MEDJUNARODNO JAVNO PRAVO –

1. Naziv, definicija i odredjivanje subjekata medjunarodnog prava

Naziv medjunarodno javno pravo izveden je iz latinskog termina ius gentium. U

nasem jeziku postoje samo dva naziva za oznacenje ove pravne discipline, medjunarodno
pravo i medjunarodno javno pravo. Medjunarodno javno pravo regulise odnose svojih
subjekata putem pravnih pravila. Subjekti su u medjunarodnom pravu nosioci prava i
duznosti u medjunarodnim odnosima. Klasicno je shvatanje da samo drzave imaju
svojstva medjunarodnopravnog subjeka. Prema njemu drzave su subjekti medjunarodnog
prava kao kao sto su pojedinci subjekti u pravnom sistemu jedne drzave. Ovo shvatanje
zastupali su neki posleratni teoreticari na pr. redslob. U drugu grupu se svrstava glediste
suprotno klasicnoj teoriji: samo su pojedinci stvarni nosioci prava uopste pa je tako i u
medjunarodnom pravu. Prema zastupnicima ovog shvatanja pravo se moze ostvariti putem
slobodnog i savesnog izrazavanja volje a za to su sposobni samo ljudi. Subjekti mogu biti
i medjunarodne organizacije. Tako u subjekte svrstavamo drzave, medjunarodne
organizacije kao i coveka kao posebnog nosioca prava i duznosti u medjunarodnom pravu.

2. Предмет међународног права

Interesi su predmet odnosa subjekata medjunarodnog javnog prava. Interes drzave se
ispoljava u drzanju ili koriscenju nekog dobra (teritorije, reke, mora, ili vazduha) ili u
njenoj unutrasnjoj odnosno spoljnoj aktivnosti. Neko dobro moze biti korisceno delimicno
ili u celini. Unutrasnja aktivnost drzave moze biti indiferentna za neku drugu drzavu kao
sto moze stetiti ili dovoditi u pitanje neki tudj interes, interes neke druge drzave ili pak
medjunarodne zajednice u celini. Spoljna aktivnost drzave pa na odredjen nacin i njena
formulisana namera mogu da budu u saglasnosti ili u suprotnosti sa interesom neke druge
drzave ili vise drzava. Nesaglasni interesi uslovljeni spoljnom aktivnoscu drzave ili
njenom namerom izazivaju medjunarodni spor koji moze prouzrokovati dvostrani ili
visestrani sukob. Medjutim, iako postoji saglasnost interesa izmedju dve ili vise drzava
moze da nastane spor oko nacina i sredstava za realizaciju zajednickog interesa pa cak da
taj spor bude osnov nekog medjunarodnog sukoba u krugu onih drzava koje su izgradile
izvestan zajednicki interes. Medjunarodna zajednica moze sebe smatrati ovlascenom da
postavi pitanje svoga, tj. opsteg interesa jednoj drzavi ili vecem broju drzava i da trazi
zadovoljenje zajednickog interesa koji se u tom slucaju javlja kao odlucujuci interes u
odnosu na opsti progres ili regres u razvoju covecanstva.

Od posebne je vaznosti kako

jedan interes treba da bude zadovoljen. Postoje dve vrste osnova za isticanje zahteva za
realizacijom interesa nekog medjunarodnog subjekta. To su pravni i politicki osnovi. Ako
se kao razlog za isticanje zahteva navodi saglasnost ili neka nesaglasnost sa vazecim
medjunarodnim pravilom i takvo pitanje izazove spor, onda je njegov osnov pravne
prirode.

Svako drugo isticanje je politicke prirode.

3. Правна природа међународног права
Jos su grcki sofisti isticali pravo jacega. Platon u prvoj knjizi republike to ubedjenje
pripisuje Trazimahu. U tom smislu je Tukidid pisao svoju istoriju peloponeskih ratova.
Makijaveli i Spinoza-prvi u jednom svom politickom, a drugi u teolosko politickom
traktatu izjednacavaju pravo sa grubom silom. Docnije se te ideje prenose i na teren
medjunarodnog prava. Nemacki filozof Lason smatra da su odnosi izmedju drzava
podredjeni izvesnim pravnim pravilima u onoj meri u kojoj je to u nadleznosti spoljnog
drzavnog prava. Lasonovo je stanoviste da egoizam navodi drzave da sklapaju ugovore
radi uravnotezavanja svojih interesa ali pravila sadrzana u takvim ugovorima nisu pravnog
karaktera vec su odraz najprostijeg odnosa sile. Po njemu su ugovori izrazi politicke

mudrosti koja je opet uslovljena politickom oportunoscu. Rat je po Hegelu i Lasonu
kulturna selekcija i kroz rat se dolazi do ostvarivanja tzv. apsolutnog duha koji se izrazava
kroz pobedu ili poraz. Do apsolutizma rascepkanost drzava u Evropi nije mogla da pruzi
nikakvu odredjenu predstavu cak ni o potrebi nekog opsteg regulisanja odnosa izmedju
drzava. U doba stvaranja i jacanja krupnih drzava nosioci medjunarodnih odnosa bili su
apsolutisticki vladari.Jos je Hobs u svojim radovima naglasavao da se drzave ne mogu
pridrzavati nekih pravnih pravila koja ne postoje, vec samo moralnih obaveza. Teoriju o
moralnim obavezama razradio je Dzon Ostin. Njegov je uticaj danas jos jak u
anglosaksonskom svetu. Mi dolazimo do shvatanja da je medjunarodno pravo pravna
disciplina kao i svaka druga pravna grana. Ako se izvesna drustvena delatnost odvija u
izvesnoj organizaciji, ako postoje instituti i pravila koja regulisu, ako postoje drustvene
snage koje stvaraju pravila ponasanja, onda se disciplini koja obuhvata takvu drustvenu
delatnost ne moze osporiti pravni karakter ako ona raspolaze u najsirem smislu
materijalnim i pravnim izvorima, pravnim elementima drustvene organizacije, brojnim
pravnim institutima i pravnim pravilima. A medjunarodno pravo njima svakako raspolaze

4. Подела међународног права
Medjunarodno javno i medjunarodno privatno pravo.Za razliku od medjunarodnog javnog
prava medjunarodno privatno pravo predstavlja deo unutrasnjeg prava. Kao grana
nacionalnog pravnog sistema MPP razlikuje se od MJP ne samo po predmetu vec i u
pogledu subjekata, izvora, metoda regulisanja i sankcija. Subjekti MJP prvenstveno su
drzave, zatim neke medjunarodne organizacije, a u odredjenom obimu i pojedinci.
Nasuprot tome subjektima MPP smatraju se fizicka i pravna lica. Pravila MJP nastaju
saglasnoscu volja drzava i svoje glavne izvore imaju u medjunarodnim ugovorima i
obicajima. Izvori MPP su pretezno nacionalnog karaktera. MPP odlikuje i specifican
metod pravnog regulisanja. Pored neposrednog nacina regulisanja koji je karakteristican i
za javno pravo postoji kolizioni (posredni) metod. Na osnovu tog metoda samo se upucuje
na merodavno pravo (drzavu cije ce pravo biti primenjeno) po kojem ce se regulisati
privatnopravni odnosi. Sankcija u MPP razlikuje se od sankcija u MJP. Ona nije
medjunarodna u tom smislu da je izricu medjunarodni (politicki ili sudski) organi.
donosenje sankcija prepusteno je nacionalnim sudovima kao sto je to slucaj kod drugih
grana prava. Opste i posebno medjunarodno pravo. Cesto se pravi podela ne
medjunarodno opste ( univerzalno) i medjunarodno posebno pravo ( regionalno i
partikularno) Opste medjunarodno pravo sadrzavalo bi opsta pravna nacela od vaznosti za
celokupnu medjunarodnu zajednicu. Opste medjunarodno pravo civilizovanih naroda
zamenjeno je pravnim sistemom organizacije ujedinjenih nacija. Partikularno pravo se
odnosi na izvestan broj drzava a regionalno pravo na odredjen broj drzava geografski
povezanih. Medjunarodno pravo u doba mira i u doba rata. Ova podela danas se izbegava,
ne samo sto u doba rata ostaju na snazi i neka pravila iz medjunarodnog prava u doba mira
vec, pre svega, zato sto danas rat vise ni u kom slucaju ne moze biti sredstvo za
ostvarivanje nekog medjunarodnog prava. Rec rat ne figurira u povelji ujedinjenih nacija.
Ako je poveljom rat zabranjen ratno pravo nije postalo bespredmetno. Posebne grane
medjunarodnog prava. Sve veci razvoj medjunarodnog saobracaja nalaze potrebu sirenja
pravila medjunarodnog prava, a samim tim dolazi i do sve izrazitijeg stvaranja posebnih
grana medjunarodnog prava kao sto si: medjunarodno saobracajno pravo (zeleznicko,
drumsko, recno..) medjunarodno krivicno pravo, medjunarodno atomsko pravo, a u
poslednje vreme i medjunarodno vasionsko pravo.

Nasuprot tome u americkom pravu daje se podjednaka pravna snaga medjunarodnim
ugovorima i saveznim zakonima. Polazeci od ustavnih resenja, svaka drzava ima svoj
sistem primene pravila medjunarodnog prava na unutrasnjem planu. Za sada ne postoji
opsti nacin unosenja medjunarodnog prava u unutrasnji pravni poredak. Razliciti metodi
primene medjunarodnog prava, stvoreni u zakonodavnoj i sudskoj praksi drzava, mogli bi
se uz izvesnu dozu uproscivanja svesti na dva osnovna tipa: transformaciju i adopciju.
Dualisticka doktrina stoji u tesnoj vezi sa metodom transformacije dok je adopcija mnogo
bliza monizmu. Transformacija je tehnika uvodjenja pravila medjunarodnog prava u
unutrasnji pravni poredak posebnim pravnim aktom i po odgovarajucoj pravnoj proceduri.
Metod transformacije zasniva se na stavu da medjunarodno pravo ne moze neposredno da
stvara prava i obaveze za subjekte unutrasnjeg prava. Adopcija oznacava tehniku primene
medjunarodnog prava kao takvog bez donosenja posebnog akta kojim bi se njegova
pravila uvela u unutrasnji pravni sistem. Ovaj metod zasniva se na ideji automatske
obaveznosti i primenjivosti pravila medjunarodnog prava. Adopcija ne iskljucuje
mogucnost usvajanja domacih propisa u postupku sprovodjenja medjunarodnog prava ali
se njima ne menja sadrzina i forma medjunarodnih normi vec oni imaju znacaj uputstava o
tome kako ih treba primeniti.

7. Однос унутрашњег и међународног права у Уставу Србије
Posleratni jugoslovenski ustavi nisu regulisali neposredno pitanje odnosa unutrasnjeg i
medjunarodnog prava. Ustav iz 1946 i ustavni zakon iz 1953 odlikovala je relativna
oskudnost normi ove vrste. Oni su sadrzali samo propise organizacionog karaktera o
nadleznim organima za sklapanje medjunarodnih ugovora i postupku njihove ratifikacije.
Ustav iz 1963 i 1974 sledili su slican pristup u regulisanju odnosa izmedju naseg i
medjunarodnog prava. Ustav SR Jugoslavije od 1992 sadrzao je znacajnu novinu u
pogledu regulisanja ovog pitanja. Clanom 16. predvidjeno je da medjunarodni ugovori
koji su potvrdjeni i objavljeni u skladu sa ustavom i opsteprihvacena pravila
medjunarodnog prava cine sastavni deo unutrasnjeg pravnog poretka. Korak dalje u
regulisanju ovog pitanja otisla je ustavna povelja drzavne zajednice Srbija i Crna Gora od
2003. Povelja je u clanu 16 predvidjala da ratifikovani medjunarodni ugovori i
opsteprihvacena pravila medjunarodnog prava imaju primat nad pravom Srbije i Crne gore
i pravom drzava clanica. Ustav Srbije iz 2006 ima veci broj odredaba od znacaja za odnos
medjunarodnog i naseg unutrasnjeg prava. One se nalaze u razlicitim delovima ustava i
izricito regulisu pitanja mesta i primene pravila medjunarodnog prava u domacem
pravnom poretku, hijerarhiju i pravnu snagu medjunarodnih i domacih pravnih akata kao i
nadleznost ustavnog suda u postupku kontrole saglasnosti domaceg sa medjunarodnim
pravom.
8. Појам и врсте извора међународног права
Pod izvorima u medjunarodnom pravu treba razumeti cinioce koji stvaraju pravna pravila
i oblike kroz koje se ta pravila izrazavaju. Iz toga proizilazi razlikovanje na materijalne i
formalne izvore. Izvori u materijalnom smislu nalaze se u drustvenim cinjenicama iz kojih
nastaju odredjeni pravni oblici. Radi se o skupu brojnih uzroka koji dovode do stvaranja
medjunarodnopravnih pravila i uticu na njihovu sadrzinu. U nasoj teoriji Bartos smatra da
se materijalni izvor medjunarodnog prava ne nalazi u medjunarodnom moralu, ni u nekom
prirodnom pravu, pa cak ni u slobodnom pristanku ili odricanju nacionalnog suvereniteta.
Materijalni izvor medjunarodnog prava lezi u snazi medjunarodne ravnoteze. Materijalni
izvor medjunarodnog prava treba traziti u opstem interesu medjunarodne zajednice. Opsti
interes je nesto vise i predstavlja rezultantu postignutih, progresivnih napora na polju
svetskih, drustvenih stremljenja. Za razliku od materijalnih formalni izvori predstavljaju
samo izraz uzroka koji stvaraju medjunarodnopravna pravila. Oni su zapravo spoljni

oblici u kojima se pojavljuju pravila medjunarodnog prava. U teoriji preovladjuje stav da
su formalni izvori medjunarodnog prava pobrojani u clanu 38 statuta medjunarodnog suda
pravde koji glasi: 1. Sud cija je duznost da svoje odluke u sporovima koji su pred njega
izneti donosi saglasno medjunarodnom pravu, primenjuje: a) medjunarodne konvencije
bilo opste bilo posebne koje ustanovljavaju pravila izricito priznata od strane drzava u
sporu. b) medjunarodni obicaj kao dokaz opste prakse koja je prihvacena kao pravo.
C)opsta pravna nacela koja priznaju civilizovani narodi. d) u granicama odredbe clana 59
sudske odluke i ucenja najpozvanijih strucnjaka medjunarodnog javnog prava razlicitih
naroda kao pomocno sredstvo za utvrdjivanje pravnih pravila. 2. Ova odredba ne
ogranicava pravo suda da jedan spor resava ex aequo et bono ako strane u sporu na to
pristanu. Bez obzira sto se u ovom clanu naziv izvori prava izricito ne pominje statut
razlikuje glavne i pomocne izvore. U glavne izvore mogu se ubrajati medjunarodni
ugovori, medjunarodni obicaj, opsta pravna nacela, sudske odluke i doktrinu statut
kvalifikuje kao pomocne izvore.Drugi stav clana 38 statuta predvidja mogucnost da sud
sudi po pravicnosti (ex aequo et bono). Tako je i pravicnost ukljucena u red izvora
medjunarodnog prava, ali samo pod uslovom da za to postoji saglasnost strana u sporu.

9. Међународни уговор као извор међународног права
Medjunarodni ugovor je pravni akt kojim strane ugovornice saglasnoscu volja regulisu
svoje interese sa namerom da proizvedu posledice predvidjene pravilima medjunarodnog
prava. Sporazum mora biti zakljucen izmedju drzava, izmedju drzava i medjunarodnih
organizacija ili izmedju samih organizacija. Odsustvo svojstva subjekta medjunarodnog
prava na strani jednog od ugovornika oduzima zakljucenom ugovoru medjunarodni
karakter. Drugi uslov je da se radi o sporazumu koji je regulisan medjunarodnim pravom.
Oredjeni pravni znacaj priznat je nameri strana ugovornica. Drzave i medjunarodne
organizacije naime mogu neka pitanja koja po svojoj prirodi spadaju u domen unutrasnjeg
prava drzava ili internog poretka organizacije regulisati u formi medjunarodnog ugovora i
tako ih podvci medjunarodnom pravu.Neki elementi pomenuti u definiciji ugovora ne
uticu na medjunarodni karakter sporazuma. Na prvom mestu to je naziv ugovora, a zatim
forma i postupak njegovog zakljucivanja. Savremeno medjunarodno pravo ne propisuje
specijalni oblik u kome mora biti izrazena saglasnost volja strana ugovornica. U praksi se
najcesce koristi pismena forma kao najpouzdaniji dokaz postignute saglasnosti.
Medjunarodni ugovori se razlikuju po broju strana ugovornica (dvostrani i visestrani),
predmetu (politicki, ekonomski, tehnicki, administrativni, kulturni, gradjanskopravni..)
mogucnosti pristupanja ( otvoreni i zatvoreni) ili geografskom dejstvu ( generalni i
regionalni) Sa stanovista formalnih izvora od znacaja je podela medjunarodnih ugovora
prema njihovoj funkciji na legislativne i kontraktualne ugovore. Legislativni ugovori
imaju za cilj da na opsti i jednobrazni nacin i za duzi vremenski period regulisu
medjunarodne odnose. Njihova je svrha da se stvaranjem istovrsnih prava i obaveza
ostvari zajednicki interes strana ugovornica. Kontraktualni ugovori regulisu konkretan
medjunarodni odnos i ogranicenog su vremenskog trajanja. Njihovim zakljucenjem
nastaju razlicita prava i obaveze za strane ugovornice a dejstvo im prestaje ispunjenjem
preuzetih obaveza.
10. Међународни обичај
Obicaji su dugo vremena bili najvazniji nacin stvaranja pravila medjunarodnog prava.
Pocevsi od 19. veka medjunarodni ugovori preuzimaju primat, ali obicaj nije ipak izgubio
svaki znacaj kao izvor prava.Prema clanu 38 statuta medjunarodni obicaj je dokaz opste
prakse koja je prihvacena kao pravo. Odatle se izvode dva elementa neophodna za
nastanak pravila medjunarodnog obicajnog prava. Materijalni element ili corpus obicaja
cini praksa a subjektivni element ili animus obicajnog pravila prihvatanje prakse kao

obostranog saslusanja stranaka, pravilo da se notorne i negativne cinjenice ne dokazuju,
nacelo o izuzecu sudija, nacelo o snazi presudjene stvari ili nacelo da presuda mora biti
obrazlozena.

12. Судске одлуке и доктрина
Sudske odluke nisu samostalan i neposredan izvor. Sudske odluke su zapravo posredni
pravni izvori koji sluze za saznavanje i odredjivanje pravila medjunarodnog prava. Kao
pomocno sredstvo sudska praksa ima snagu dokaza o postojanju i sadrzini obicajnog
pravnog pravila ili opsteg pravnog nacela. Ako se na primer neki obicaj pominje ili
potvrdjuje u vise sudskih odluka onda sve te odluke zajedno svedoce da taj obicaj postoji.
Kvalifikujuci sudske odluke kao pomocni izvor statut sadrzi dva znacajna ogranicenja.
Prema clanu 59 sudska presuda ima obaveznu snagu samo prema parnicnim stranama. To
je potvrda starog pravila koje se izrazava kroz poznatu maksimu sententia jus inter partes.
Presuda ne obavezuje subjekte koji nisu strana u sporu, vec za njih moze biti od znacaja
samo kao dokazno sredstvo o postojanju ili nepostojanju odredjenog pravnog pravila.
Relativno dejstvo presude kao izvora prava proizilazi iz prirode sudske funkcije. Duznost
medjunarodnih sudova je da utvrdjuju, tumace i primenjuju postojece pravo. Clan 59
statuta predvidja da je sudska odluka obavezna samo za slucaj na koji se odnosi. Sudske
odluke o kojima se govori u clanu 38 statuta obuhvataju prvenstveno presude i
savetodavna misljenja medjunarodnog suda pravde i predratnog stalnog suda
medjunarodne pravde. Doktrina, odnosno ucenja najpozvanijih strucnjaka medjunarodnog
javnog prava predstavlja takodje pomocni izvor. Misljenja pisaca i njihovih strucnih
udruzenja koriste se kao dokazno sredstvo za razumevanje obicaja ili opstih pravnih
nacela. Nedovoljno koriscenje doktrine posledica je njene nejedinstvenosti i nedostatka
objektivnosti. Zadatak je doktrine da ukaze na slabosti i praznine koje postoje u
pozitivnom pravu i da svojim predlozima za izmenu vazecih i donosenje novih pravila
izvrsi uticaj na drzave i medjunarodne organizacije da pristupe njegovoj kodifikaciji i
progresivnom razvoju.

13. Правичност
Clan 38 statuta predvidja da sud moze spor resiti po pravicnosti (ex aequo et bono)
ukoliko strane u sporu na to pristanu.Preneta na teren resavanja sporova pravicnost
oznacava dve stvari. Ona najpre znaci duh u kome medjunarodni sud resava spor. Rec je
o tome da sudija donosi odluku na osnovu licnog shvatanja pravde, tj. prema svom
osecanju pravicnosti. Sdruge strane pravicnost oznacava osobine sudske odluke kojom se
resava spor. Presuda treba da bude ne samo pravedna vec i dobra,razumna, prakticna i
odgovarajuca za obe strane. U odnosu na pozitivno medjunarodno pravo pravicnost moze
imati trostruku ulogu. Prva se naziva akcesorna pravicnost ili pravicnost infra legem. Ona
je ukljucena u pravo kao nacin njegovog prilagodjavanja i uskladjivanja sa prilikama
svakog spornog slucaja. U toj ulozi pravicnost sluzi da ublazi i popravi posledice striktne
primene prava zbog njegove strogosti i nesavrsenosti. Ova vrsta prvavicnosti je tesno
vezana za zdravu primenu prava, pa medjunarodni isto kao i unutrasnji sudija mora da o
njoj vodi racuna u meri koja je spojiva sa postovanjem prava. Druga uloga pravicnosti
vezuje se za praznine u postojecem medjunarodnom pravu. To se obicno kvalifikuje kao
pravicnost praeter legem ili kao njena dopunska (dodatna) uloga. Ova funkcija ispoljava
se u dva slucaja. Prvo, ona se pojavljuje kao sredstvo da se popune praznine vazeceg
prava zbog njegove nedovoljnosti i neodredjenosti. U drugom slucaju, zbog cutanja
vazeceg prava za regulisanje spora koji je istovremeno pravnog i politickog karaktera,
pribegava se pozivanju na pravicnost, jer politicki sporovi izlaze iz okvira uredjenja samo
na osnovu postojeceg prava. Poslednja i najsira uloga koju ima pravicnost odnosi se na