Predmеt: MEĐUNARODNO UGOVORNO PRAVO
TEMA
Međunarodna privredna arbitraža
Меntor: Prof. dr.Danijela Krasić
Niš, 2017.
SADRŽAJ
1. Uvod – Pojam arbitraže ............................................................3
2. Izvori prava u funk. arbitraža..................................................5
3. Spoljnotr.arbitraža pri Privrednoj komori Srbije..................7
4. Konstituisanje nadležnosti arbitraže........................................8
5. Vrste arbitraže ...........................................................................8
6. Nadlažnost arbitraže..................................................................9
7. Arbitražni posupak....................................................................9
8. Priznanje i izvršenje arbitražnih odluka...............................11
9. Stalna arbitraža..........................................................................12
10.Arbitražni sud............................................................................15
11.Arbitražni postupak…………………………………………..18
12.Arbitražna odluka………………………………………….... 22
13.Troškovi arbitraže…………………………………………….24
14.Zaključak....................................................................................26
15.Literatura...................................................................................27
2
POJAM
Arbitraža kao način rešavanja sporova odavno je prihvaćena u međunarodnom
privrednom prometu zbog mnogobrojnih prednosti koje ima u odnosu na rešavanje
sporova pred redovnim sudovima. Te prednosti u odnosu na sud obično se svode na
brzinu rešavanja, manji formalizam i manje troškove suđenja, jednostepenost i
nejavnost suđenja. Od arbitra se očekuje više nego od suda, jer ne primenjuje samo
pravo, već treba da ispita okolnosti koje su dovele do spora. Pored arbitraže, stranke
mogu svoj spor da reše i u postupku za mirenje (koncilijacija) koji u nekim
slučajevima može da prethodi arbitraži.
Međunarodna trgovinska arbitraža predstavlja široko primenljiv način i organ
za rešavanje sporova iz oblasti međunarodne trgovine i međunarodnih poslovnih
odnosa uopšte, čija se nadležnost zasniva na saglasnoj volji ugovornih strana.
Karakter i složenost međunarodnih poslovnih odnosa zahtevaju poseban stepen
delikatnosti prilikom rešavanja sporova. Jedan od osnovnih motiva koji poslovne
ljude opredeljuje da u svojim ugovornim odnosima međunarodnog karaktera za slučaj
spora predvide arbitražu, ogleda se da spor bude rešen pravedno i pravično, uz
uzimanje u obzir profesionalnih običaja i odgovarajućih pravila struke.
Stranke pred arbitražom pripadaju poslovnom svetu u kome je prvenstveni cilj
uspešno obavljanje poslovne aktivnosti, što podrazumeva, izmedju ostalog, i
formiranje što boljeg goodwill
.
Iz tih razloga, stranke će nekad imati veći interes da
zadrže poslovne odnose i sačuvaju dobar ugled nego da dobiju konkretan spor.
Arbitraža je, za razliku od državnog suda, posebna sudska institucija kod koje
arbitri izabrani od stranaka rešavaju njihov spor. Arbitražni sudovi još se nazivaju i
"izbrani sudovi". Arbitraža je zastupljena kako u nacionalnom, tako, još više, u
međunarodnom prometu, jer je arbitraža brža, manje formalna od državnog suda, spor
se rešava u prvom stepenu ukoliko stranke nisu ugovorile mogućnost pobijanja
arbitražne odluke. Arbitri su dobri poznavaoci prava, oni primenjuju važeće propise, a
mogu rešavati, u određenim slučajevima, i primenom načela pravičnosti.
IZVORI PRAVA U FUNKCIONISANJU ARBITRAŽA
MEĐUNARODNE KONVENCIJE O ARBITRAŽI
Uspešnost međunarodne trgovinske arbitraže kao i njen rezultat i primena
4
svakako su posledica međunarodnih sporazuma u ovoj oblasti i spadaju u
najprihvaćenije međunarodne ugovore koji su doveli do standarda uprimeni arbiražno
prava.
Najvažniji međunarodni sporazum je NJUROŠKA KONVENCIJA O PRIZNAJU I
IZVRŠENJU STRANIH ARBITRAŽNIH ODLUKA 1958 – to je prvi multilateralni
ugovor u kom su su se zaista primenila pravila o pismenoj formi arbitražnog ugovora
u mekšoj formi (kasnije su se proširovala). Konvencija se ne protivi mogućnosti da se
pozivom na druge međunarodne sporazume prizna valjanost i takvog ugovora o
arbitraži.
Stranke ne moraju biti države članice Konvencije već je dovoljno da se imovina
nalazi na teritoriji države od koje se traži priznanje iizvršenje strane arbitražne odluke
jedovoljno zaprimenu Konvencije.
Postoji i niz drugih koji imaju manji značaj (Vašingtonska konvencija o rešavanju
investicionih sporova među državama i državljana drugih država iz 1965 godine;
Evropska konvencija o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži iz 1961 godine; Ženevski
protokol o arbitražnim klauzulama iz1923 godine; Ženevska konvencija o priznanju i
izvršenju stranih arbitražnih odluka iz 1927 godine).
PRAVILNICI ARBITRAŽNIH CENTARA
Važan izvor međunarodnih trgovinskih arbitraža svakako su i pravilnici
velikih arbitražnih centara : pravilnik arbitražnog suda Međunarodne trgovinske
komore u Parizu, pravilnik o mirenju u Arbitražnom sudu Trgovinske komore u
Cirihu, pravilnik Međunarodnog arbitražnog suda u Londonu, pravilnik o
spoljnotrgovinskoj arbitraži pri Privrednoj komori Srbije. Pravilnici upućuju stranke
na postupak mirenja pre svega, ali i sam postupak pred arbitražnim sudom i pravila
pokretanja postupka.
UGOVORI I POSLOVNI OBIČAJI
Veliki doprinos u razvoju međunarodne arbitraže su imali ugovori i poslovni
običaji u srednjem veku, a pogotovu zbog jedinstvenog karaktera prava velikih
međunarodnih sajmova, običaja koji su se primenjivali u pomorskom saobraćaju i
posebnog položaja trgovinskih sudova( prilično su podsećali na današnje trgovinske
arbitraže).Bilo je uobičajeno da se ugovori sklapaju kao javnobeležnički akti i tako su
postajali standardni ugovori – tako je i danas: ugovor ima praktično najvažnije mesto
u hijerarhiji izvora međunarodne trgovinske arbitraže. Običaji se smatraju delom
ugovora i primenjuju se ako ugovorom nije nešto drugo predviđeno
DOMAĆI IZVORI
Značajan porast uticaja trgovinskih arbitraža u rešavanju međunarodnih
trgovinskih arbitraža imalo je odraza na ujednačavanje nacionalnih arbitražnih zakona
tako da je veliki broj zemalja doneo svoje posebne arbitražne zakone. Na nacionalne
propise zemalja svakako su uticala pravila Model zakona ali i zadržavaju se
karakteristike stečene dugom pravno-međunarodnom praksom i iskustvom.
OSTALI IZVORI
5
Osnovana je 1947.god. kada je donela svoj prvi Pravilnik. Sedište Arbitraže je
u Beogradu. Ova arbitraža je nadležna za rešavanje isključivo sporova iz oblasti
međunarodnog privrednog prometa. Izmenom Pravilnika od 1967. god. kao arbitri
mogu se imenovati i strani državljani.
Jedan od najznačajnijih međunarodnih dokumenata u pogledu unifikacije i
harmonizacije pravila o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži predstavlja Model-zakon
o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži koji je 21. juna 1985. usvojila Komisija UN za
medjunarodno trgovinsko pravo (UNCITRAL).
U Pravilniku o spoljnotrgovinskoj arbitraži od 1981.god. predviđena je
mogućnost da stranke mogu ugovoriti da se postupak pred tom arbitražom vodi na
osnovu pravila o arbitraži UNICITRAL, čime je naša zemlja priznala značaj
Arbitražnih pravila UNICITRAL, istovremeno omogućila ugovornim stranama veću
slobodu u pogledu određivanja postupka pred arbitražom.
Pravilnik predviđa mogućnst mirenja, a sadrži detaljne odredbe u pogledu
vođenja spora na osnovu arbitražnog sporazuma (mora biti pismen). Sporove pred
Spoljnotrgovinskom arbitražom može, kao i kod drugih arbitraža, da rešava arbitar
pojedinac ili arbitražno veće koje se sastoji od tri člana. Na postupak pred Arbitražom
primenjuju se odredbe Pravilnika, zatim ono što je predviđeno ugovorom, a kao
dopunska pravila primenjuju se i odredbe Zakona o parničnom postupku.
KONSTITUISANJE NADLEŽNOSTI ARBITRAŽE-
ARBITRAŽNI UGOVOR
Nadležnost arbitraže zasniva se na ugovoru stranaka kojim joj one poveravaju
donošenje odluke u njihovom sporu. Punovažan ugovor kojim se predviđa nadležnost
arbitraže predstavlja osnov zasnivanja nadležnosti arbitraže i istovremeno, osnov
derogacije (isključenja) nadležnosti državnog suda.
Ugovor o arbitraži se javlja u dva vida, u zavisnosti od toga da li se njime
arbitraža ugovara za jedan, konkretan spor koji je već nastao ili pak, za sve sporove
koji u budućnosti mogu nastati iz pravnog odnosa koji postoji između ugovornih
strana. Prvi slučaj naziva se
kompromis
,
a drugi
kompromisorna (arbitražna)
klauzula.
VRSTE ARBITRAŽA
Prema organizacionom kriterijumu, arbitraže se dele na stalne (institucionalne)
i ad hoc (povremene).
7
