POJAM MEDJUNARODNOG PRAVA
Naziv je izveden iz latinskog izraza ius gentium koji je oznacavao deo rimskog pravnog
sistema koji se odnosio kako na strance tako in a Rimljane, za razliku od ius civile koji je
bio pristupacan samo rimskim gradjanima. Na osnovu tog izraza nastali su odgovarajuci
prevodi (na engleskom Law of nations). U XIX veku izraz Law of nations zamenjen je
izrazom International law od strane Bentama.
Medjunarodno javno pravo regulise odnose svojih subjekata putem pravnih pravila.
Subjekti su u medjunarodnom pravu nosioci prava i duznosti u medjunarodnim
odnosima. Klasicno je shvatanje da samo drzave imaju svojstva medjunarodno pravnog
subjekta. Suprotno shvatanje je da su samo pojedinci nosioci prava. Danas se smatra da
su u prvom redu drzave, a zatim medjunarodne organizacije, i sve vise pojedinci subjekti
medjunarodnog prava.
Interesi su predmet odnosa subjekata MP. Interes drzave se ispoljava u drzanju ili
koriscenju nekog dobra, ili u njenoj spoljasnjoj i unutrasnjoj aktivnosti. Nesaglasni
interesi izazivaju medjunarodni spor koji moze prouzrokovati sukob. Medjunarodna
zajednica moze postaviti pitanje zajednickog interesa. Sukob interesa je resen ako jedan
interes preovlada nad drugim. Postoje 2 vrste osnova za isticanje zahteva za realizacijom
interesa nekog subjekta. To su pravni i politicki osnov. Pravne prirode je ukoliko je
isticanje zahteva povezano sa saglasnoscu ili nesaglasnoscu interesa sa vazecim
medjunarodnim pravilom, svako drugo isticanje je politicke prirode.
Danas je sve manje teoreticara koji osporavaju MP pravna svojstva. Sofisti su isticali
pravo jacega i osporavali MP kao i Makijaveli i Spinoza koji pravo izjednacuju sa
grubom silom. Neki teoreticari su osporavali MP usled odsustva medjunarodne
organizacije koja bi mogla da osigura efikasno izvrsenje sankcija.Danas preovladava
misljenje da je MP pravna disciplina kao i svaka druga pravna grana. Sve je vise
pristalica koje smatraju da Generalna skupstina OUN postaje jedina vrsta medjunarodnog
zakonodavca putem sistema konvencija otvorenih za pristupanje drzavama. Sankcije se
postizu putem mera reciprociteta i opozivom diplomatskih predstavnika.
KARAKTERISTIKE MEDJUNARODNOG PRAVA
MP u odnosu na unutrasnje ima svojih specificnosti cije uzroke treba traziti u posebnim
drustveno istorijskim uslovima nastanka i razvoja ovih dveju grana prava.
Unutrasnje pravo postavljeno je vertikalno i pociva na hijerarhiji vlasti. Pojedinac je
duzan da se povinuje pravu, a u njegovom stvaranju ucestvuje preko institucije ili
politickih partija kojima pripada. Medjunarodni poredak postavljen je horizontalno i u
njegovom stvaranju ucestvuje preko 180 drzava i brojne medjunarodne organizacije. MP
1
sluzi kao sredstvo koordinacije i kontrole odredjenih drustvenih odnosa i procesa u
medjunarodnoj zajednici, ono u sebi nosi elemente kompromisa izmedju razlicitih drzava.
Bit medjunarodne zajednice tvore reciprocni odnosi drzava kao njenih osnovnih
subjekata. Reciprocitet unosi ravnotezu medju subjektima medjunarodnog poretka, on u
sebi sadrzi proporciju.
MP ima svoju specificnu pravnu tehniku, razlicitu od tehnike unutrasnjeg prava, kako u
pogledu donosenja pravnih pravila tako i u njihovom obezbedjivanju. U MP ne postoji
vrhovni zakonodavac. Pravna pravila su nastajala putem obicaja i ugovora, precutnom ili
izricitom saglasnoscu volja drzava. Danas se pravna pravila sve vise donose
multilateralnim akcijama, razvija se centralizovan proces nastanka pravnih pravila putem
kodifikacije i kroz system medjunarodnih organizacija.
PRAVNA NACELA MIROLJUBIVE KOEGZISTENCIJE I NJIHOVA
KODIFIKACIJA
Kodifikacija nacela miroljubive koegzistencije pokrenuta je u OUN pocetkom sezdesetih
godina. Generalna skupstina je na svom XV zasedanju donela rezoluciju 1505 o daljoj
kodifikaciji i progresivnom razvoju MP. Poslo se od cinjenice da situacija u svetu zahteva
povecanu ulogu MP, te se pristupilo utvrdjivanju stanja MP radi utvrdjivanja programa
rada Komisije za MP, sa ciljem da se unaprede prijateljski odnosi i pojaca medjusobna
saradnja drzava.
Na XVI zasedanju nacela miroljubive koegzistencije su bile ukljucene u dnevni red, i
odluceno je da se pristupi proucavanju nacela MP o prijateljski odnosima i saradnji
medju drzavama u skladu sa Poveljom OUN, radi njihovog progresivnog razvoja i
kodifikacije. Generalna skupstina 1966. osniva Specijalni komitet sa zadatkom da priremi
nacrt Deklaracije o nacelima MP o prijateljskim odnosima i saradnji izmedju drzava.
Deklaracija je usvojena 1970. i sadrzi sledeca nacela: zabrana upotrebe sile, mirno
resavanje sporova, nemesanje u unutrasnje stvari drzave, saradnja drzava u skladu sa
Poveljom,ravnopravnost i samoopredeljenje naroda, jednakost drzava, i ispunjavanje
obaveza u skladu sa Poveljom.
PRIRODNOPRAVNA SKOLA U MEDJUNARODNOM JAVNOM PRAVU
Ideju prirodnog prava srecemo jos u delima starih grckih i rimskih filozofa, kao i kod
katolickih mislilaca. Po Sofistima, prirodno pravo regulise odnose medju ljudima a
zasnovano je na zdravom razumu, koje je Providjenje usadilo u coveka.
Prirodno pravo nije pravilo razliku izmedju javnog i privatnog prava, vec je zastupalo
ideju zajednice ljudskog roda. Tek u XVI veku Franciscuo Suàrez istice da je svaka
drzava samostalna jednika, istovremeni clan svetske zajednice.
2
Sustina savremenih soc. Teorija MP svodi se na odnos i uzajamni uticaj izmedju
socijalnih, ekonomskih, politickih, psiholoskih cinjenica, sa jedne strane, koje nazivaju
socioloskim temeljom, i prava, sa druge strane.
Maks Huber smatra da je veza izmedju drustvene stvarnosti i prava najuocljivija bas na
terenu MP , jer tu objektivni pravni poredak pociva na volji subjekata. Drzava kao
subjekt prava istovremeno je i tvorac prava. MP i konkretni pravni odnosi izmedju drzava
odrazavaju interese i odnose snaga pojedinih drzava. MP je poredak koji ne odgovara
trenutnim odnosima izmedju dveju drzava pojedinacno, vec prosecnom i trajnom
karakteru odnosa izmedju drzava. Prepreku razvoju MP, Huber vidi u nacinu formiranja
spoljne politike, jer ono koci razvoj MP i stvaranje medjunarodnih organizacija usled
pojedinacnih interesa vlada.
ODNOS MEDJUNARODNOG I UNUTRASNJEG PRAVA
U doba nerazvijenih medjunarodnih odnosa i nedovoljno izgradjene medjunarodne
zajednice MP predstavljalo je relativno oskudan sistem normi ciji se predmet regulisanja
svodio samo na diplomatske odnose, pomorsku plovidbu i rat. Klasicna doktrina,
inspirisana ucenjem skole prirodnog prava posmatrala je unutrasnje i MP kao delove
jedinstvenog pravnog sistema koji svoj izvor imaju u samoj prirodi coveka. Sve bogatiji
medjudrzavni zivot i saobracaj stvorio je dve oprecne pravne koncepcije u odnosima UP i
MP : dualisticku i monisticku.
Dualisticka koncepcija ima za polazni osnov razlicito posmatranje drzavnog i
medjunarodnog prava. To su dva potpuno odvojena i autonomna pravna sistema. Razlike
izmedju njih se ispolajvaju u pogledu : subjekata (pojedinci/drzave), izvora (volja
drzave/zajednicka volja drzava), predmeta (odnosi izmedju fizickih i pravnih lica/odnosi
izmedju drzava).
Monisticka teorija polazi od ideje o jedinstvu pravnog poretka Sam pojam jedinstvenog
pravnog poretka se razlicito shvata u monistickog doktrini. Koncepcija o primatu
drzavnog nad MP zasniva se na stavu da je drzava jedini izvor prava. U ovom sistemu
medjunarodno pravo je deo drzavnog prava koji se odnosi na spoljne poslove. Suprotno
stanoviste daje primat ne drzavnom, vec medjunarodnom pravu. Prema ovom shvatanju,
unutrasnje pravo je zapravo delegirano od strane MP, jer medjunarodna zajednica
poseduje vlast koja je nezavisna od ljudi koji zive na odredjenoj drzavnoj teritoriji.
U ustavima savremenih drzava ovo pitanje razlicito je regulisano. Na jednoj strani nalaze
se zemlje ciji osnovni zakoni daju prednost MP uopste (GER, ITA, IRL) ili bar
medjunarodnim ugovorima (HOL, FRA). Zemlje anglosaksonskog pravnog sistema prave
razliku izmedju pravila medjunarodnog obicajnog i ugovornog prava. U odnosu na
obicajna pravila vazi princip da je MP deo unutrasnjeg prava. U britanskom pravu se za
vecinu medjunarodnih ugovora zahteva intervencija zakonodavnog organa, dok se u
americkom pravu daje podjednaka pravna snaga medjunarodnim ugovorima i zakonima.
4
Jedan broj savremenih drzava nema u svojim ustavnim aktima posebne odredbe o odnosu
UP i MP (SSSR, IND, ALG).
PODELA MEDJUNARODNOG JAVNOG PRAVA
Medjunarodno javno i medjunarodno privatno pravo
. MPP je za razliku od MJP deo
unutrasnjeg prava, ono regulise gradjansko pravne odnose kod kojih se pojavljuje
element inostranosti. Subjekti MPP su pravna i fizicka lica, a izvori su pretezno
nacionalnog karaktera, dok je za donosenje sankcija zaduzen nacionalni sud.
Opste i posebno medjunarodno pravo
. OMP sadrzavalo bi opsta pravna pravila od
vaznosti za celokupnu medjunarodnu zajednicu, dok se PMP odnosi na izvestan broj
drzava (najcesce geografski povezanih).
Medjunarodno pravo u doba rata i u doba mira
. Takva se podela danas izbegava jer je
po Povelji OUN rat zabranjen.
Posebne grane medjunarodnog prava
.Sve veci razvoj medjunarodnog saobracaja
nalaze potrebu sirenja pravila medjunarodnog prava, a samim tim dolazi i do sve
izrazitijeg stvaranja posebnih grana MP ka osto su : medjunarodno saobracajno pravo,
medjunarodno krivicno pravo, medjunarodno pomorsko pravo, medjunarodno atomsko
pravo itd.
POJAM I KLASIFIKACIJA IZVORA MEDJUNARODNOG PRAVA
Pod izvorima u MP treba razumeti cinioce koji stvaraju pravna pravila i oblike kroz kore
se ta pravila izrazavaju. Razlikuju se materijalni i formalin izvori.
Izvori u materijalnom smislu nalaze se u drustvenim cinjenicama iz kojih nastaju
odredjeni pravni oblici. U teoriji MP ne postoji opsta saglasnost o tome sta cini izvore u
materijalnom smislu. Shvatanja se mogu podeliti u dve grupe ciji se koreni nalaze u
prirodnopravnom ucenju i skoli pozitivizma. Prva grupa pisaca izjadnacava pravo sa
moralom, dok druga smatra da je drzava ta koja treba da stvori pravo na osnovu svoje
volje. Danas je najzastupljenije misljenje da materijalne izvore medjunarodnog prava
treba traziti u opstem interesu medjunarodne zajednice.
Formalni izvori predstavljaju samo izraz uzroka koji stvaraju medjunarodno pravna
pravila. Formalni izvori se dele na glavne (medjunarodni ugovori, obicaji, i opste pravna
nacela) i pomocne (Sudske odluke i doktrina). Izmedju glavnih izvora ne postoji
hijerarhijski odnos. Izuzetak su opsta pravna nacela koja dolaze po redu primene iza
ugovora i obicaja. Moguci sukob izmedju ugovora i obicaja sud razresava na osnovu lex
posterior
derogat legi priori
i
lex
specialis derogat legi generali
. U red izvora moze se
navesti i pravicnost (sud moze da sudi po pravicnosti ukoliko se na to saglase strane u
sporu), jednostrani pravni akti drzava, kao i odluke medjunarodnih organizacija.
5
medjunarodnog prava. Ponavljano vrsenje se obicno izrazava cinjenjem, mada nije
iskljuceno da obicaj nastane i uzdrzavanjem od cinjenja.
Kao okvir u kome se javlja obicaj praksa mora da zadovolji odredjene uslove. Sa
vremenskog stanovista potrebno je da praksa bude ucestala, stalna, trajna, i neprekidna.
Za nastanak obicaja potreban je veci broj presedana, mada se danas sve vise govori o
instant obicajima (na osnovu samo jednog presedana)- lansiranjem prvog satelita u
svemir stvoreno je obicajno pravilo o slobodi kosmosa. Za nastanak obicaja trazi se da
praksa bude jednoobrazna. U istim ili slicnim situacijama subjekti MP moraju se ponasati
na istovetan nacin.
Pored opstih postoje i posebni (regionalni) i pojedinacni (u okviru dve drzave) obicaji.
Prestanak prakse dovodi do potpunog iscezavanja medjunarodnog obicaja. Vaznost
obicaja moze prestati in a druge nacine. Najcesce stvaranjem novog obicajnog pravila,
dotrajaloscu, ili zakljucenjem kodifikacionog ugovora koji drugacije regulise istu
materiju.
Obicaji kao izvor MP imaju neke prednosti u odnosu na ugovore. Dugovecniji su od
ugovora, ali se mogu menjati sa razvojem prakse. Zbog samog nacina nastanka vise su
okrenuti praksi i stvarnim medjunarodnim odnosima. Sve ove prednosti znacajno
umanjuju nepreciznost i problemi oko dokazivanja obicaja. Oni se pojavljuju u
nepisanom obliku. Da bi se dokazalo postojanje obicaja najcesce se koriste pomocni
izvori kao sto su sudska praksa i doktrina, al ii neki akti.
OPSTA PRAVNA NACELA PRIZNATA OD STRANE PROSVECENIH NARODA
KAO IZVOR MEDJUNARODNOG PRAVA
Opsta pravna nacela razlicito se shvataju i tumace. U teoriji i praksi postoje mnoga
sporna pitanja u vezi sa ovim izvorom. Polazni osnov jedne grupe pisaca je negacija
opstih pravnih nacela kao zasebnog izvora uopste ili barem MP kakvo je danas na snazi.
Opsta pravna nacela su za neke prelazna etapa u procesu stvaranja medjunarodnog
obicaja , drugi ih izjednacavaju sa pomocnim sredstvima u dokazivanju postojanja
obicajnog prava, dok treci u njima vide ovlascenje za sud da spor resi po pravdi i
pravicnosti. Druga grupa autora opstim pravnim nacelima priznaje svojstvo, treceg,
samostalnog izvora medjunarodnog prava.
Sledbenici prirodnopravne skole smatraju da opsta pravna nacela postoje nezavisno od
volje drzava i predstavljaju izraz ideje prava i vecite pravde, a ne pozitivna pravila.
Pobornici pozitivisticke skole opsta pravna nacela tumace kao pozitivna pravila koja u
krajnjoj liniji poticu iz volje subjekata MP.
Doktrina MP nije jedinstvena ni u pogledu uloge opstih pravnih nacela u sistemu izvora
medjunarodnog prava. Vecina redaktora posla je od stava da postojeca ugovorna i
obicajna pravila ne pokrivaju sveukupnost odnosa u medjunarodnoj zajednici, tako da se
prilikom resavanja spora sud moze naci pred pravnom prazninom. Kako sud ne bi dosao
7
