1
UNIVERZITET UNION - NIKOLA TESLA
Fakultet za međunarodnu politiku i bezbednost
Predmet: Međunarodne finansije
Tema rada: Medjunarodne finansijske institucije
-MMF i Svetska banka-
Seminarski rad
Mentor:
Prof.Dr. Jugoslav Aničić
Student:
Jelena Ivić
Beograd, Novembar 2018.
SADRŽAJ
2
Uvod………………………………………………………………………………………....3
1.Bretonvudski sporazum i osnivanje medjunarodnih finansijskih institucija......……….......4
2. Slom Bretonvudskog sistema deviznih kurseva i kreiranje specijalnih prava vučenja
…...5
3.Globalne rezerve u SDR u Medjunarodnom monetarnom fondu – aktuelni podaci
……….7
4.Savremena uloga MMF-a i karakteristike kreditne politike MMF-a……………………….9
5.Svetska banka – misija, ciljevi, organizacija i delovanje
………………………………….12
6. Kritički osvrt na delovanje MMF-a i Svetske banke
……………………………………..14
Zaključak……………………………………………………………………………………..16
Literatura……………………………………………………………………………………..17
Uvod
4
Osnova formiranja medjunarodnih finansijskih institucija bio je Bretonvudski
sporazum (Bretton Woods Agreement). Ovaj medjunarodni sporazum je sklopljen izmedju
44 zemlje koje su pripadale pobedničkoj strani u Drugom svetskom ratu, nešto ranije nego što
je rat i formalno završen, na medjunarodnoj monetarnoj konferenciji Ujedinjenih nacija,
održanoj tokom jula 1944.godine u Breton Woods-u (New Hampshire, USA).
Tom prilikom je osnovan Medjunarodni monetarni fond (The International Monetary
Fund) i Medjunarodna banka za obnovu i razvoj (International Bank for Reconstruction and
Development), koja je zapravo predstavljala okosnicu današnje Svetske banke.
Imajući u vidu negativna iskustva ekonomskih kriza i hiperinflacija, protekcionizma, i
drugih vidova nestabilnosti nacionalnih ekonomija, koje su dovele i do monetarnog sloma i
poremećaja u medjunarodnim ekonomsko-trgovinskim odnosima izmedju dva svetska rata,
bilo je neophodno pre svega uspostaviti neku vrstu medjunarodnog konsenzusa u vezi sa
promenama deviznih kurseva i obezbediti izvore za pokriće platno-bilansnih deficita zemalja
u slučaju potrebe, kako bi se, u krajnjoj liniji, osigurali elementarni uslovi za obavljanje
trgovinske razmene izmedju zemalja.
Primarni cilj navedenih Bretonvudskih institucija je bio podsticanje medjunarodne
trgovinske razmene, izgradnjom stabilnog monetarnog sistema zasnovanog na održavanju
stabilnosti nacionalnih valuta putem opisanog mehanizma i stvaranjem većeg medjusobnog
poverenja u medjunarodnim odnosima, kao i finansiranje obnove i izgradnje infrastrukture i
privrednih kapaciteta razorenih tokom Drugog svetskog rata.
Takodje je u Bretton Woods-u uspostavljen i medunarodni sistem fiksnih deviznih
kurseva, koji je počivao na američkom dolaru kao rezervnoj valuti (u početku i jedinoj, a u
kasnijem periodu glavnoj rezervnoj valuti). Razlog za to bile su poteškoće sa održavanjem
platno-bilansne ravnoteže i stabilnosti domaće valute u većini evropskih zemalja, koje su u
ratu iscrpile svoje zlatne rezerve, tako da je opšte važenje zlatnog standarda dovedeno u
pitanje. SAD su, medjutim, raspolagale ogromnim zlatnim rezervama, koje su iznosile čak ¾
ukupnih rezervi zlata u celom svetu, i bile su praktično jedina zemlja u svetu koja je u to
vreme mogla da održi fiksni zlatni standard. SAD su Bretonvudskim sporazumom preuzele
obavezu da održavaju vrednost svoje valute prema zlatu u utvrdjenom odnosu koji je iznosio
1 američki dolar (USD) = 1/35 unce (oko 0.9 grama) zlata, i da omoguće razmenu dolara za
zlato bez ikakvih ograničenja. Ostale zemlje su bile u obavezi da održavaju fiksni odnos
svoje valute u odnosu na američki dolar (paritet), što je podrazumevalo obavezu intervencije
nacionalnih monetarnih vlasti pri fluktuacijama pariteta većim od +/- 1%. Formiranje kursa
nacionalnih valuta je bilo pod uticajem tržišnih kretanja (ponude i potražnje) samo u okviru
navedenih dozvoljenih granica. Obaveza održavanja stabilnog pariteta nacionalne valute
prema američkom dolaru podrazumevala je da u slučaju fluktuacija ispod ili iznad
dozvoljenih granica, centralna banka odredjene zemlje mora da interveniše kupovinom ili
prodajom svoje valute na medjunarodnom deviznom tržištu, pri čemu je valuta trgovanja bio
američki dolar. Centralne banke su zbog toga morale da formiraju zalihe USD, kako bi bile u
stanju da zaštite vrednost svoje valute kada bi ona počela da pada.
Medjunarodni monetarni fond (MMF) je imao važnu ulogu u ovom sistemu, jer su
države članice, osim korišćenja sopstvenih rezervi USD, imale mogućnost da pozajmljuju
sredstva od MMF-a za pokriće svojih privremenih platno-bilansnih deficita. U slučaju trajne
platno-bilansne neravnoteže – značajnijih iznosa suficita ili deficita u nekoliko uzastopnih
godina, države su imale mogućnost da izvrše zvaničnu promenu pariteta svojih valuta u
odnosu na USD. Promena pariteta do 10% bila je dozvoljena na osnovnu autonomne odluke
5
države članice, dok je za promenu pariteta veću od 10% bilo potrebno odobrenje MMF-a.
Ipak, države koje su se suočavale sa trajnijim deficitom platnog bilansa, nerado su
pribegavale devalvaciji svoje valute kao rešenju, zbog psihološkog dejstva i negativne
konotacije devalvacije same po sebi, već su nastojale da koriste druge mogućnosti
unapredjenja svoje konkurentnosti na medjunarodnom tržištu.
Na osnovu Bretonvudskog sporazuma, osnovne funkcije MMF-a, bile su:
uspostavljanje sistema medjunarodnog platnog prometa, podsticanje medjunarodne
monetarne saradnje, formiranje i upravljanje rezervama za pokriće platno-bilansnih deficita
država članica, uključujući finansiranje deficita, a sve u svrhu stvaranja stabilnih finansijskih
uslova za nesmetani razvoj medjunarodne trgovine.
U domenu finansiranja, uloga MMF-a bila je ograničena na finansiranje privremenih
(kratkoročnih) deficita platnog bilansa zemalja članica, po pravilu kratkoročnijeg karaktera, a
najduže 3-5 godina. Medjutim, imajući u vidu progresivnu kamatnu stopu, kao i strogu
kreditnu politiku i nadzor koji je MMF uspostavljao nad ključnim ekonomskim parametrima
zemalja koje su koristile kredite MMF-a, zemlje-dužnici su uglavnom nastojale da te kredite
vrate u što kraćem roku. Za finansiranje razvojnih potreba zemlje putem dugoročnijih kredita,
članice su bile upućene na Medjunarodnu banku za obnovu i razvoj (IBRD), a zatim i njene
specijalizovane organizacije, koje su osnivane tokom narednih godina, da bi sve zajedno
prerasle u grupu Svetske banke (World Bank Group).
Prilikom osnivanja MMF-a na konferenciji u Bretton Woods-u, još na samom početku
ispoljila se dominacija SAD, jer je usvojen koncept baziran najvećim delom na predlogu
američke delegacije, koju je predvodio Hari Vajt (Harry D. White). Džon Majnard Kejnz
(John Maynard Keynes), koji je predvodio delegaciju Velike Britanije, predlagao je osnivanje
medjunarodne klirinške unije i uvodjenje novčane jedinice ‘’bankor’’ (bancor) kao
obračunske valute, koju bi emitovao MMF kao finansijska institucija u ulozi svetske
centralne banke. Kejnz je smatrao da za finansiranje deficita platnog bilansa zemlje treba da
budu osigurani akreditivi MMF-a u novoj valuti. Vajt je zastupao stav da obračunska kvota
treba da bude uplaćena u zlatu i valuti zemlje članice.
SAD predstavljaju dominantnu državu članicu MMF-a sa najvećim pojedinačnim
ulogom u ovoj instituciji.
1. Slom Bretonvudskog sistema deviznih kurseva i kreiranje specijalnih prava vučenja
Bretonvudski sistem je praktično bio baziran na zlatno-dolarskom standardu, jer su i
ostale valute bile posredno vezane za zlato, i to preko američkog dolara, kao glavne rezervne
valute. Vremenom su i druge valute jačale i postajale konvertibilne, ali do početka 60-tih
godina XX veka postojala je apsolutna dominacija američkog dolara, kao jedine rezervne
valute. Početkom 70-tih godina XX veka, nakon sloma Bretonvudskog sistema fiksnih
deviznih kurseva, većina zemalja prelazi na režim plivajućih kurseva.
Do sloma je došlo pod uticajem visoko ekspanzivne monetarne politike, koju je SAD
počela da sprovodi kako bi finansirala ogromne vojne potrebe rata sa Vijetnamom tokom 60-
tih godina. Inflatorna spirala, pokrenuta ekspanzivnom monetarnom politikom, nije bila
praćena restriktivnim merama fiskalne politike, jer je politički vrh zemlje nastojao da spreči
dalji rast socijalnih tenzija. U ovim specifičnim okolnostima, gde je veći deo privrede, osim
proizvodnje za ratne potrebe, stagnirao, ispoljila se kombinacija inflacije i recesije, tzv.
stagflacija. Ovo stanje američke privrede se neminovno ispoljilo kroz iskazivanje ogromnog
