2. ОСНИВАЊЕ СУДА
Прве идеје о стварању једног међународног суда који би био надлежан не само за
решавање спорова између држава, већ и за и давање саветодавних мишљења јавиле су се у
периоду након усвајања Хашке конвенције о мирном решавању међународних спорова од
1899, односно 1907. године и установљавања Сталног арбитражног суда 1900. године, а до
оснивања једног таквог суда је дошло после Првог светског рата, када је установљен
Стални суд међународне правде, први светски суд у историји.
Пошто је Пактом Друштва народа било предвиђено оснивање Сталног суда
међународне правде, Савет Друштва народа је 1920. године образовао Саветодавни
комитет правника који је имао за циљ да сачини план конституисања Сталног суда
међународне правде. План конституисања је исте године био поднет на одобрење Првој
скупштини Друштва народа, да би у септембру 1921. године на снагу ступио Статут
Сталног суда међународне правде. Значај Сталног суда међународне правде се огледа у
томе што је дао велики допринос развоју међународног права, а оно што је најзначајније
јесте да је Стални суд учврстио свест о могућности и потреби једног сталног
међународног судског органа као дела политичке организације међународне заједнице.
Избијање Другог светског рата је озбиљно утицало на рад Сталног суда
међународне правде који већ неколико година није био коришћен у оној мери у којој се то
очекивало. Након последње седнице, одржане 4. децембра 1939. године, Стални суд
међународне правде заправо није поступао ни у једном спору нити су одржани избори за
судије Суда. Суд се 1940. године преместио у Женеву, а у седишту Суда у Хагу је остао
само један судија, заједно са неколико службеника немачке националности.
3
У оваквим околностима поставило се питање даље судбине Сталног суда
међународне правде, јер је после напуштања идеје да се прошири надлежност Сталног
суда постало јасно да после рата треба створити нови суд који би био заснован на Статуту
Сталног суда међународне правде. Истовремено, предложено је да нови суд задржи
надлежност за давање саветодавних мишљења, да прихватање надлежности суда не буде
обавезно и да суд не поступа у споровима који су у суштини политички. Ови предлози су
учврстили идеју, која се у међувремену појавила, о оснивању универзалне политичке
организације која би у својој структури имала и међународни суд правде. Тако је дошло до
одржавања Оснивачке конференције Уједињених нација у Сан Франциску 1945. године
која је усвојила Повељу УН и Статут Међународног суда правде. На Конференцији је
одлучено да се оснује потпуно нови суд који би био један од главних органа УН, заједно
са Генералном скупштином, Саветом безбедности, Економским и социјалним саветом,
3
Извор: http://www.icj-cij.org
4
Старатељским саветом и Секретаријатом УН. Приликом одлучивања о оснивању новог
суда Конференција у Сан Франциску се руководила следећим разлозима:
• пошто је замишљено да суд буде главни судски орган УН, било је неподесно да ту
функцију оствари Стални суд међународне правде који је све до тада био повезан са
Друштвом народа;
• стварање новог суда је било у складу са Повељом УН којом је предвиђено да су
све чланице УН ipso facto и странке Статута Међународног суда правде;
• неколико држава које су биле потписнице Статута Сталног суда међународне
правде нису учествовале на Конференцији у Сан Франциску, и обрнуто, неколико држава
које су учествовале на Конференцији нису биле потписнице Статута;
• постојало је уверење да је Стални суд међународне правде био део једног старог
поретка у коме су европске земље имале политичку и правну доминацију у међународној
заједници, и да би стварање новог суда омогућило државама ван Европе да остварују своју
све утицајнију улогу.
4
Ипак, Конференција је показала да треба одржати известан континуитет са
прошлошћу, посебно јер је и сам Статут Сталног суда међународне правде заснован на
ранијем искуству, и да је боље не мењати нешто што је добро функционисало. Због тога је
у Повељи УН изричито наведено да је Статут Међународног суда правде заснован на
Статуту Сталног суда међународног суда правде.
5
Одлука да се оснује Међународни суд
правде подразумевала је истовремено, постепено нестајање Сталног суда међународне
правде – предузете су све неопходне мере за пренос архиве и пренос надлежности на нови
Међународни суд правде који је задржао седиште у Хагу. Стални суд међународне правде
се последњи пут састао у октобру 1945. године, да би 31. јануара 1946. све судије поднеле
оставке. У априлу исте године Стални суд међународне правде је и формално престао да
постоји.
6
Прве судије Међународног суда правде су изабране 6. фебруара 1946. године на
Првој седници Генералне скупштине и Савета безбедности УН, а прво заседање Суда је
одржано у априлу 1946. године када је за председника Суда изабран судија Хозе Густаво
Гереро (José Gustavo Guerrero), последњи председник Сталног суда међународне правде.
Случај Крфски канал је први случај који је изнет пред Међународни суд правде. Реч је о
спору који је покренут тужбом Велике Британије против Албаније.
7
4
Ibid
.
5
Ibid
.
6
Ibid
.
7
Ibid
.
5
