MEĐUKULTURNO KOMUNICIRANJE – ISPIT
1. Razni koncepti i shvatanja kulture
Savremena teorija kulture prvim kulturologom smatra Herodota koji se interesovao za običaje, a formalnim
osnivačem nauke o kulturi proglašava Tejlora. Sam termin kultura je upotrebljavan mnogo pre Tejlora, a
koristio ga je Lajbnic na prelasku iz 17. u 18. vek. Krajem 18.veka Adelung ga uvodi u svoj rečnik i time
dobija mesto u naučnoj literaturi.
Iako postoji preko 300 definicija kulture čini se najvažnijim odrediti da li je kultura sveukupnost duhovnih i
materijalnih delatnosti ljudi, samo ono što je duhovno, ili ono što Markuze podvodi pod pojam
duše
(duša nije
usmerena na kritičko saznanje istine).
Arnold shvata kulturu kao intelektualnu radoznalost i čovekovu potrebu za usavršavanjem. Ona je za njega
ono najsavršenije i najlepše što je čovek smislio, stvorio i izrekao.
Etnolozi, kulturni antropolozi i sociolozi smatraju da se čovek od drugih bića razlikuje po tome što je stvaralac
kulture (kultura se ne sastoji samo od ljudskog ponašanja, već i od njegovih proizvoda).
Iako kultura kao termin veoma teško prodire u evropsku naučnu misao (Hegel i Marks su je ignorisali), Fridrih
Niče, začetnik filozofije kulture, koristi taj termin da označi ono što je jasno suprostavljeno sredstvima
civilizacije
, koja po njegovom mišljenju vode sveopštem raspadu i dekadenciji. Špengler je izolovao kulturne
entitete, a potom dokazivao kako jedna kultura preuzima motive druge da bi došla do sopstvene simbolike. On
smatra da je kraj svake kulture upravo civilizacija. Veberovo shvatanje kulture je metaforično i suprotno je
tehničkom razvoju civilizacije, pa on smatra da su u njoj sadržane večne vrednosti – uzvišenost, lepota i
dobrota.
Mnogi teoretičari kulturu dele na simboličku i neposrednu. Lingvisti smatraju da je govor najstariji izvor
simboličke kulture. Lesli Vajt, osnivač nauke o kulturi (kulturologije), kaže da je kultura nastala kada je
nastao čovek kao primat koji može da govori i upotrebljava simbole. Vajt govori o tri podsistema kulture:
tehničkom (materijalna,mehanička, fizička oruđa i tehnike njihove primene), sociološkom (interpersonalni
odnosi i obrasci ponašanja) i idološkom (ideje, verovanja i znanja, mitologija, tehnologija, književnost,
nauka...). Vajt smatra da su ti podsistemi međusobno povezani, ali daje primat tehničkom jer i ljudski život i
kultura počivaju na njemu (on ne razlikuje kulturu od civilizacije). Upravo iz ovog razloga Vajt kulturu
pretpostavlja svemu ostalom, pa su i razlike među ljudima, celokupni društveni razvoj, pa čak i ratovi samo
kulturne posledice.
Kultura u užem, pravom značenju predstavlja domen vrednosti lišenih praktične koristi, nesebično negovanih i
razvijanih s obzirom na unutrašnje doživljaje povezane s tim vrednostima. Autentične kulturne vrednosti
podstiču humanitet, smatra Markuze, pa za njega kultura ne podrazumeva bolji, ali svakako plemenitiji svet.
Sigmund Frojd je smatrao da je čovekova najveća kulturna pobeda nagrada za odricanje od nagona. On zapaža
dve osnovne funkcije kulture: da zaštiti čoveka od prirode i da uređuje odnose među ljudima.
Savremena kultura, pak, nije samo merilo istinskog bogatstva, već i granica koju treba prelaziti, jer je često
sredstvo za kroćenje pojedinaca i njihovo usaglašavanje sa svetom rada i institucijama vlasti. Kada je kultura
afirmacija postojeće stvarnosti, tada je ona njena ideologija. Kada je njena kritika i nastojanje da se prevaziđu
njene granice, ona je ona humanizam, sa ciljem oslobođenja od potlačenosti. Iz ovog vidimo da kultura ima
afirmativan i negativan karakter. Afirmativna je kada je proces humanizacije, a negativna kada je instrument
kojim se čovek vezuje za pragmatični svet rada i parcijalne interese centara moći. Time kultura ispoljava
jednu vrstu paradoksa pa je afirmativna kada je negativno određena prema postojećoj realnosti, a negativna
kada je pozitivno određena prema njoj.
2. Rasa, etnos, nacija
Rasa
je velika i rasprostranjena grupacija ljudi sa zajedničkim precima i zajedničkim telesnim i duhovnim
svojstvima, kao i socijalnom organizacijom života, što je odvaja od ostalih. Poreklo reči rasa je najverovatnije
od arapske reči “ras”, što znači glava, izvor, poreklo. Koncept rasa je ideja da se ljudi mogu podeliti u različite
grupe na bazi nasleđenih fizičkih karakteristika, razlika, kao i po interakciji sa okruženjem. To je najčešće
boja kože, kao i druga primarna i sekundarna obeležja. Grof Žozef – Artir de Gobinou, koga neki nazivaju
ocem modernog rasizma, odredio je postojanje 3 rase: bele, crne i žute. Prema de Gobinou bela rasa
superiornija je zbog svoje inteligencije, moralnih načela i snage volje – upravo te nasleđene osobine bile su u
osnovi širenja uticaja zapada u svetu. Za razliku od bele rase, crna rasa je manje sposobna, emocionalno
nestabilna, karakterišu je životinjska priroda i odsustvo morala. Zbog sve veće civilizacijske mobilnosti i
prožimanja kultura, pojam o rasi kao determinanti sveukupnih osobina i ponašanja njenih pripadnika gubi
tradicionalno značenje.
Etnos
(reč grčkog porekla) u najranijim upotrebama nije bila reč koja se koristila za srodne grupe ljudi koji
dele istu kulturu, imaju isto poreklo i jezik. Tada je uglavnom označavala veliku, neizdiferenciranu grupu
životinja ili grupu ratnika. Češće je korišćena da označi životinjsku skupinu (roj,jato, stado), što je kasnije
korišćeno kao poređenje za slično mnoštvo ratnika, kada su veličina, amorfna struktura i preteća pokretljivost
bili kvaliteti kojima se posvećivala pažnja. Kroz istoriju su ga različito upotrebljavali ( Homer,
Herodot,Aristotel, Rimljani), ali ono što je zajedničko svim ranim upotrebama pojma etnos je činjenica da se
on koristi za veći broj ljudi i životinja koji deli kulturne ili biološke karakteristike i živi i deluje zajednički u
grupi. Ranu grčku upotrebu termina etnos možemo uporediti sa modernom upotrebom reči pleme.
Afirmacijom i razvojem naroda javlja se
nacija
, kao viša faza društvenog organizovanja i identifikovanja sa
teritorijom i pripadnošću jednoj društvenoj grupi. Proces transformacije i prerastanje naroda u naciju počeo je
kada su se razvili kultura, jezik, privreda, itd. Novi društveni odnosi su zahtevali određena pravila i norme
pomoću kojih se obezbeđuje određena sigurnost i jednakost ljudi u procesu koji su novi ekonomski i društveni
sistemi nametali. Ta pravila i norme mogla je uspostaviti, štititi i sprovoditi jedino država kao organizovana
snaga društva. Postoje 4 zajednička elementa koja su osnova za konstituisanje nacije:
1) Društveno-ekonomski razvoj, koji je praćen nacionalnom identifikacijom naroda sa teritorijom,
kulturom i poretkom vlasti;
2) Jezik, kao sredstvo za sporazumevanje na širem prostoru;
3) Kultura, vera i tradicija, kao model identifikacije pojedinca sa pripadnošću jednoj grupi;
4) Vlast, uspostavljeni poredak, čiji je cilj jaka identifikacija u kulturnom i teritorijalnom smislu.
Hegel naciju definiše kao duhovnu tvorevinu, ona je nešto što je gotovo apriorno, neprikosnoveno i večno.
Nacija koja nema svoju državu, nema ni istoriju i ne može egzistirati, niti se može konstruisati pre stvaranja
državne teritorije.
Rasistička teorija kaže da nacija nastaje iz etničkih grupa zajedničkog porekla. Zastupnici ove teorije polaze
od bioloških svojstava i smatraju da je nacija čista biološka i kulturna tvorevina jednog plemena ili porekla,
koja je nadmoćna nad drugim narodima i nacijama.
3. Razlika između kulturnog pluralizma i multikulturalizma
Multikulturalizam je ideja ili ideal o skladnom suživotu različitih etničkih i kulturnih grupa u okviru
pluralističkog društva.
Njemu je po svom izvornom značenju veoma sličan termin kulturni pluralizam. Lansirao ga je 20ih godina
prošlog veka Alen Lok, jedna od vodećih figura „new negro movement” koji je bio usmeren na afirmisanje
crnačke književnosti I likovne umetnosti u SAD-u.
To znači da je kulturni pluralizam prethodio multikulturalizmu, ali za razliku od njega nije bio vodeće načelo
neke nacionalne politike, već jedan od principa kulturne politike UNESCO-a i to u periodu dok je ova
organizacija bila prevashodno usmerena na probleme zemalja trećeg sveta.
Ove su se, kao bivše kolonije, upravo suočavale sa problemima stvaranja nacije. Zato je terminom kulturni
pluralizam označavan ravnopravan, tolerantan i otvoren odnos između nacionalnih kultura,a ne kultura koje
postoje na subnacionalnom nivou. Utoliko ima osnova za tvrdnju da je kulturni pluralizam problem zemalja u
razvoju, dok se razvijene zemlje suočavaju sa izazovima multikulturalizma.
4. Pojmovno razlikovanje multikulturalnosti i interkulturalnosti
Multikulturno društvo u evropskom kulturnom prostoru je u sve većoj meri realnost, a multikulturalizam je
kulturna politika koja prvenstveno teži ravnopravnom koegzistiranju kultura.
Manji stepen međusobnih kulturnih razlika bi trebalo da olakšava asimilaciju i da vodi homogenizaciji i
oblikovanju složene nacionalne kulture, ali to nije uvek slučaj. U mnogim etničkim konfliktima i građanskim
ratovima u XX veku kulturne razlike između sukobljenih strana su bile veoma male. Krvavi sukobi Srba,
Hrvata i Bošnjaka tokom raspada Jugoslavije su jedan takav slučaj. Ovaj uvid je neke istraživače vodio
zaključku da nedostatak objektivnih kulturnih markera između grupa može pogodovati izbijanju nasilja: kada
se članovi dve grupe teško razlikuju, pribegava se nasilju da bi se stvorile identitetske granice među njima.
Jedna posebna verzija ove teorije poznata je pod imenom 'narcizam malih razlika'. To je fenomen
naglašavanja kulturne različitosti upravo na račun sličnosti susednih kultura. Pripadnici društvenih grupa će
više dokazivati različitosti u odnosu na sebi sličnu grupu, nego u odnosu na neku zapravo drugačiju društvenu
grupu. Tako će se, na primer, Srbi znatno više truditi da pokažu svoje razlike u odnosu na Hrvate, nego što bi
to bio slučaj sa nekim afričkim plemenom, upravo zbog velike sličnosti sa Hrvatima. Narcizam malih razlika
se može javiti i na lokalnom nivou, pa će tako Nišlija tvrditi da ne postoje nikakve sličnosti između njega i
Leskovčanina ili Piroćanca. Ovaj izraz potiče od Sigmunda Frojda koji ga je primenjivao kako u individualnoj
psihologiji, tako i u svojoj filozofiji kulture. Ovaj koncept su u velikoj meri ignorisali psihoterapeuti-
praktičari, ali su ga tokom poslednjih decenija otkrili novinari i društveni naučnici i više primenjivali u
objašnjenju kolektivnog nego individualnog nasilja.
10. Odlike patriotizma, nacionalizma i šovinizma
Patriotizam
ili rodoljublje i domoljublje (lat. Patria, grč. Patris = domovina) jeste koncept čije značenje
obuhvata različita pozitivna osećanja i stavove čiji su objekti sopstveni narod, jezik, država, istorija i kultura.
Patriotizam se odražava kroz osećaj ponosa prema dostignućima i kulturi svoje domovine, nastojanju da se
očuva njen karakter i identitet, odnosno identifikacija s ostalim pripadnicima zajednice koja tvori domovinu.
On podrazumeva razvijenu nacionalnu svest, oformljen nacionalni identitet. Patriotizam pretpostavlja da
domovina sama po sebi predstavlja moralnu vrednost, odnosno da pojedinac vlastite interese uvek mora
podrediti interesima šire zajednice. U najekstremnijem obliku se patriotizam odražava kao spremnost da se za
domovinu žrtvuje vlastiti život.
Pod domovinom se podrazumeva šira zajednica koja može biti grad ili regija, ali je najčešće nacija, nacionalna
država. Otuda se patriotizam često povezuje sa nacionalizmom, pa se ta dva pojma često navode kao sinonimi.
Još jedan razlog za to je i činjenica da se nacionalisti uvek izjašnjavaju kao patriote.
Nacionalizam
je ideologija ili pogled na svet u kome je nacionalni identitet presudan za formiranje i
opstajanje jedne suverene države. Prema načelima pristalica nacionalizma za pripadnike jednog naroda je
odnos prema naciji važniji od svakog drugog elementa ličnog ili grupnog identiteta i od svakog drugog odnosa
lojalnosti. Za razliku od patriotizma, nacionalizam može uključivati pristrasno idealizovanje sopstvene nacije,
uz nipodaštavanje i omalovažavanje drugih, te se on u jeziku koristi u pozitivnom i negativnom smislu:
-
U pozitivnom smislu, nacionalizam je isto što i patriotizam, te je taj pojam u evropskom 18. i 19.
veku imao pozitivno političko, moralno i civilizacijsko značenje, jer nacije i nacionalizmi nastaju
rušenjem dogmi o svetosti careva, kraljeva i dinastija.
-
U negativnom smislu nacionalizam je sličan šovinizmu. Prenositelji nacionalističkih ideja prečesto
su pribegavali gradnjama negatvnih stereotipa o drugim narodima, kako bi motivisali pripadnike
svog na okupljanja radi stvarne ili izmišljene opasnosti od agresivnosti drugih naroda.
Nacionalisti smatraju da je za narode razvoj sopstvene individualnosti (putem nezavisnosti) ispravniji i
produktivniji od razvijanja raznih međunarodnih asocijacija i višenacionalnih država.
Šovinizam
je uverenje u nadmoćnost ili superiornost sopstvene grupe ili naroda
nad drugima. Šovinizam je
vid preteranog i agresivnog
nacionalizma. Šovininisti se osećajaju superiorni prema pripadnicima drugih
naroda i tako obezvređuju druge ljude. Šovinizam u ekstremnim slučaju može dovesti do politike progonjenja,
istrebljivanja, ugnjetavanja. Šovinizam je dobio ime po francuskom vojniku
Šovinu (
Chauvinu),
pokloniku
Napoleonove
imperijalističke politike i ekstremnog
nacionalizma.
Šovinizam je ideološka i politička doktrina, koju čine mistifikovana nacionalna istorija, izrazito pozitivne
predrasude ο vrednosti sopstvene nacije i negativne predrasude ο drugim, posebno susednim nacijama,
povezane sa mržnjom, prezirom, netolerancijom i agresivnošću prema pripadnicima drugih nacija.
Šovinizam
može biti izuzetno opasna ideologija kada, spontano ili političkom manipulacijom vlasti, zahvati mase, stvori
ksenofobičnu klimu, pokrene iracionalne strasti i snažne afekte usmerene na „neprijateljsku“ naciju, čiji se
pripadnici satanizuju. Bujanje šovinizma može se oteti društvenoj kontroli, a često se završava etničkim ratom
ili progonom i pogromom neke nacionalne manjine.
Nastanku i razvoju šovinizma u jednom društvu doprinosi zatvorenost nacionalne ekonomije, nedemokratsko
ustrojstvo društva, neprosvećenost, siromaštvo, nagomilane socijalne tenzije. Autoritarna ličnost je nosilac
šovinizma.
U širem smislu svako posmatranje jednog
partikulariteta
kao boljeg od svih ostalih se može smatrati oblikom
šovinizma.
U nekim društvima se pod izrazom šovinizam podrazumijeva
seksizam, pa je tako 1970-ih postala popularno
korištenje fraze
muški
šovinizam.
11. Kolektivni identitet i međukulturno komuniciranje
Osnova za razlikovanje međukulturne od unutarkulturne komunikacije je stepen homogenosti, odnosno
heterogenosti učesnika u njoj. Apsolutna homogenost je nemoguća (monolog). Za komunikaciju je neophodan
drugi, i to drugi koji se razlikuje, ma kako te razlike bile male. U svim slučajevima je
zajednica iskustva
ono
što predstavlja osnovu za uspostavljanje komunikacija. Što je zona zajedničkog iskustva veća u odnosu na
ukupno iskustvo svakog od učesnika, to je komunikacija lakša, i obrnuto.
Ako se odnos homogenosti – heterogenosti predstavi pomoću krugova, uočiće se sledeći modaliteti
komunikacije:
a) Krugovi se skoro poklapaju – osobe pripadaju istoj kulturi (dva Engleza – ista polna i klasna
podkultura)
b) Krugovi se delimično poklapaju – osobe pripadaju različitim kulturama (Englez i Kinez)
c) Krugovi se samo dodiruju – osobe se prepoznaju kao ljudska bića, ali nemaju nikakvo zajedničko
iskustvo (pripadnici plemena i članovi ekspedicije).
d) Krugovi se ne dodiruju – nema međusobne komunikacije, susret treće vrste (čovek – vanzemaljac).
Teško je odrediti granicu između unutarkulturne i međukulturne komunikacije. Maks Veber kaže da što je
veća verovatnoća da će u istoj situaciji dve osobe ili grupe reagovati na različite načine, više je izraženo
njihovo pripadanje različitim kulturama i manja verovatnoća njihovog međusobnog razumevanja.
Verovatnoća identičnog reagovanja na datu situaciju je najveća u slučaju jednojajčanih blizanaca, a najmanja
u slučaju hipotetičkog susreta sa vanzemaljcima.
Svaka situacija u kojoj su dve ili više osoba uključene u razmenu poruka posredstvom bilo koje vrste znakova
naziva se
transakcija.
Otvaranje
predstavlja početak interakcije usmerene na koordiniranu aktivnost. Ona označava delovanje dve ili
više osoba ili grupa koje iz situacije međusobne nezavisnosti ulazi u situaciju međuzavisnosti.
Elementi otvaranja su:
a) Uzajamno priznato opažanje
b) Uzajamno prihvatanje
c) Poklapanje funkcionalnih identiteta
d) Zajednički usmeren interes.
Da bi transakcija mogla da se odvija, potrebno je ispuniti sva 4 uslova. U slučaju unutarkulturne interakcije i
pogotovu interakcije među prijateljima, otvaranje je brzo i gotovo neosetno. Što je situacija u većoj meri
međukulturna, proces otvaranja je dugotrajniji i manje spontan.
Prva faza interakcije može da bude prepreka za sledeće tri ako je heterogenost previše izražena (naglasak,
odevanje).
Pojedina iskustva su zajednička svim ljudima i mogu da predstavljaju osnov za uspostavljanje komunikacije
bez obzira na nivo međukulturalnosti (ishrana,sklonište, sreća). Neka iskustva su pak karakteristična za
pripadnike određene kulture i mogu se shvatiti samo ako se uključe i interpretiraju unutar napred navedenih
opštih iskustava. Što su učesnici u komunikaciji kulturno sličniji, njihovo opažanje je sličnije.
Činioci koji utiču na nivo različitosti tokom komunikacije i koji određuju stepen njene interkulturalnosti su:
a) Jezik
b) Predstava o svetu i ljudima
c) Opažanje odnosa između učesnika
d) Opažanje namere drugog.
Često se dešava da jedan gest u određenoj kulturi znači jedno a u drugoj nešto drugo, pa čak i suprotno (Srbi i
Bugari – klimanje glavom).
Pitanje verske tolerancije se prvi put, na sudbinski način, postavilo u Rimskom carstvu tokom sukoba državne
politeističke religije sa hrišćanstvom. Sukob politeizma, koji je bio imanentno religijski tolerantan, i
hrišćanskog monoteizma, koji je imao univerzalne pretenzije, završio je pobedom ovog drugog (Milanski
edikt 313. g). Hrišćanstvo je od samih početaka bilo netolerantno kako prema judaizmu unutar koga je
poteklo, tako i prema paganstvu s kojim se susretalo i pogotovo prema jeresima koje su ga iznutra dovodile u
pitanje. Netolerancija je samo pojačana kada se hrišćanstvo sukobilo sa islamom – isto tako univerzalnom
monoteističkom religijom, koja je sebe videla kao konačno otkrovenje i ispunjenje najava dati u Starom i
Novom zavetu. Posle niza krstaških ratova, čije su žrtve često bile i hrišćanske države koje su se našle na putu
borcima za oslobođenje Hristovog groba, postavljen je i prvi zahtev za uzajamnom tolerancijom.
Kasnije, s protestantizmom, situacija se menja utoliko što sada sledbenici Martina Lutera vide papu kao
lažnog proroka, a Katoličku crkvu kao zver iz Apokalipse. Period verskih ratova je u 16. i 17. veku opustošio
Evropu, a upravo su ta pustoš pejzaža posle bitke i nerešeni rezultat verskih ratova bili valjan uvod u
promišljanje koncepta politike verske tolerancije koja je, s manje ili više uspeha, počela da preovladava u
odnosima unutar hrišćanskog sveta, a zatim – i mnogo kasnije – u odnosu prema judaizmu i islamu.
Kao objašnjenje uzaludnosti i besmislenosti verskih sukoba Džonatan Svift je napisao knjigu „Guliverova
putovanja“, u kojoj se dva naroda sukobljavaju oko toga sa koje strane treba lomiti kuvano jaje. Sukob se
rasplamsava, smenjuju se pobede i porazi, a negde na putu se zaboravlja sam povod sukoba. Svift opisom
sukoba zapravo nastoji da pokaže kako u odsustvu razumevanja za drugačije i za drugog, razlike u
mišljenjima, ma kako same po sebi bile beznačajne, dovode do principijelnog suprotstavljanja i težnje da ne
samo drugo mišljenje bude opovrgnuto, već i da njegovi zagovornici budu i fizički eliminisani. Preneseno na
situaciju u bivšoj Jugoslaviji, Guliver, džin koji se umešao kako bi objasnio sićušnost povoda rata, u našoj
stvarnosti se zove Torvald Stoltenberg koji je izrekao tvrdnju – „Srbi, Hrvati, Muslimani... ma sve su to Srbi“.
Time se navodna civilizacijska provalija, koja tri naroda deli u toj meri da zajednički život čini nemgućim, u
iskustvu stranog, neutralnog posrednika, pretvara u interiorizovane razlike koje opažaju samo strane u sukobu.
A to je upravo ono što je Frojd nazivao „narcizmom malih razlika“.
Takođe, Volter, u svojoj „Raspravi o toleranciji“ prikazuje tri hrišćanska misionara u Kini, od kojh je svaki
osporavao i onemogućavao preostala dva, što je rezultiralo tučom. Protagonista Mandarin ih je zatvorio zbog
netolerancije prema drugima i rekao da će ih držati „dok se ne slože“, pa „dok jedan drugom ne oproste“, pa,
uvidevši da je i to malo verovatno, odlučio je da to bude „dok ne počnu da se ponašaju kao da su jedan
drugom oprostili“. Poenta je dakle u ponašanju, spoljnom odnošenju prema drugom, a ne u intimnom,
unutrašnjem stavu prema drugom. I poenta je u poretku, koji ovde personifikuje Mandarin, koji takvo
tolerantno ponašanje garantuje. Tako, podudaranje raspada Jugoslavije, kao poretka koji je garantovao
tolerantno međuetničko i međureligijsko ponašanje, s početkom građanskog, etničkog i verskog rata nije
slučajno, već zakonito.
Kompromis
je vrsta rešenja konflikta kod koga obe strane bivaju potpuno, delimično ili polovično zadovoljne
rešenjem. Kompromis (od latinske reči compromissium – uzajamno obećanje) je koncept pronalaženja
dogovora kroz sporazumevanje, odnosno prihvatanje tuđih zahteva na štetu vlastitih ciljeva i težnji. Prihvata
se kao privremeno rešenje na putu do konačnog rešenja, a kada su stavovi isuviše suprotstavljeni i kao jedino
moguće. Kompromis može biti izraz uzajamnih ustupaka i nastojanja da se uspostavi saradnja, izražava težnju
ka balansu i toleranciji. Smatra se nužnim delom procesa pregovaranja gde postoje nesuglasice, odnosno kada
obe strane smatraju da postizanje sporazumnog ishoda donosi stvarniju korist od potencijalne koristi koju bi
donelo prihvatanje nečije početne pozicije. Ekstremizam se često smatra antonimom kompromisa, koji se,
zavisno od konteksta, vezuje uz koncept ravnoteže i tolerancije. U postizanju kompromisa u savremenom
socijalnom radu sve se više koristi medijacija.
14. Elementi i suština kulturnog otvaranja
Svaka situacija u kojoj su dve ili više osoba uključene u razmenu poruka posredstvom bilo koje vrste znakova
naziva se
transakcija.
Otvaranje
predstavlja početak interakcije usmerene na koordiniranu aktivnost. Ona označava delovanje dve ili
više osoba ili grupa koje iz situacije međusobne nezavisnosti ulazi u situaciju međuzavisnosti.
Elementi otvaranja su:
a)
Uzajamno priznato opažanje
– potrebno je razlikovati puko prisustvo u istom socijalnom prostoru od
interaktivnog konteksta. U prvom slučaju nema uzajamno priznatog opažanja, bilo verbalnog ili
neverbalnog (pogled, osmeh, klimanje glavom), a u drugom je ono prisutno.
