UVOD:
Preseljenje zbog bolje poslovne prilike, čak i izvan matične države, vrlo je uobičajeno u
razvijenijim zemljama EU, a u SAD-u gotovo svakodnevnica. Skorim ulaskom Srbije u EU i
otvaranjem tržišta rada za očekivati je da će se takav trend proširiti i kod nas. Pitanjem „Koji su
glavni faktori zbog kojih biste pristali promeniti prebivalište?“ utvrđeni su glavni motivatori
preseljenja kao sto su: veća plata, finansijske beneficije, bolji kvalitet zivota, mogućnost ličnog
razvoja, napredovanja ili čak zanimljiviji posao.
Predmet rada je razmatranje promena na tržištu
rada koje nastaju kao posledica prilagođavanja društvenim, ekonomskim, političkim i
demografskim promenama u savremenom svetu. Razvoj novih tehnologija i ekonomije znanja
sve više ističe kvalitet radne snage kao faktor poboljšanja konkurentnosti jedne privrede na
svetskom tržištu. Sa druge strane, masovna nezaposlenost se javlja kao jedan od najznačajnijih
problema razvoja modernog društva.
U prvom delu koji nosi naziv rad kao faktor proizvodnje daje se osnovna definicija rada I
teorije o radu da bi smo lakše razumeli suštinu teme I istoriju samog procesa rada.
U drugom delu se govori o procesu migracija I njegovom uticaju na svetsko tržište rada.
U okviru ovog dela dat je I šematski prikaz prostog modela gde se objašnjama uticaj migracije na
granični proizvod rada u primeru dve proizvoljno izabrane države.
Treći deo govori o negativnim posledicama migracija gde je glavni argument gubitak
radne snage I odliv mozgova.
Četvrti deo je sveden na dokazivanje teorijske osnove na praktičnom primeru u okviru
dve studije slučaja.
1
1.Rad kao faktor proizvodnje
Ne može biti proizvodnje bez upotrebe resursa, prirodnih (koje daje priroda) i onih koje stvaraju
ljudi(kao sto su proizvodne mašine, zgrade, sirovine). Rad predstavlja sve forme ljudskih inputa,
fizičke i psihičke, u tekućoj proizvodnji dobra i usluga. U stvari, to je vreme koje ljudi utroše
radeći u preduzećima, na farmama, podučavajući u školama ili istražujući u institutima i
laboratorijama. Ljudski rad može biti konkretni i apstraktni. Konkretni je znanje ili umieće
prilikom stvaranja novog proizvoda. Apstraktni ljudski rad je trošenje ljudske energije i vremena
prilikom izvođenja konkretnog ljudskog rada.
1
Postoje mnogi teoretičari koji su davali definiciju
rada. U staroj Grčkoj mislioci se dele na one koji veličaju manuelni rad i takozvane “aristokrate
rada”. Prvoj grupi pripadaju Hesoid, Demokrit, Sokrat i stoici, a drugoj Platon, Ksenofon i
Aristotel. Hesoid, ratar i pesnik iz Akre u Beotiji, bio je jedan od prvih mislilaca u istoriji ( VIII
vek p.n.e) koji se bavio problemom rada. Kao najviši ljudski ideal,on ističe ideal radljivosti,
odnosno samo pragalaštvom i radinošću može se obezbediti opstanak, uspeh i sreća. Takođe, on
podseća da ljudi i bogovi mrze onog ko je neradan i da marljivima, uz bogatstvo, idu časno ime i
slava. Primetno je da Hesoid povezuje ideal radinosti sa idealom slobode. Za Demokrita rad i
napor su jedan od uslova postizanja blaženstva. Učenje stoika o jednakosti ljudi je sažeto u stavu
da niko nije od prirode rob i da se plemenitost može dokazati samo radom. Ropstvo je
nemogućnost slobodnog i samostalnog delanja. Panatije poručuje da su stvari koje čoveku donose
korist proizvod ljudskog rada, a Seneka traži da filozofija uči radu. Čak i rimski imperator i
filozof Marko Aurelije ističe rad kao najbolje sredstvo protiv sudbine i nesreće. Nesvojstveno
jednom caru on savetuje one koji su jutro dočekali mrzovoljni: «Pomisli, budim se da radim kao
čovek». Ciceron u svom spisu «O dužnostima» navodi razloge za preoblikovanje prirode radom i
uviđa da nije samo proizvodnja materijalnih dobara zavisna od ljudskog rada, nego je to i
celokupna oblast civilizacije: medicinska nega, građevinarstvo, uređenje gradova, regulacija reka,
brodarstvo, trgovina. Suprotno navedenim shvatanjima, “aristokrati rada” smatraju da su svi
oblici manuelnog rada, pa čak i umetnočko stvaranje, ispod filozofije i politike. Samim tim,
manuelni rad nije dostojan slobodnog čoveka i svako ko se njime bavi zaslužuje prezir. Poznata
je Platonova koncepcija idealne države i podela građana na filozofe- upravljače, vojnike i radnike
prema prirodnim mogućnostima i sklonostima. Aristotel je smatrao da država koja hoće da bude
najbolja ne sme dati svim ljudima građanska prava jer onaj ko se bavi manuelnim radom ne može
da neguje vrlinu i živi životom nedostojnim čoveka. Tako, za razliku od Platona, koji polazi od
prirodne nejednakosti ljudi, Aristotel opravdava robovlsničke odnose i robovski rad njihovom
nužnošću. Kito ističe da nema takve stvari kao što je «rad» sam za sebe već sve zavisi od toga
kakav je posao i da li omogućava čoveku da bude svoj gospodar. U srednjevekovnoj Srbiji
socijalna struktura se u osnovi poklapa sa klasnom podelom tog doba. Kao i u drugim državama,
svojina nad zemljom je predstavljala osnov ekonomske i političke moći pojedinca, Najpoznatiju
definiciju dao je David Rikardo u svojoj teoriji raspodele. Po njemu rad je roba koja ima svoju
1
Savković Radoica (2006) „
osnovi ekonomije
“ naučna knjiga nova, Beograd
2
faktora ,,privlačenja''. Faktori ,,odbijanja'' odnosili su se na dinamiku odnosa u okviru zemlje
porekla koji su naterali ljude da se isele, kao što su rat, glad ekonomska kriza ili politička
represija. Faktori ,,privlačenja'', s druge strane, bili su obeležja odredišne zemlje koja su privlačila
imigrante: slobodno tržište radne snage, bolji uslovi života. U novije vreme, teorije ,,odbijanja i
privlačenja'' su izložene kritici jer isuviše pojednostavljeno objašnjavaju složen i
višedimenzionalni proces međunarodne migracije. Umesto toga, naučnici sve više posmatraju
globalne obrasce migracije kroz interakcije između makro i mikro faktora/procesa u društvu.
Faktori na makro nivou, su politička situacija, zakoni i propisi koji kontrolišu
imigraciju/emigraciju ili promene u međunarodnoj ekonomiji, standardima života, nivou
obrazovanja I tržištu rada. Faktori na mikro nivou, odnose se na ljudske socio-psihološke
karakteristike, profesionalno umeće, znanje i shvatanja samog migranta, njegovo porodično
stanje i slično. U proučavanju trendova u globalnoj migraciji, Stiven Kasls i Mark Miler (1993),
uočili su četiri tendencije za koje tvrde da će obeležavati migracione obrasce u skoroj budućnosti
(Giddens, 2003. p.
274-276.)
:
akceleracija
(migracije preko granica su sve masovnije),
d
iversifikacija
(većina razvijenih zemalja prihvatiće imigrante različitih vrsta, sem nepotrebne
radne snage ili izbeglica),
globalizacija
(u migracijska kretanja uključiće se sve zemlje sveta,
neki kao primaoci, a neki kao pošiljaoci),
feminizacija
(sve veći broj migranata su žene, što je
povezan sa zahtevom tržište radne snage (za kućnim radnicima, širenjem industrije
seksa, ,,trgovina belim robljem'').
4
2.1 međunarodno kretanje rada
Predpostavimo da radnici mogu da se kreću između dve proizvoljne države. Radnici će se kretati
iz domaće u stranu zemlju. Tim će se kretanjem smanjiti raspoloživa radna snaga u domaćoj
zemlji, usled čega će se realna nadnica u njoj povećati, dok će se radna snaga u stranij zemlji
povećati, a realna nadnica smanjiti. Ukoliko ne postoje prepreke za kretanje radne snage ovaj će
se proces nastaviti sve dok se granični proizvod rada u obe zemlje ne izjednači. Grafikon 1-1
pokazuje uzroke i posledice međunarodne mobilnosti radne snage. Apscisa označava ukupnu
svetsku radnu snagu. Broj radnika koji su zaposleni u domaćoj zemlji se meri sleva, a broj
radnika zaposlenih u sranoj zemlji zdesna. Na levoj ordinati prikazan je granični proizvod rada u
domaćoj zemlji, na desnoj ordinati prikazan je granični proizvod rada u stranoj zemlji. Inicijalno
polazimo od toga da postoji
0 L1
radnika u domaćoj
i
L1 0*
radnika u stranoj zemlji, sobzirom
na datu raspodelu, realna nadnica u domaćoj zemlji (tačka
C
) bila bi niža nego u stranoj(tačka
B
).
Ako radnici mogu slobodno da prelaze u onu zemlju koja nudivišu realnu nadnicu, prelaziće iz
domaće u stranu sve dok se realne nadnice ne izjednače . konačna raspodela radne snage biće
takva da će brojati radnike u domaćoj zemlji, kao
L2 0*
radnika u stranoj zemlji (tačka
A
)
4
Gabrić Molnar, I. et al. (2001), Sociologija za ekonomiste, Univerzitet Novi Sad i Ekonomski
Fakultet, Subotica
4
