POJAM MEDJUNARODNOG PRAVA
Naziv je izveden iz latinskog izraza ius gentium koji je oznacavao deo rimskog pravnog
sistema koji se odnosio kako na strance tako in a Rimljane, za razliku od ius civile koji je bio
pristupacan samo rimskim gradjanima. Na osnovu tog izraza nastali su odgovarajuci prevodi
(na engleskom Law of nations). U XIX veku izraz Law of nations zamenjen je izrazom
International law od strane Bentama.
Medjunarodno javno pravo regulise odnose svojih subjekata putem pravnih pravila.
Subjekti su u medjunarodnom pravu nosioci prava i duznosti u medjunarodnim odnosima.
Klasicno je shvatanje da samo drzave imaju svojstva medjunarodno pravnog subjekta.
Suprotno shvatanje je da su samo pojedinci nosioci prava. Danas se smatra da su u prvom
redu drzave, a zatim medjunarodne organizacije, i sve vise pojedinci subjekti medjunarodnog
prava.
Interesi su predmet odnosa subjekata MP. Interes drzave se ispoljava u drzanju ili koriscenju
nekog dobra, ili u njenoj spoljasnjoj i unutrasnjoj aktivnosti. Nesaglasni interesi izazivaju
medjunarodni spor koji moze prouzrokovati sukob. Medjunarodna zajednica moze postaviti
pitanje zajednickog interesa. Sukob interesa je resen ako jedan interes preovlada nad drugim.
Postoje 2 vrste osnova za isticanje zahteva za realizacijom interesa nekog subjekta. To su
pravni i politicki osnov. Pravne prirode je ukoliko je isticanje zahteva povezano sa saglasnoscu
ili nesaglasnoscu interesa sa vazecim medjunarodnim pravilom, svako drugo isticanje je
politicke prirode.
Danas je sve manje teoreticara koji osporavaju MP pravna svojstva. Sofisti su isticali pravo
jacega i osporavali MP kao i Makijaveli i Spinoza koji pravo izjednacuju sa grubom silom. Neki
teoreticari su osporavali MP usled odsustva medjunarodne organizacije koja bi mogla da
osigura efikasno izvrsenje sankcija.Danas preovladava misljenje da je MP pravna disciplina
kao i svaka druga pravna grana. Sve je vise pristalica koje smatraju da Generalna skupstina
OUN postaje jedina vrsta medjunarodnog zakonodavca putem sistema konvencija otvorenih za
pristupanje drzavama. Sankcije se postizu putem mera reciprociteta i opozivom diplomatskih
predstavnika.
KARAKTERISTIKE MEDJUNARODNOG PRAVA
MP u odnosu na unutrasnje ima svojih specificnosti cije uzroke treba traziti u posebnim
drustveno istorijskim uslovima nastanka i razvoja ovih dveju grana prava.
Unutrasnje pravo postavljeno je vertikalno i pociva na hijerarhiji vlasti. Pojedinac je duzan da
se povinuje pravu, a u njegovom stvaranju ucestvuje preko institucije ili politickih partija
kojima pripada. Medjunarodni poredak postavljen je horizontalno i u njegovom stvaranju
ucestvuje preko 180 drzava i brojne medjunarodne organizacije. MP sluzi kao sredstvo
koordinacije i kontrole odredjenih drustvenih odnosa i procesa u medjunarodnoj zajednici, ono
u sebi nosi elemente kompromisa izmedju razlicitih drzava.
Bit medjunarodne zajednice tvore reciprocni odnosi drzava kao njenih osnovnih subjekata.
Reciprocitet unosi ravnotezu medju subjektima medjunarodnog poretka, on u sebi sadrzi
proporciju.
MP ima svoju specificnu pravnu tehniku, razlicitu od tehnike unutrasnjeg prava, kako u
pogledu donosenja pravnih pravila tako i u njihovom obezbedjivanju. U MP ne postoji vrhovni
zakonodavac. Pravna pravila su nastajala putem obicaja i ugovora, precutnom ili izricitom
saglasnoscu volja drzava. Danas se pravna pravila sve vise donose multilateralnim akcijama,
razvija se centralizovan proces nastanka pravnih pravila putem kodifikacije i kroz system
medjunarodnih organizacija.
1
PRAVNA NACELA MIROLJUBIVE KOEGZISTENCIJE I NJIHOVA KODIFIKACIJA
Kodifikacija nacela miroljubive koegzistencije pokrenuta je u OUN pocetkom sezdesetih
godina. Generalna skupstina je na svom XV zasedanju donela rezoluciju 1505 o daljoj
kodifikaciji i progresivnom razvoju MP. Poslo se od cinjenice da situacija u svetu zahteva
povecanu ulogu MP, te se pristupilo utvrdjivanju stanja MP radi utvrdjivanja programa rada
Komisije za MP, sa ciljem da se unaprede prijateljski odnosi i pojaca medjusobna saradnja
drzava.
Na XVI zasedanju nacela miroljubive koegzistencije su bile ukljucene u dnevni red, i odluceno
je da se pristupi proucavanju nacela MP o prijateljski odnosima i saradnji medju drzavama u
skladu sa Poveljom OUN, radi njihovog progresivnog razvoja i kodifikacije. Generalna
skupstina 1966. osniva Specijalni komitet sa zadatkom da priremi nacrt Deklaracije o nacelima
MP o prijateljskim odnosima i saradnji izmedju drzava.
Deklaracija je usvojena 1970. i sadrzi sledeca nacela: zabrana upotrebe sile, mirno resavanje
sporova, nemesanje u unutrasnje stvari drzave, saradnja drzava u skladu sa
Poveljom,ravnopravnost i samoopredeljenje naroda, jednakost drzava, i ispunjavanje obaveza
u skladu sa Poveljom.
PRIRODNOPRAVNA SKOLA U MEDJUNARODNOM JAVNOM PRAVU
Ideju prirodnog prava srecemo jos u delima starih grckih i rimskih filozofa, kao i kod katolickih
mislilaca. Po Sofistima, prirodno pravo regulise odnose medju ljudima a zasnovano je na
zdravom razumu, koje je Providjenje usadilo u coveka.
Prirodno pravo nije pravilo razliku izmedju javnog i privatnog prava, vec je zastupalo ideju
zajednice ljudskog roda. Tek u XVI veku Franciscuo Suàrez istice da je svaka drzava
samostalna jednika, istovremeni clan svetske zajednice.
Hugo Grocius je glavni predstavnik prirodno pravne skole u medjunarodnom pravu. Smatra da
drzave kao i pojedinci ne mogu ziveti izolovano. Prirodno pravo proizilazi iz drustvenosti.
Priroda tezi svom ocuvanju i to je ujedno i prvi prirodni zakon, koji nam namece obavezu da
ne cinimo bilo sta sto bi bilo u suprotnosti ne samo sa svojim sopstvenim interesima vec i sa
interesima drugih. Zajednica se stalno razvija a prirodno pravo je vecno i nepromenljivo, te
ono treba biti upotpunjeno pozitivnim pravom. Pravila prirodnog prava bi sluzila za ocenu
pozitivnih akata, tj. da li su oni saglasni sa smislom prirode ili ne. Grocius konstatuje da
pravila MP ne poseduju sankcije , ali dodaje da pravo i bez sankcija nije bez efekta, ono se
izvrsava iz straha da se nepravna ne vrati nepravdom.
Shvatanja Grociusa inspirisala su citav niz pravnika- kod nas Jovan Sterija Popovic. Po njemu
postoji prapravo a to je samostalnost koje se sastoji u pravu na sopstvenu teritoriju,
nezavisnost, sopstveno ime, sopstveni ustav, i sopstvenu vladu. Drugo osnovno pravo je
pravo celosti iz kojeg sledi da je narod sam sebi cilj. Prava naroda Sterija deli na korena i
nabavljena, u zavisnosti od toga da li narodu pripadaju po prirodi stvari ili po ugovoru.
POZITIVNOPRAVNA SKOLA U MEDJUNARODNOM JAVNOM PRAVU
Pravni pozitivisti smatraju da je volja drzava osnov MP, jer je celokupno pravo deo drzavne
volje. U tom pravcu su se izgradile dve varijante: prva je da se MP pravo zasniva na izolovanoj
volji drzave, a druga, da je zajednicka volja drzave osnov MP.
Najizrazitiji predstavnik prve varijante je Georg Jelinek koji smatra da pozitivno pravo stvara
jedino drzava na osnovu svojih zapovesti koje imaju pravni karakter. Drzavi ne moze niko
uskratiti ni jedan atribut vlasti, izuzev ako ona to nece sama da ucini. Danas se u MP ovakvo
shvatanje smatra pogresnim jer volja jedne drzave ne stvara medjunarodno pravo.
U drugu varijantu dolazi Tripelova teorija. U toj je teoriji centralna tacka razlikovanje dve vrste
ugovora. Ima ugovora koji su rezultat volja stranaka ciji su interesi suprotni, ali su u formi
2
PODELA MEDJUNARODNOG JAVNOG PRAVA
Medjunarodno javno i medjunarodno privatno pravo
. MPP je za razliku od MJP deo
unutrasnjeg prava, ono regulise gradjansko pravne odnose kod kojih se pojavljuje element
inostranosti. Subjekti MPP su pravna i fizicka lica, a izvori su pretezno nacionalnog karaktera,
dok je za donosenje sankcija zaduzen nacionalni sud.
Opste i posebno medjunarodno pravo
. OMP sadrzavalo bi opsta pravna pravila od vaznosti
za celokupnu medjunarodnu zajednicu, dok se PMP odnosi na izvestan broj drzava (najcesce
geografski povezanih).
Medjunarodno pravo u doba rata i u doba mira
. Takva se podela danas izbegava jer je po
Povelji OUN rat zabranjen.
Posebne grane medjunarodnog prava
.Sve veci razvoj medjunarodnog saobracaja nalaze
potrebu sirenja pravila medjunarodnog prava, a samim tim dolazi i do sve izrazitijeg stvaranja
posebnih grana MP ka osto su : medjunarodno saobracajno pravo, medjunarodno krivicno
pravo, medjunarodno pomorsko pravo, medjunarodno atomsko pravo itd.
POJAM I KLASIFIKACIJA IZVORA MEDJUNARODNOG PRAVA
Pod izvorima u MP treba razumeti cinioce koji stvaraju pravna pravila i oblike kroz kore se ta
pravila izrazavaju. Razlikuju se materijalni i formalin izvori.
Izvori u materijalnom smislu nalaze se u drustvenim cinjenicama iz kojih nastaju odredjeni
pravni oblici. U teoriji MP ne postoji opsta saglasnost o tome sta cini izvore u materijalnom
smislu. Shvatanja se mogu podeliti u dve grupe ciji se koreni nalaze u prirodnopravnom
ucenju i skoli pozitivizma. Prva grupa pisaca izjadnacava pravo sa moralom, dok druga smatra
da je drzava ta koja treba da stvori pravo na osnovu svoje volje. Danas je najzastupljenije
misljenje da materijalne izvore medjunarodnog prava treba traziti u opstem interesu
medjunarodne zajednice.
Formalni izvori predstavljaju samo izraz uzroka koji stvaraju medjunarodno pravna pravila.
Formalni izvori se dele na glavne (medjunarodni ugovori, obicaji, i opste pravna nacela) i
pomocne (Sudske odluke i doktrina). Izmedju glavnih izvora ne postoji hijerarhijski odnos.
Izuzetak su opsta pravna nacela koja dolaze po redu primene iza ugovora i obicaja. Moguci
sukob izmedju ugovora i obicaja sud razresava na osnovu lex posterior
derogat legi priori
i
lex
specialis derogat legi generali
. U red izvora moze se navesti i pravicnost (sud moze da sudi po
pravicnosti ukoliko se na to saglase strane u sporu), jednostrani pravni akti drzava, kao i
odluke medjunarodnih organizacija.
MEDJUNARODNI UGOVORI KAO IZVOR MEDJUNARODNOG PRAVA
MU je pravni akt kojim strane ugovornice saglasnoscu volja regulisu svoje interese sa
namerom da proizvedu posledice predvidjene pravilima MP. Ugovori se istovremeno javljaju
kao instrumenti za stvaranje normi medjunarodnog prava. Statum Medjunarodnog suda
pravde ugovore ogranicava na pravila koje su strane u sporu izricito priznale. Sporazum mora
biti potpisan izmedju drzava, drzava i medj. organizacija ili izmedju medj. organizacija.
Sustinski preduslov za njegovo postojanje je subjektivitet drzava i medj. organizacija. Drugi
uslov, kako bi ugovor bio podvrgnut pravilima MP, je da njegovu sadrzinu i pitanja cine odnosi
koje obicno regulise MP.
Neki elementi ugovora ne uticu na medjunarodni karakter sporazuma. To su naziv ugovora,
njegova forma, i zatim postupak donosenja. U medjunarodnoj praksi su pored naziva “ugovor”
u upotrebi i sledeci nazivi: konvencija, sporazum, pakt, povelja itd. Kao najpogodnija forma za
sklapanje ugovora je pismena forma. Zakljucivanje ugovora se moze vrsiti na dva nacina. Prvi
je slozen sa vise faza (pregovori, usvajanje, autentifikacija, izrazavanje pristanka) i tada se
ugovor pojavljuje kao jedinstven instrument. Drugi je nacin jednostavniji i svodi se na
razmenu dva ili vise medjusobno povezanih instrumenata (nota, pisama, i sl.)
4
Medjunarodni ugovori se razlikuju po broju strana ugovornica (dvostrani i visestrani),
predmetu (politicki, ekonomski, tehnicki), mogucnosti pristupanja (otvoreni i zatvoreni), ili
geografskom dejstvu (generalni i regionalni).
Sa stanovista formalnih izvora od znacaja je podela medjunarodnih ugovora prema njihovoj
funkciji na legislativne i kontraktualne. Legislativni ugovori imaju za cilj da na opsti i
jedoobrazni nacin i za duzi vremenski period regulisu medjunarodne odnose (Haske konvencije
iz 1899. i 1907, Zenevske konvencije in 1949). Kontraktualni ugovori regulisu konkretan
medjunarodni odnos i ogranicenog su vremenskog trajanja (npr. sporazumi o obelezavanju
granice). Kontraktualni ugovori ne stvaraju nova, vec samo primenjuju postojeca pravila na
jedan odredjen slucaj i najcesce se ticu odnosa izmedju dva ili manjeg broja subjekata.
Prednost ugovora kao izvora medjunarodnog prava je u tome sto stvara precizna pravila.
OBICAJNA PRAVNA PRAVILA KAO IZVOR MEDJUNARODNOG PRAVA
Obicaji su dugo vremena bili najvazniji nacin stvaranja pravila medjunarodnog prava. Od XIX
veka medjunarodni ugovori preuzimaju primat, ali obicaj nije izgubio svaki zancaj kao izvor
medjunarodnog prava.
Medjunarodni obicaj je dokaz opste prakse koja je prihvacena kao pravo. Odatle se izvode dva
elementa neophodna za nastanak pravila obicajnog medjunarodnog prava. Materijalni element
cini praksa, a subjektivni element obicajnog pravila prihvatanje prakse kao prava. Praksa se
sastoji u ponavljanom vrsenju akata od strane subjekata medjunarodnog prava. Ponavljano
vrsenje se obicno izrazava cinjenjem, mada nije iskljuceno da obicaj nastane i uzdrzavanjem
od cinjenja.
Kao okvir u kome se javlja obicaj praksa mora da zadovolji odredjene uslove. Sa vremenskog
stanovista potrebno je da praksa bude ucestala, stalna, trajna, i neprekidna. Za nastanak
obicaja potreban je veci broj presedana, mada se danas sve vise govori o instant obicajima
(na osnovu samo jednog presedana)- lansiranjem prvog satelita u svemir stvoreno je obicajno
pravilo o slobodi kosmosa. Za nastanak obicaja trazi se da praksa bude jednoobrazna. U istim
ili slicnim situacijama subjekti MP moraju se ponasati na istovetan nacin.
Pored opstih postoje i posebni (regionalni) i pojedinacni (u okviru dve drzave) obicaji.
Prestanak prakse dovodi do potpunog iscezavanja medjunarodnog obicaja. Vaznost obicaja
moze prestati in a druge nacine. Najcesce stvaranjem novog obicajnog pravila, dotrajaloscu, ili
zakljucenjem kodifikacionog ugovora koji drugacije regulise istu materiju.
Obicaji kao izvor MP imaju neke prednosti u odnosu na ugovore. Dugovecniji su od ugovora,
ali se mogu menjati sa razvojem prakse. Zbog samog nacina nastanka vise su okrenuti praksi i
stvarnim medjunarodnim odnosima. Sve ove prednosti znacajno umanjuju nepreciznost i
problemi oko dokazivanja obicaja. Oni se pojavljuju u nepisanom obliku. Da bi se dokazalo
postojanje obicaja najcesce se koriste pomocni izvori kao sto su sudska praksa i doktrina, al ii
neki akti.
OPSTA PRAVNA NACELA PRIZNATA OD STRANE PROSVECENIH NARODA KAO IZVOR
MEDJUNARODNOG PRAVA
Opsta pravna nacela razlicito se shvataju i tumace. U teoriji i praksi postoje mnoga sporna
pitanja u vezi sa ovim izvorom. Polazni osnov jedne grupe pisaca je negacija opstih pravnih
nacela kao zasebnog izvora uopste ili barem MP kakvo je danas na snazi. Opsta pravna nacela
su za neke prelazna etapa u procesu stvaranja medjunarodnog obicaja , drugi ih izjednacavaju
sa pomocnim sredstvima u dokazivanju postojanja obicajnog prava, dok treci u njima vide
ovlascenje za sud da spor resi po pravdi i pravicnosti. Druga grupa autora opstim pravnim
nacelima priznaje svojstvo, treceg, samostalnog izvora medjunarodnog prava.
5
Priznanje
je jednostrana izjava kojom se potvrdjuje postojanje izvesnih cinjenica, pristaje na
novonastalo stanje, ili usvaja zahtev nekog medjunarodnog subjekta. Poseban znacaj ima
priznanje nove drzave. Priznanje se moze uciniti izricito uspostavljanjem dipolomatskih odnosa
sa novom drzavom, ili precutno. Moze se dati individualno i kolektivno.
Protest
je JPA kojim se izrazava neslaganje sa odredjenim cinjenicama ili osporava pravna
valjanost nastalog stanja ili istaknutog zahteva nekog medjunarodnog subjekta. U MP protest
ima zastitnu funkciju. To je pravno sredstvo kojim se cuvaju i stite prava i interesi subjekata
MP. Cilj protesta moze da bude sprecavanje stvaranja novog pravila obicajnog prava. Protest
je potreban kada se cutanje subjekta moze protumaciti kao njegovo odobravanje. Saopstava
se pismeno, ili usmeno.
Odricanje
je jednostrana izjava volje kojom se subjekat MP lisava nekog prava ili pravno
zasticenog interesa. Tako se Jugoslavija 1947. odrekla reparacije u iznosu od 25 miliona
dolara, koliko je Bugarska dugovala na osnovu mirovnog ugovora.
Obecanje
se ranije smatralo sastavnim delom priznanja. Zahvaljujuci presudama
Medjunarodnog suda pravde u slucaju nuklearnih proba ono se danas smatra kao samostalan i
poseban JPA. Obecanje je jednostrana izjava volje kojom se subjekat MP obavezuje u korist
drugog subjekta, grupe subjekata, ili prema medjunarodnoj zajednici. Obecanje se moze dati
pismeno ili usmeno, a njegova obaveznost se temelji na nacelu savesnosti (bona fides).
Odluke medjunarodnih organizacija (MO) su posebna vrsta JPA. Iako u njihovom donosenju
ucestvuju drzave clanice okupljene u organima organizacije, to nisu visestrani pravni akti, jer
u njima do izrazaja dolazi volja same organizacije a ne njenih drzava clanica. MO donose
brojne i raznovrsne odluke: unutrasnje i spoljasnje odluke, meritorne (o sustinskim pitanjima)
i proceduralne (pitanja postupka), opste i pojedinacne (da li na opsti i trajan nacin regulisu
odnose, ili se ticu jednog konkretnog slucaja). Najznacajnija podela je na akte koji imaju
obaveznu snagu za onoga na koga se odnose (obavezne odluke), i akte koji takvu snagu
nemaju (preporuke). Obavezne odluke predstavljaju jos uvek izuzetak (npr. Evropska Unija).
KODIFIKACIJA MEDJUNARODNOG PRAVA
Kodifikacija MP je prikupljanje, sredjivanje, i sistematizacija pravnih pravila u jednu celinu
cime se omogucava regulisanje opsteg interesa u medjunarodnoj zajednici. Ona se u prvom
redu odnosi na obicajna pravna pravila i podrazumeva njihovo pretvaranje u ugovorno pravo.
Pravila koja se kodifikuju moraju biti sadrzana u pojedinim medjunarodnim ugovorima, opstim
pravnim nacelima, JPA, i odlukama medjunarodnih organizacija. Tako kodifikacija u krajnjoj
liniji predstavlja pretvaranje svakog od formalnih izvora u medjunarodni ugovor. Treba
razlikovati
cistu kodifikaciju
(kodifikuje se postojece MP) koja obavezuje sve subjekte
nezavisno od toga da li su strane ugovora kojim je izvresena kodifikacija, i
legislaciju
u kome
se ugovor tek stvara, ima konstitutivni znacaj i vezuje samo strane koje su ga prihvatile.
Potreba za kodifikacijom izrazenija je u medjunarodnom nego unutrasnjem pravu. Kodifikacija
pruza vecu pravnu sigurnost, doprinosi razvoju MP, i prosirenju podrucja njegove primene.
Pored toga kodifikovana pravila olaksavaju rad medjunarodnih sudova i arbitraza, Slabe strane
su staticnost, mogucnost pravnih praznina, i stvaranje pravnih pravila koja koce razvoj
prakse.
Po obimu kodifikacija moze biti opsta i delimicna. Do sada nije sprovedena kodifikacija citavog
MP, vec samo onih delova koji su sasreli da se kodifikuju. Najznacajnija je podela prema
subjektima koji vrse kodifikaciju. Postoji doktrinarna kodifikacija (od strane naucnika) i
sluzbena kodifikacija (od stane drzave ili veceg broja drzava)
Ideja o kodifikaciji MP potice od filozofa i politickih i pravnih pisaca. Bentam je 1789. objavio
svoj plan medjunarodnog kodeksa koji sadrzi ne samo postojece pravo, vec i nova pravila
zamisljena kao sredstvo da se uspostavi mir izmedju svih naroda i da se zauvek otkloni
opasnost od ratova. Pocetkom XX veka na kodifikaciji su radile profesionalne MO. Poseban
znacaj imaju Institut za medjunarodno pravo u Gentu i Udruzenje za medjunarodno pravo u
7
