1.NASTANAK I RAZVOJ MEĐUNARODNOG BANKARSTVA

U drugoj polovini dvadesetog veka došlo je do ekspanzije međunarodnih trgovinskih

odnosa   i   do   nastanka   multinacionalnih(međunarodnih)kompanija   koje   su   svoje   poslovne
aktivnosti   proširile   van   granica   nacionalnih   ekonomija.Formiranjem   takvih   ekonomskih
subjekata koji su,radi maksimiziranja profita,bili orijentisani na globalna svestka tržišta,jer su
im  nacionalna tržišta  postala  tesna,imalo  je dalekosežne posledice na  svetske ekonomske
tokove   a   time   i   na   nacionalne   bankarske   sisteme.Bankarski   sistemi,koji   su   do   tada   bili
organizovani u uskim nacionalnim okvirima,nisu bili više u stanju da prate narasle finansijske
potrebe multinacionalnih korporacija.Zbog toga su bili prinuđeni da promene svoj dotadašnji
način   organizacije   i   metode   rada,pa   su   iz   nacionalnih   okvira   prerasli   u   nadnacionalne
sisteme.Prerastanje  bankarskih institucija iz nacionalnih u nadnacionalne bankarske sisteme
označava početak stvaranja

međunarodnog bankarskog sistema

Tri su osnovna faktora koja su uslovila ubrzani razvoj međunarodnog bankarskog

sistema;

Prvi faktor je,već pomenuti, brzi razvoj svetske trgovine i stvaranje multinacionalnih

korporacija.Kako su ovi globalni sistemi poslovali van nacionalnih granica bile su im
potrebne bankarske usluge u tim zemljama.Bili su im potrebni kreditni aranžmani,usluge
konvertovanja deviza,usluge međunarodnog platnog prometa,pristup finansijskim tržištima i
slično.Navedenu lepezu usluga nacionalni bankarski sistemi nisu bili u stanju da u potpunosti
ispune na adekvatan način.Iz tih razloga se međunarodni bankarski sistem i razvijao paralelno
sa razvojem trgovinskih i korpoprativnih odnosa na svetskim tržištima.

Drugi faktor koji je uslovio ubrzani razvoj međunarodnog bankarstva je značajan rast

profita koji su banke ostvarivale na osnovu svojih aktivnosti u oblasti globalnog investicionog
bankarstva,poslovanjem sa stranim hartijama od vrednosti i plasiranjem svojih portfelja van
nacionalnih granica.

Treći faktor je postojanje evrodolarskog tržišta.Evrodolari predstavljaju depozite na

računima u SAD koji se transferišu u banke van SAD,u Evropu,i drže u dolarskim
depozitima,koji su u više od 90% oročeni i više od polovine su depozitni certifikati s rokom
dospeća od 30 ili više dana.Glavni centar evrodolara je London,i ukupan iznos evrodolara u
opticaju iznosi oko 4,4 biliona dolara

,što evrodolarsko tržište čini jednim od najvažnijih

finasijskih tržišta u svetu.
Evrodolarsko tržište je zapravo osnovao Sovjetski Savez 50-tih godina prošlog veka,u eri
hladnoratovskih odnosa.Sovjetski Savez je imao značajnu količinu kapitala u dolarima koji je
bio deponovan u američkim bankama.Pošto su se Rusi pribojavali da bi američka vlada mogla
da im zamrzne ta sredstva želeli su da ih prebace u Evropu.Takođe,Rusi su želeli da zadrže
dolarske depozite,radi njihovog korišćenja u međunarodnim transakcijama,pa su transferisale
svoje depozite u evropske banke i denominirali ih u dolare.Tom denominacijom je nastao
evrodolar.
Danas evrodolar egzistira iz dva osnovna razloga:Prvo,dolar predstavlja valutu koja se najviše
koristi u međunarodnim trgovinskim odnosima,pa učesnici tih odnosa žele da imaju dolarske
depozite radi lakšeg i jeftinijeg obavljanja međunarodnih transakcija;Drugo,evrodolari
predstavljaju »of-šor« depozite-drže se u zemljama u kojima nisu predmet regulativa,poput
obaveznih rezervi,ili ograničenja u vezi prebacivanja depozita van zemlje.Iz navedenih
razloga evrodolari se drže i van Evrope,u Singapuru,Bahamima,Kajmanskim ostrvima i svim
ostalim zemljama gde se dolarskim depozitima omogućava of-šor status.

Frederic S.Mishkin:«Monetarna ekonomija bankarstvo i finansijska tržišta«str.254.

Evrodolarsko tržište je veoma važan izvor sredstava američkim bankama,čija su zaduženja po
pitanju ovih depozita više od 100 milijardi dolara

.Umesto korišćenja posrednika ili

pozajmljivanja ovih depozita od stranih banaka,američke banke su uvidele da mogu ostvariti
veći profit ako otvore sopstvene filijale u inostranstvu da bi došle do tih depozita.

Prema tome, evrodolarsko tržište je podstaklo da se američko bankarstvo uključi u

sistem   međunarodnog   bankarstva.Američki   bankarski   sistem   je,   pored   evropskog,
najznačajniji   deo   međunarodnog   bankarskog   sistema.   Američke   banke   koje   posluju   u
inostranstvu   imaju   strukturu   Edge  korporacija

, posebnih poslovnica koje se prevashodno

bave međunarodnim bankarstvom.Američke banke (preko svojih holding kompanija) takođe
mogu da imaju kontrolni interes u stranim bankama i kompanijama koje pružaju finansijske
usluge.Krajem 1981. godine Federalne rezerve odobrile su osnivanje ustanove za
međunarodno bankarstvo (International Bankig Facilities; IBFs) unutar SAD koje mogu da
preuzimaju oročene depozite od stranih lica,akoje nisu predmet zakona o obaveznim
rezervama niti regulativa kojima se ograničavaju kamate. Razvoj međunarodnog bankarstva
nije podstakao samo američke banke da otvaraju filijale u inostranstvu,već i strane banke da
svoje filijale otvore na teritoriji SAD. Danas strane banke drže više od 10% ukupne aktive
banaka u SAD i 19% tržišnog učešća

, kada je u pitanju kreditiranje američkih kompanija.

Jedan od najvećih problema u funkcionisanju međunarodnog bankarskog sistema je

regulisanje međunarodnog bankarskog poslovanja.Kada su banke uključene u međunarodni
bankarski   sistem,tako   da   svoje   poslovne   aktivnosti   mogu   prebacivati   iz   jedne   u   drugu
zemlju,u   regulisanje   njihovog   poslovanja   javljaju   se   posebni   problemi.Regulatorni   organi
budno prate domaće aktivnosti banaka u svojoj zemlji,ali često nemaju uvid u bankarske
aktivnosti   u   drugim   zemljama,ili   nisu   u   mogućnosti   da   ih   budno   prate,kako   po   pitanju
inostranih filijala domaćih banaka tako i inostranih banaka sa domaćim filijalama.Takođe,ako
banke posluju u više zemalja,često nije jasno koja bi nacionalna regulativna tela trebalo da
imaju odgovornost u sprečavanju banaka da se upuste u previše rizične poslove.Jedno od
mogućih   rešenja     za   regulaciju   međunarodnog   bankarskog   poslovanja   jeste   saradnja
nadzornih organa različitih zemalja i standardizacija zakonskih propisa.

U tom smeru se i ide, o čemu svedoči Bazelski sporazum i procesdure nadzora, koje je

objavio Bazelski komitet jula 1992.godine

. Na osnovu tih procedura zahteva se da

međunarodna aktivnost banaka bude pod nadzorom jednog tela u matičnoj državi,kome će se
dati šira ovlašćenja u vezi sa prikupljanjem podataka o aktivnosti banaka. Takođe, Bazelski
komitet je doneo odluku da nadležni organi u drugim zemljama mogu ograničiti aktivnost
inostranih banaka u koliko se ustanovi da se njihovo poslovanje ne nadgleda efikasno. Da li
će ovakvi sporazumi rešiti probleme regulisanja međunarodnog bankarskog poslovanja u
budućnosti pokazat će vreme.

Ibid,str.255.

Edge Act corporation-(SAD)korporacija uključena u pozajmljivanje sredstava u inostranstvu;

Ibid,str.256.

O tome će više biti reči u narednim delovima knjige;

Fjučersi kamatne stope (interest rate futures),

obuhvataju trgovinu terminskim

ugovorima za različite instrumente: blagajničke zapise, depozitne certifikate, državne
obveznice i dr.

Forvardsi kamatne stope (forward rate agreement)

, se odnose na trgovinske

ugovore u kojima postoji samo glavnica do određenog dana kada se plaća razlika
između ugovorene kamatne stope i referentne kamatne stope. Ukoliko je referentna
kamatna stopa viša od ugovorene, kupac dobija razlika i obrnuto.

Valutne i opcije kamatne stope (currencu and interest rate gotionis)

, predstavljaju

trgovinu finansijskim instrumentima i valutama za ugovorenu cenu, ali uz mogućnost
da ne budu realizovane kada to ne odgovara kupcu opcije. Opcije se mogu realizovati
samo u toku određenog datuma (evropske), ili u toku određenog perioda (američke).U
koliko je u datom momentu (periodu) kamatna stopa iznad ugovorene, prodavac opcije
nadoknadiće kupcu razliku, dok u obrnutom slučaju kupac može odustati od ugovora.

Valutni i svopovi kamatne stope (currency and interest rate swaps)

, kod ovih

transakcija dve strane zamenjuju plaćanje računa prema različitim kamatnim
stopama.Glavnica nije predmet razmene i služi samo za obračun kamate.Svopovi
kuponi omogućuju zamenu fiksnih za promenjive kamatne stope u roku od pet do
sedam godina.

Depozitni certifikati (certificates of deposits)

, emituju komercijalne banke radi

povećanja kreditnog potencijala,na osnovu emisije vrednosnih papira banke
peibavljaju sredstva na kreditnoj osnovi.

Računi NOW (negotable order of witherawal)

, koji predstavljaju kombinaciju

čekovnog,transakcionog novca i računa štednje.

Rekupovina vredenosnih papira(obveznica)

,su aranžmani na osnovu koje banke

prodaju vrednosne papire koje će opet kupiti,s tim da je cena poznata u momentu
prodaje,i predstavlja kredit banci pokriven vrednosnim papirima.

10.

Svop depoziti(cash sweep accounts)

,je aražman u kojem deponent banke određuju

maksimalni i minimalni limit za svoje čekoveni(transakcijski) račun.

11.

Overdaft računi i kreditne kartice

,pomoću njih se ostvaruju plasmani

do nivoa prekoračenja na koje se plaća kamata po kaznenoj stopi.

12.

Elektronski novac u platnom prometu

,na principima primene kompjutrskog sistema

plaćanja(elektronsko bankarstvo).

13.

Realokacija rizika – FRA (forward rate agrement)

, prestavlja aranžman koji

obuhvata ugovorenu zaštitu od rizika zbog promene kamatne stope ili deviznog kursa.

14.

Poseban vid finansijskih inovacija LBO operacije(leveraged bua-out)

, operacije u

kojoj jedan ili više ulagača kupuju jednu firmu uz finansiranje,najvećim delom iz
kredita.

15.

Obligacije sa promenjivom kamatnom stopom(floating rate notes)

, je alternativa

rizičnim kreditnim plasmanima, gde najveći deo obligacija sa promenjivom kamatnom
stopom čine obveznice na evrodolarskom tržištu, za koje se kamate određuje prema
promenjivoj kamatnoj stopi na novčanom tržištu.

Navedene bankarsko-finansijske inovacije doprinose globalizacija finansijskih tržišta,

povećavaju efikasnost finansijskih tržišta, ali izazivaju veće razlike i nestabilnosti. Inovacije
povećavaju rizike garancija,kamata i kurseva,a sekuratizacija smanjuje uloge banaka kao
zajmodavca, tako da one gube uvid u poslove i samokontrolu.

3.OBELEŽJA NACIONALNIH BANKARSKIH SISTAMA

Savremeni bankarski sistemi u svetu predstavljaju multiservisne finansijske institucije

usmerene   ka   formiranju   adekvatnog   finansijskog   potencijala,koji   pored   osnovnih   funkcija
obezbeđuje   kontigente   finansijskih   usluga,strukturno   efikasnu   i   racionalnu   alokaciju
kredita,organizuje novčane transfere i povezuje međunarodne finansijske sisteme.Prema tome,
kvalitet   sistema   međunarodnog   bankarstva   pre   svega   zavisi   od   kvaliteta   nacionalnih
bankarskih   sistema.Iz   tog   ugla   prezentiraćemo   strukturu   i   osnovne   karakteristike
najznačajnijih   nacionalnih   bankarskih   sistema:bankarski   sistem   SAD,bankarski   sistem
Engleske,globalni   bankarski   sistem   EU   kao   i   pojedinačne   bankarske   sisteme   najvažnijih
zemalja članica EU i bankarski sistem Japana.

Bnakarski sistem SAD

Savremeno komercijalno bankarstvo u SAD započelo je osnivanjem Bank of Novth

Amerika u Filadelfiji 1782.godine.Pošto je pomenuta banka ostvarila poslovni uspeh,to je
iniciralo osnivanje i drugih banaka,što je označilo početak bankarskog sektora na teritoriji
SAD.

U prvim godinama američkog bankarskog sektora osnovno pitanje se odnosilo na

dilemu ko bi trebao da daje ovlašćenja za rad bankama,federalna vlada ili savezne države
ponaosob.U početku je preovladao stav da treba centralizovati i kontrolisati bankarski sistem
na   federalnom   nivou.Rezultat   takvog   zalaganja   je   osnivanje   Bank   of   United   States
1791.godine,koja  je imala obeležja  kako  privatne,tako  i centralne  banke,odnosno  državne
institucije   odgovorne za količinu novca i kredita na nivou države.Međutim,postojali su i
drugačiji   stavovi   o   takvoj   centralizaciji,posebno   kada   je   u   pitanju   poljoprivreda,pa   su   se
pojavili zagovornici rešenja da bankama dozvole za rad izdaju savezne države.Kao rezultat
velikog nepoverenja u centralizovani bankarski sistem je zatvaranje Bank of United States
1811.godine.

Zbog zloupotrebe državnih banaka i velike potrebe da se formira centralna banka koja

bi federalnoj vladi pomogla da se obezbede neophodna sredstva ,Kongres je 1816.godine
odlućio da osnuje Second Bank of United States.Ova banka je poslovala sve do 1836.godine
kada je ugašena.Do 1836.godine komercijalne banke su dozvolu za rad dobijale od one
savezne države u kojoj su poslovale.Nije postojala nacionalna valuta,a banke su do sredstava
uglavnom dolazile emitovanjem banknota(gotovine koja je bila u opticaju) koje su se mogle
otkupiti za zlato.Pošto u mnogim saveznim državama bankarske regulative nisu bile ni malo
stroge,često su se dešavala bankrostva banaka usled prevara ili manjka kapitala,pa su njihove
banknote postajale bezvredne.

Da bi se sprečile zloupotrebe banaka koje su ovlašćenja za rad dobijale od saveznih

država(nazivale   su   se   državne   banke)   donosi   se   Zakon   o   nacionalnom   bankarstvu
1863.godine,koji   je   omogućio   stvaranje   novog   sistema   banaka   koje   su   ovlašćenje   za   rad
dobijale   na   federalnom   nivou(nazivale   su   su   nacionalne   banke),a   čiji   rad   je   kontrolisala
Služba za valutnu kontrolu.Osnovna namera je bila da se pomenutim zakonom onemoguće
izvori   sredstava   «državnim   bankama«,tako   što   su   njihove   banknote   bile   oporezovane,dok
banknote«nacionalnih   banaka«   nisu   podlegale   poreskim   opterećenjima.Rezultat   delovanja
navedenog zakona je i danas prisutna dvojnost u bankarskom sistemu SAD,sa jedne strane su
banke koje nadgleda federalna vlada a sa druge banke koje su u nadležnosti saveznih država.

centralana   banka.Međutim,propast   velikog   broja   banaka   početkom   dvadesetog
veka(bankarske   panike)   doprinelo   je   da   se   počelo   uviđati   da   je   centralana   banka   nužna
potreba radi sprečavanja budućih takvih panika.Tako je kongres 1913.godine usvojio Zakon o
federalnim rezervama,a na sonovu tog zakona osnovan je Sistem federalnih rezervi sa 12
regionalnih banaka federalnih rezervi.Cilj autora Zakona o federalnim rezervama je bio da se
stvori takva formalna struktura Sistema federalnih rezervi na osnovu koje će se u regionima
moć   rasporediti   između   privatnog   sektora   i   vlade,kao   i   između   bankara,   poslovnih
preduzetnika i javnosti.

Svaka od 12 oblasti federalnih rezervi ima glavnu centralnu banku,koja može imati

filijale u drugim gradovima toga regiona.Tri najveće centralne banke su Njujork,Čikago i San
francisko,koje zajedno raspolažu sa više od 50% aktive FED-a.Njujorška centralna banka,koja
raspolaže sa četvrtinom aktive,predstavlja najvažniju od svih regionalnih centralnih
banaka.Svaka regionalna centralna banka je polujavna(delom privatna,delom vladina) i u
vlasništvu je privatnih komercijalnih banaka u regionu.

Osnovne funkcije 12 regionalnih centralnih banaka se ogledaju u sledećem:



Emisija novčanica,



Kliring čekova,



Povlačenje oštećenih novčanica iz opticaja,



Odobrenje eskontnih kredita bankama iz svog regiona,



Procena zahteva za spajanje banaka i zahteva banaka za proširenjem
poslovanja,



Veza između poslovne zajednice i FED-a,



Nadzor bankarskih holding kompanija i banaka sa državnim ovlašćenjem,



Prikupljanje podataka u vezi uslova poslovanja banaka i poslovnim stanjem,



Istraživanja u vezi sa sprovođenjem monetarne politike;

Na čelu Sistema federalnih rezervi nalazi se sedmočlani Savet guvernera sa sedištem u

Vašingtonu.Svakog guvernera imenuje predsednik SAD,a njihovo imenovanje potvrđuje
Senat.Od sedam guvernera bira se jedan,i on je predsednik Saveta guvernera sa mandatom od
četiri godine.

Bankarski sistem Engleske



Koncentracija bankarskog poslovanja i rigorozno pridržavanje pravila,



Domonacija manjeg broja krupnih banaka,sa visokim depozitima,



Zastupljenost sistema bezgotovinskog platnog prometa;



Efikasno funkcionisanjeklirinškog obračunavanja dugovanja i potraživanja
komitenata banaka,



Egzistiraju komercijalne,depozitne,eskontne,efektne,banke za međunarodni
promet,akceptne i zavodi za dugoročno finansiranje;



Centralna banka Engleske(BANK OF ENGLAND)
Osnovana je 1694.godine kao jedinstvena emisiona ustanova.Na čelu Banke je
Guverner,zamenik guvernera i Odbor direktora.Sedište banke je London;

Bankarski sistem Nemačke