_________________________________________________________Međunarodne finansije

1. PLATNI BILANS

1.1.

Pojam platnog bilansa

Platni bilans

(

balance of payments

) predstavlja sistematski prikaz svih ekonomskih

transakcija koje zemlja (sektor privrede, države i stanovništva) obavi sa inostranstvom u
određenom vremenskom periodu. Platni bilans se najčešće sastavlja za vremenski period od
jedne kalendarske godine.

Na osnovu analize platnog bilansa dobijaju se informacije koje su od suštinskog značaja za
kreiranje makroekonomske politike zemlje, ali i za donošenje odluka na nivou preduzeća
(mikro nivo). Analiza oblika i obima ekonomskih transakcija zemlje sa inostranstvom je važan
input za kreiranje makroekonomske politike, odnosno definisanje monetarne, fiskalne politike,
politike deviznog kursa i spoljno-trgovinske politike zemlje. Podaci iz platnog bilansa ukazuju
na investicioni ambijent u zemlji i kao takvi mogu biti od značaja prilikom donošenja
investicionih odluka na nivou preduzeća.

Ekonomske transakcije

koje se registruju u platnom bilansu obuhvataju:

tokove robe,

tokove usluga,

tokove dohotka,

finansijska potraživanja iz inostranstva,

obaveze prema prema inostranstvu i

transfere, odnosno poklone i donacije.

Bitno je naglasiti da platni bilans evidentira

promene (tokove)

, a ne stanje roba, usluga,

međunarodnih obaveza i potraživanja.

U okviru platnog bilansa se registruje nekoliko vrsta transakcija od kojih su najznačajnije
sledeće:

tekuće i kapitalne transakcije;

jednostrane i dvostrane transakcije;

autonomne i kompenzatorne transakcije.

Sa stanovišta formiranja bruto domaćeg proizvoda (

Gross Domestic Product, GDP)

, sve

transakcije u platnom bilansu se dele na tekuće i kapitalne transakcije.

Tekuće transakcije

predstavljaju delove bruto domaćeg proizvoda (GDP) jedne zemlje koji se troše u drugoj
zemlji. Znači da tekuće transakcije utiču na stvaranje i raspodelu vrednosti, odnosno utiču na
obračun GDP. Suprotno tome,

kapitalne transakcije

ukazuju na prenos već stvorenog

dohotka iz jedne zemlje u drugu, odnosno ovde se samo evidentira preraspodela dela
postojećeg dohotka. Drugim rečima, kapitalne transakcije su oblik prenošenja štednje iz jedne
u drugu zemlju.

Sa stanovištva obaveze, sve transakcije se dele na jednostrane i dvostrane transakcije.
Jednostrane

transakcije

ne zahtevaju nikakvu protiv uslugu (pokloni), dok

dvostrane

transakcije

u osnovi podrazumevaju protivnaknadu. Na primer, izvoz robe podrazumeva s

jedne strane obavezu da se roba isporuči, a sa druge strane obavezu da se roba plati.

Sa analitičkog stanovišta, sve transakcije se dele na autonomne i kompenzatorne transakcije.

Autonomne transakcije

su ekonomski motivisane nezavisno od stanja u platnom bilansu. U

tu grupu spadaju izvoz i uvoz robe i usluga, kretanje kapitala koje je motivisano profitom i dr.
Suprotno tome,

kompenzatorne transakcije

se vrše u zavisnosti od stanja u platnom

bilansu. Kada je npr. vrednost uvoza veća od izvoza i drugih tekućih primanja, država se
zadužuje u inostranstvu da bi deficit u tekućem delu platnog bilansa pokrila. Takva transakcija
spada u grupu kompenzatornih transakcija.

_________________________________________________________Međunarodne finansije

Transakcije se najvećim delom odvijaju između rezidenata i nerezidenata zemlje.

Rezidenti

jedne zemlje mogu biti fizička i pravna lica. Fizičko lice je rezident jedne zemlje ukoliko u njoj
provede   godišnje   minimalno   183   dana.   Pravno   lice   je   rezident   ukoliko   u   određenom
vremenskom periodu ima centar svojih ekonomskih interesa u okviru ekonomske teritorije za
koju   se   sastavlja   platni   bilans.   Tako   se   rezidentima   Srbije   smatraju   npr.   lica   koja   svoje
poslove   obavljaju   sezonski   u   inostranstvu   ili   naši   građani   koji   rade   za   međunarodne
organizacije u zemlji. S druge strane, nerezidentima Srbije se smantraju turisti iz inostranstva,
diplomate i strana lica koja su privremeno raspoređena po međunarodnim organizacijama.

Osnovno pravilo prilikom sastavljanja platnog bilansa je

pravilo dvojnog knjigovodstva

(

double entry system

). Pravilo dvojnog knjigovodstva podrazumeva da se svaka transakcija

evidentira dva puta – jednom na strani potražuje (sa pozitivnim aritmetičkim znakom) i
jednom na strani duguje (sa negativnim aritmetičkim znakom).

Kao potraživanja u platnom bilansu se evidentiraju sledeće transakcije:

izvoz roba i usluga;

dohodak, povećanje rezidentima od strane nerezidenata;

transferi, protivstavka jednostranim transakcijama koje su sa negativnim
predznakom;

smanjenje u finansijskoj aktivi ili povećanje u finansijskoj pasivi.

Na strani dugovanja sa negativnim predznakom se evidentiraju sledeće transakcije:

uvoz roba i usluga;

dohodak, povećanje nerezidentima od strane rezidenata;

transferi, protivstavka jednostranim transakcijama koje su sa pozitivnim predznakom;

povećanje u finansijskoj aktivi ili smanjenje u finansijskoj pasivi.

Suma svih transakcija sa pozitivnim znakom trebala bi da bude jednaka sumi svih transakcija
sa negativnim znakom i tada bi platni bilans bio u ravnoteži.

Pojmovi:

platni bilans
ekonomske transakcije
tekuće i kapitalne transakcije
jednostrane i dvostrane transakcije
autonomne i kompenzatorne transakcije
rezident
pravilo dvojnog knjigovodstva

_________________________________________________________Međunarodne finansije

Ovde treba ukazati na razliku između doznaka i prihoda od zarada radne snage u inostranstvu
koje se evidentiraju u sklopu stavke dohodak. IMF zarade radnika zaposlenih u inostranstvu
do godinu dana tretiraju kao

dohodak

, a zarade radnika čiji je boravak u inostranstvu duži

od godinu dana kao

doznake

Kapitalni i finansijski bilans

se sastoji iz dva podbilansa – kapitalnog bilansa i finansijskog

bilansa.

kapitalnom bilansu

se registruju sve transakcije koje se odnose na stavku kapitalnih

transfera i stavku sticanje / otuđenje neproizvedne nefinansijske aktive. Glavna komponenta
kapitalnih transfera je oprost duga, a u okviru stavke sticanje / otuđenje neproizvedne
nefinansijske aktive evidentiraju se kupovine i prodaje aktive kao što su: vlasnička prava,
licence, patenti i dr.

Finansijski bilans

podrazumeva sve transakcije koje su povezane sa promenom vlasništva

nad finansijskom aktivom i pasivom. Transakcije u finasijskom bilansu se dele na:

direktne investicije;

portfolio investicije;

ostale investicije i

rezervna aktiva.

Direktne investicije

podrazumevaju ulaganja koja za posledicu imaju pravo upravljanja

shodno uloženom kapitalu. Prilikom definisanja nivoa investicija koje predstavljaju direktne
investicije, IMF predlaže pravilo po kome se kao direktne investicije podrazumevaju one koje
obuhvataju 10% i više procenata u vlasništvu akcija preduzeća. Finansijske transakcije se u
platnom   bilansu   prikazuju   po   neto   principu,   odnosno   prikazuje   se   samo   konačni   efekat
direktnog investiranja u toku vremenskog perioda za koji se platni bilans sastavlja. Ovo je
bitno   naglasiti   jer   se   evidentira   razlika   direktnih   investicija   uloženih   u   zemlji   i   investicija
plasiranih u inostranstvu (neto efekat). Finansijske transakcije se evidentiraju u okviru stavke
akcije   (

equity

), reinvestirana dobit i ostali kapital koji podrazumeva međukompanijske

transakcije.

Za razliku od direktnih investicija gde je pravo upravljanja primarni motiv, kod

portfolio

investicija

investitorov primarni cilj je sigurnost investicija, a zatim prinos koji ostvaruje na

osnovu svog ulaganja. Portfolio investicije obuhvataju sve transakcije vezane za promenu
finansijske aktive i pasive. U okviru portfolio investicija pravi se razlika između

vlasničkih

ulaganja

(paket manji od 10%) i

dužničkih ulaganja

(ulaganja u obveznice, instrumente

novčanog tržišta i finansijske derivate). Kao i kod direktnog investiranja i kod portfolio
investicija sve finansijske transakcije se prikazuju po neto principu, odnosno prikazuje se
samo konačni efekat u toku vremenskog perioda za koji se platni bilans sastavlja.

Kategorija

ostale investicije

predstavlja rezidualnu kategoriju koja obuhvata sve finansijske

transakcije koje ne potpadaju pod direktne i portfolio investicije. U okviru stavke ostale
investicije, finansijske transakcije se evidentiraju u zavisnosti od dužničko-poverilačkog
odnosa prema sektorima vlade, monetarnih vlasti, banaka i ostalog sektora. U ovu kategoriju
se svrstavaju:

trgovinski krediti,

korišćenje sredstava IMF-a (krediti i zajmovi),

ostali zajmovi,

valute i depoziti i

ostala aktiva i pasiva.

Trgovinski krediti mogu biti namenjeni za pretplaćanje uvoza i kao izvozni krediti. Korišćenje
kredita i zajmova IMF-a vezano je za članstvo zemlje u IMF-u. Sa stanovišta aranžmana
između zemlje i IMF-a, pravi se razlika između kredita i zajmova koje odobrava IMF. Zajmovi
podrazumevaju jednostavan aranžaman, gde zemlja pozajmljuje sredstva uz obavezu da će ta

_________________________________________________________Međunarodne finansije

sredstva vratiti. Kod kredita zemlja prodaje svoju valutu IMF-u za devize i njene obaveze po
osnovu kredita se gase tek kada zemlja devizama otkupi svoju valutu. Ostali zajmovi mimo
zajmova   IMF-a,   bi   uključivali   zajmove   za   finansiranje   trgovine,   hipotekarne   zajmove,
finansijski lizing, repo aranžmane i dr. Valute i depoziti obuhvataju papirni i kovani novac i
depozite koji rezidenti i nerezidenti imaju u svom posedu. U okviru ostale aktive najčešće se
evidentiraju   investicije   rezidenata   u   fondove   životnog   osiguranja   i   penzione   fondove
nerezidentnih institucija. Pored toga, u ostalu aktivu i pasivu se evidentiraju zaostala plaćanja
u kamatama na dug, zaostala plaćanja glavnice na dug, neplaćena zarada i plate.

Rezervna aktiva

obuhvata instrumente koji stoje na raspolaganju monetarnim vlastima za

finansiranje neravnoteža u platnom bilansu. Rezervna aktiva se sastoji od:

monetarnog zlata u trezoru Narodne banke Srbije (poluge i kovani novac),

specijalnih prava vučenja (

Special Draft Rights, SDR

rezervne pozicije kod IMF-a i

deviza.

Drugim rečima, sredstva rezervi uključuju promene deviznih rezervi Narodne banke Srbije u
posmatranom periodu, Devizne rezerve obuhvataju potraživanja Narodne banke na računima
kod inostranih banaka, inostrane hartije od vrednosti, monetarno zlato, specijalna prava
vučenja i efektivu. Isključeni su uticaj međuvalutnih promena i promena cena zlata i hartija
od vrednosti

Optimalni nivo rezervi se određuje preko odnosa deviznih rezervi i uvoza, odnosno analizira se
koliko   meseci   se   uvoz   može   finansirati   iz   deviznih   rezervi.   U   zavisnosti   od   ekonomskih
karakteristika   zemlje,   smatra   se   da   je   optimalan   nivo   deviznih   rezervi   koji   omogućava
finanisranej uvoza u periodu od tri do šest meseci. Prema drugim procenama, optimalan nivo
deviznih rezervi treba da bude na nivou od 30-40%, ili čak 70% tekućih plaćanja u toku
godine.

Zaključujemo da optimalan iznos deviznih rezervi zavisi od brojnih faktora kao što su:
otvorenost privrede, veličina i nivo fluktuacija u neravnoteži platnog bilansa, troškovi držanja
deviznih rezervi i dr.

Stavka rezervna aktiva se prikazuje ispod crte, odnosno ispod salda ukupnog platnog bilansa

jer transakcije vezane za ovu stavku predstavljaju kompenzatorne transakcije koje

preduzimaju monetarne vlasti usled neravnoteže autonomnih transakcija platnog bilansa.

U cilju uspostavljanja ravnoteže platnog bilansa monetarne vlasti mogu sprovoditi
kompenzatorne transakcije na nekoliko načina:

direktnom upotrebom deviznih rezervi,

indirektnim merama putem zaduživanja kod međunarodnih finansijskih institucija
(IMF, Svetska banka), zemalja i na privatnom tržištu kapitala,

implementacijom regulatornih mera,

promenom domaće kamatne stope.

Pojmovi:

bilans tekućeg računa (tekući bilans)
trgovinski bilans (bilans robne razmene)
bilans usluga
račun dohotka
tekući transferi
doznaka vs dohodak
bilans kapitalnih transakcija
bilans finansijskih transakcija
direktne investicije
portfolio investicije
ostale investicije

_________________________________________________________Međunarodne finansije

1.3.

Veza eksternog i unutrašnjeg sektora

Da bi se sagledao značaj platnog bilansa i smisao relacija iz platnog bilansa koji uključuje sve
transakcije sa inostranstvom (eksterni sektor), neophodno je analizirati vezu između platnog
bilansa sa unutrašnjim sektorom koji čini realni, fiskalni i monetarni sektor. Sagledavanje
odnosa vrši se preko osnovnih makroekonomskih agregata.

Bruto domaći proizvod

(

Gross Domestic Product, GDP)

je osnovni makroekonomski

agregat koji predstavlja sumu svih finalnih proizvoda i usluga proizvedenih u okviru jedne
privrede u određenom vremenskom proizvodu.

Kada bi jedna zemlja bila izolovana u smislu da njena privreda ne ostvaruje nikakve odnose
sa inostranstvom, tada bi ostvareni bruto domaći proizvod (Y) bio raspoređen na potrošnju
stanovništva (C), potrošnju države (G) i na eventualne investicije (I). Drugim rečima, ukupna
proizvodnja bi bila jednaka vrednosti ukupne potrošnje u zemlji.

Y = C + G + I (1)

Ukoliko bi zemlja ostvarivala ekonomske odnose sa inostranstvom, tada bi

jednačina

makroekonomske ravnoteže

uključivala i stavke uvoza (M) i izvoza (X). Drugim rečima,

jednačina bi imala sledeći oblik:

Y = C + G + I + (X – M)

(2)

Izvoz predstavlja odricanje od dela sadašnje potrošnje u korist buduće, dok uvoz omogućava
veći obim potrošnje u sadašnjiosti. Razlika između izvoza i uvoza može biti raspoređena na
različite načine – u korist potrošnje (lične ili državne) ili u korist investicija. Nezavisno od toga,
kada postoji razlika između izvoza i uvoza roba i usluga, u tom iznosu odstupa ukupna
potrošnja u zemlji (lična, državna i investiciona) od ostvarene vrednosti GDP. Veličina te
transakcije se beleži u tekućem bilansu koji je deo platnog bilansa.

U okviru GDP-a ulaze sve transakcije iz tekućeg bilansa koje se odnose na bilans roba i

usluga, dok se transakcije koje se odnose na prihode i rashode od dohotka i neto transferi

uključuju u širi pokazatelj ekonomske aktivnosti jedne zemlje - bruto nacionalni proizvod

(Gross National Product, GNP).

Bruto nacionalni proizvod

(

Gross National Product, GNP)

predstavlja sumu svih finalnih

proizvoda i usluga proizvedenih nacionalnim faktorima proizvodnje u određenom vremenskom
proizvodu.

Za razliku od GDP-a, GNP meri ekonomsku aktivnost domaćih faktora proizvodnje kako u
zemlji tako i u inostranstvu. S druge strane, GDP evidentira sumu svih finalnih proizvoda u
okviru ekonomske teritorije za koju se sastavlja platni bilans. Iz toga proizilazi da jednačina
ravnoteže ostaje ista, samo je u slučaju GNPa obuhvat transakcija širi. U slučaju GNP-a, izvoz
X pored izvoza robe i usluga, obuhvata i prihode koji se odnose na dohodak i tekuće
transfere, dok uvoz M koji pored uvoza roba i usluga obuhvata i rashode koji se odnose na
dohodak i tekuće transfere.

Zbir lične, investicione i budžetske potrošnje

predstavlja

apsorpciju ili agregatnu tražnju,

odnosno A = C + I + G.

U otvorenoj privredi, ukupna potrošnja se može razlikovati od GDP-a

samo ukoliko postoji neravnoteža u tekućem bilansu što je predstavljeno formulom:

Y – A = (X – M)

(3)

Ukoliko je Y veći od A, tada se javlja suficit u tekućem bilansu, odnosno pozitivan saldo

tekućih transakcija sa inostranstvom (X



M). Obrnuto, kada je potrošnja veća od Y javlja se