinizma u jednom društvu doprinosi zatvorenost nacionalne ekonomije, nedemokratsko
ustrojstvo društva, neprosvećenost, siromaštvo, nagomilane socijalne tenzije. Autoritarna ličnost je nosilac
šovinizma.
U širem smislu svako posmatranje jednog
partikulariteta
kao boljeg od svih ostalih se može smatrati oblikom
šovinizma.
U nekim društvima se pod izrazom šovinizam podrazumijeva
seksizam, pa je tako 1970-ih postala popularno
korištenje fraze
muški
šovinizam.
11. Kolektivni identitet i međukulturno komuniciranje
Osnova za razlikovanje međukulturne od unutarkulturne komunikacije je stepen homogenosti, odnosno
heterogenosti učesnika u njoj. Apsolutna homogenost je nemoguća (monolog). Za komunikaciju je neophodan
drugi, i to drugi koji se razlikuje, ma kako te razlike bile male. U svim slučajevima je
zajednica iskustva
ono
što predstavlja osnovu za uspostavljanje komunikacija. Što je zona zajedničkog iskustva veća u odnosu na
ukupno iskustvo svakog od učesnika, to je komunikacija lakša, i obrnuto.
Ako se odnos homogenosti – heterogenosti predstavi pomoću krugova, uočiće se sledeći modaliteti
komunikacije:
a) Krugovi se skoro poklapaju – osobe pripadaju istoj kulturi (dva Engleza – ista polna i klasna
podkultura)
b) Krugovi se delimično poklapaju – osobe pripadaju različitim kulturama (Englez i Kinez)
c) Krugovi se samo dodiruju – osobe se prepoznaju kao ljudska bića, ali nemaju nikakvo zajedničko
iskustvo (pripadnici plemena i članovi ekspedicije).
d) Krugovi se ne dodiruju – nema međusobne komunikacije, susret treće vrste (čovek – vanzemaljac).
Teško je odrediti granicu između unutarkulturne i međukulturne komunikacije. Maks Veber kaže da što je
veća verovatnoća da će u istoj situaciji dve osobe ili grupe reagovati na različite načine, više je izraženo
njihovo pripadanje različitim kulturama i manja verovatnoća njihovog međusobnog razumevanja.
Verovatnoća identičnog reagovanja na datu situaciju je najveća u slučaju jednojajčanih blizanaca, a najmanja
u slučaju hipotetičkog susreta sa vanzemaljcima.
Svaka situacija u kojoj su dve ili više osoba uključene u razmenu poruka posredstvom bilo koje vrste znakova
naziva se
transakcija.
Otvaranje
predstavlja početak interakcije usmerene na koordiniranu aktivnost. Ona označava delovanje dve ili
više osoba ili grupa koje iz situacije međusobne nezavisnosti ulazi u situaciju međuzavisnosti.
Elementi otvaranja su:
a) Uzajamno priznato opažanje
b) Uzajamno prihvatanje
c) Poklapanje funkcionalnih identiteta
d) Zajednički usmeren interes.
Da bi transakcija mogla da se odvija, potrebno je ispuniti sva 4 uslova. U slučaju unutarkulturne interakcije i
pogotovu interakcije među prijateljima, otvaranje je brzo i gotovo neosetno. Što je situacija u većoj meri
međukulturna, proces otvaranja je dugotrajniji i manje spontan.
Prva faza interakcije može da bude prepreka za sledeće tri ako je heterogenost previše izražena (naglasak,
odevanje).
Pojedina iskustva su zajednička svim ljudima i mogu da predstavljaju osnov za uspostavljanje komunikacije
bez obzira na nivo međukulturalnosti (ishrana,sklonište, sreća). Neka iskustva su pak karakteristična za
pripadnike određene kulture i mogu se shvatiti samo ako se uključe i interpretiraju unutar napred navedenih
opštih iskustava. Što su učesnici u komunikaciji kulturno sličniji, njihovo opažanje je sličnije.
Činioci koji utiču na nivo različitosti tokom komunikacije i koji određuju stepen njene interkulturalnosti su:
a) Jezik
b) Predstava o svetu i ljudima
c) Opažanje odnosa između učesnika
d) Opažanje namere drugog.
Često se dešava da jedan gest u određenoj kulturi znači jedno a u drugoj nešto drugo, pa čak i suprotno (Srbi i
Bugari – klimanje glavom).
Jezičke razlike među grupama su možda najuočljivije ali ne i jedine niti najznačajnije kulturne razlike.
Interpretacija izgleda drugog i očekivanja na osnovu toga podjednako su značajni kao osnova interkulturne
komunikacije (evropske turistkinje u arapskim gradovima).
Sledeći skup od značaja za interkulturnu komunikaciju jesu vrednosti. Na njima nastaju norme i očekivane
uloge – predviđeno ponašanje u zavisnosti od mesta ili statusa koji nekome pripada u okviru društvenog
sistema (studenti u SAD-u i Tajlandu).
borcima za oslobođenje Hristovog groba, postavljen je i prvi zahtev za uzajamnom tolerancijom. Kasnije, s
protestantizmom, situacija se menja utoliko što sada sledbenici Martina Lutera vide papu kao lažnog proroka,
a Katoličku crkvu kao zver iz Apokalipse. Period verskih ratova je u 16. i 17. veku opustošio Evropu, a
upravo su ta pustoš pejzaža posle bitke i nerešeni rezultat verskih ratova bili valjan uvod u promišljanje
koncepta politike verske tolerancije koja je, s manje ili više uspeha, počela da preovladava u odnosima unutar
hrišćanskog sveta, a zatim – i mnogo kasnije – u odnosu prema judaizmu i islamu. Kao objašnjenje
uzaludnosti i besmislenosti verskih sukoba Džonatan Svift je napisao knjigu „Guliverova putovanja“, u kojoj
se dva naroda sukobljavaju oko toga sa koje strane treba lomiti kuvano jaje. Sukob se rasplamsava, smenjuju
se pobede i porazi, a negde na putu se zaboravlja sam povod sukoba. Svift opisom sukoba zapravo nastoji da
pokaže kako u odsustvu razumevanja za drugačije i za drugog, razlike u mišljenjima, ma kako same po sebi
bile beznačajne, dovode do principijelnog suprotstavljanja i težnje da ne samo drugo mišljenje bude
opovrgnuto, već i da njegovi zagovornici budu i fizički eliminisani. Preneseno na situaciju u bivšoj
Jugoslaviji, Guliver, džin koji se umešao kako bi objasnio sićušnost povoda rata, u našoj stvarnosti se zove
Torvald Stoltenberg koji je izrekao tvrdnju – „Srbi, Hrvati, Muslimani... ma sve su to Srbi“. Time se navodna
civilizacijska provalija, koja tri naroda deli u toj meri da zajednički život čini nemgućim, u iskustvu stranog,
neutralnog posrednika, pretvara u interiorizovane razlike koje opažaju samo strane u sukobu. A to je upravo
ono što je Frojd nazivao „narcizmom malih razlika“. Takođe, Volter, u svojoj „Raspravi o toleranciji“
prikazuje tri hrišćanska misionara u Kini, od kojh je svaki osporavao i onemogućavao preostala dva, što je
rezultiralo tučom. Protagonista Mandarin ih je zatvorio zbog netolerancije prema drugima i rekao da će ih
držati „dok se ne slože“, pa „dok jedan drugom ne oproste“, pa, uvidevši da je i to malo verovatno, odlučio je
da to bude „dok ne počnu da se ponašaju kao da su jedan drugom oprostili“. Poenta je dakle u ponašanju,
spoljnom odnošenju prema drugom, a ne u intimnom, unutrašnjem stavu prema drugom. I poenta je u poretku,
koji ovde personifikuje Mandarin, koji takvo tolerantno ponašanje garantuje. Tako, podudaranje raspada
Jugoslavije, kao poretka koji je garantovao tolerantno međuetničko i međureligijsko ponašanje, s početkom
građanskog, etničkog i verskog rata nije slučajno, već zakonito.
Kompromis
je vrsta rešenja konflikta kod koga obe strane bivaju potpuno, delimično ili polovično zadovoljne
rešenjem. Kompromis (od latinske reči compromissium – uzajamno obećanje) je koncept pronalaženja
dogovora kroz sporazumevanje, odnosno prihvatanje tuđih zahteva na štetu vlastitih ciljeva i težnji. Prihvata
se kao privremeno rešenje na putu do konačnog rešenja, a kada su stavovi isuviše suprotstavljeni i kao jedino
moguće. Kompromis može biti izraz uzajamnih ustupaka i nastojanja da se uspostavi saradnja, izražava težnju
ka balansu i toleranciji. Smatra se nužnim delom procesa pregovaranja gde postoje nesuglasice, odnosno kada
obe strane smatraju da postizanje sporazumnog ishoda donosi stvarniju korist od potencijalne koristi koju bi
donelo prihvatanje nečije početne pozicije. Ekstremizam se često smatra antonimom kompromisa, koji se,
zavisno od konteksta, vezuje uz koncept ravnoteže i tolerancije. U postizanju kompromisa u savremenom
socijalnom radu sve se više koristi medijacija.
14. Elementi i suština kulturnog otvaranja
Svaka situacija u kojoj su dve ili više osoba uključene u razmenu poruka posredstvom bilo koje vrste znakova
naziva se
transakcija.
Otvaranje
predstavlja početak interakcije usmerene na koordiniranu aktivnost. Ona označava delovanje dve ili
više osoba ili grupa koje iz situacije međusobne nezavisnosti ulazi u situaciju međuzavisnosti.
Elementi otvaranja su:
a)
Uzajamno priznato opažanje
– potrebno je razlikovati puko prisustvo u istom socijalnom prostoru od
interaktivnog konteksta. U prvom slučaju nema uzajamno priznatog opažanja, bilo verbalnog ili
neverbalnog (pogled, osmeh, klimanje glavom), a u drugom je ono prisutno.
b)
Uzajamno prihvatanje
– znači da neko svoje ponašanje oblikuje polazeći od prošlog, sadašnjeg ili
pretpostavljenog (budućeg) ponašanja drugog.
c)
Poklapanje funkcionalnih identiteta
– znači da učesnici deo sebe i drugih opažaju kao uključene u
zajedničko delovanje.
d)
Zajednički usmeren interes
– znači da učesnici oblikuju svoje ponašanje u odnosu na cilj koji smatraju
zajedničkim s drugim učesnicima interakcije.
Da bi transakcija mogla da se odvija, potrebno je ispuniti sva 4 uslova, bez obzira da li je interakcija usmerena
na saradnju ili na sukob. U slučaju unutarkulturne interakcije i pogotovu interakcije među prijateljima,
otvaranje je brzo i gotovo neosetno. Što je situacija u većoj meri međukulturna, proces otvaranja je
dugotrajniji i manje spontan.
