1. POJMOVNO ODREĐENJE I RAZVOJ MP

Pojam: - U srednjem veku termin ius gentium se koristi za obeležavanje tada nastajućeg novog
međunarodnog prava. Osnovna i najčešća odredba međunarodnog jeste da je to pravo kojim su
uređeni   odnosi   između   država.   Njime   se   uspostavljaju   uzajamna   prava   i   obaveze   država
Međunarodnim pravom se uređuju ne samo odnosi između država već i odnosi unutar države,
kada zato postoji međunarodni interes. MJP uređuje odnose, prava i obaveze između država,
međunarodnih   organizacija   i   pojedinaca.   Njime   se   usklađuju   interesi   pojedinih   država   ili
pojedinaca sa interesima međunarodne organizacije ili čovečanstva u oblastima kao što su:
svetska privreda, globalne klimatske promene ili druga globalna pitanja okoline, kulturno i
materijalno nasleđe čovečanstva i borba protiv kriminala i kažnjavanje najtežih zločina. MJP
čine ona pravna pravila stvorena na način kako se stvaraju pravila MP.
Razvoj MP: - Razlikuju se dve epohe. Prva epoha počinje sa antičkim civilizacijama i traje do I
svetskog   rata.   Tu   se   MP   javlja   kao   regionalno.   Ono   važi   među   državama   regionalne
međunarodne zajednice u kojoj je nastalo. Važna karakteristika ove epohe jeste odsustvo bilo
kakve međunarodne centralizacije. Države su jedini subjekti MP. U tom periodu MP je čvrsto
vezano za religiju. Jus ad bellum ( pravo na rat ) je jedan od osnovnih atributa suverenosti
države.  Osnovna međunarodnopravna interesovanja u ovom periodu su ograničavanje prava
na rat, humanizacija ratovanja, mirno rešavanje sporova, diplomatski odnosi i međunarodna
trgovina i saobraćaj.Druga epoha počinje posle I svetskog rata i traje i danas. Tu međunarodno
pravo   prerasta   iz   regionalnog   u   univerzalno,   što   je   posledica   povezivanja   regionalnih
međunarodnih zajednica u globalnu međ.zajednicu. Procez povezivanja se događao kroz proces
evropske ekspanzije putem kolonijalizma i kroz proces dekolonizacije. Ovu epohu karakteristišu
ukidanje ropstva, zaštita manjina i ljudskih prava, pojava MO koji postaju novi subjekti MP. Jus
ad bellum se prvo ograničava, a zatim sasvim ukida. Osnovni međunarodnopravni problemi su
očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti, podsticanje prijateljskih odnosa među državama,
zaštita   osnovnih   prava   čoveka,   zaštita   životne   sredine,   i   sl.
Promene po kojima se razlikuju dve epohe razvoja MP uzrokovane su mnoštvom faktora. Tu su
svakako   velika   geografska   otkrića   sa   kraja   XV   veka   koja   su   omogućila   proces   globalizacije
međunarodne zajednice. Razvoj nauke i tehnike rezultirao je pojavom novih grana saobraćaja,
prodoru čoveka u svemir i okeanske dubine, što je dovelo države u nove odnose i zahtevalo
novu međunarodnopravnu regulativu.
VRSTE PRAVILA MP
MP   je   uređen,   uglavnom   usklađen,   sistematizovan   skup   pravnih   pravila   koji   služi   zaštiti
univerzalnih vrednosti. Ono je zasnovano na opštim pravnim načelima. MP razgranato je prema
predmetu regulisanja u veći broj grana, kao što je diplomatsko i kozularno pravo, i sl. Ove grane
konstituišu se tako što su osnovna pravila kodifikovana u jednom višestranom ugovoru kojim se
temeljno uređuje neko područje međ.odnosa. Ovi osnovni međ.ugovori temelje se na osnovnim
načelima MP, koja su često navedena u njihovim preambulama. Pored „primarnog“ MP kojim se
uređuju politički, ekonomski i drugi odnosi postoji i „sekundarno“ MP kojim se obezbeđuje
funkcionisanje međunarodnopravnog sistema, a u koje spadaju pravila MP o nastanku, važenju i
prestanku   važenja   „primarnih“   pravila   MP   ili   pravila   o   kršenju   međ.obaveza   i   otklanjanju
posledica kršenja. MP je, po prirodi subjekta čije odnose uređuje, dispozitivno pravo. Suvereni i
samostalni   subjekti,   države   uređuju   ovim   pravom   svoje   međusobne   odnose.   Pravila   MP
obavezuju države, ali ove mogu svojim sporazumom postojeće pravilo da zamene novim.  U MP

postoje pravila ius cogens. Kogentna pravila imaju posebnu pravnu snagu da nište sva njima
suprotna pravna pravila. Njima se štite najviše vrednosti međunarodne zajednice te njih ne
mogu da menjaju dve ili više država već cela međunarodna zajednica. Pored ovih pravila, postoji
i meko pravo. Njega čine pravila koja nisu pravno obavezna i sadržana su npr.u preporukama
MO. Značajnija su jer se njima utire put za nastanak pravno obavezujućeg prava, dispozitivnih i
kogentnih   normi.   Prema   opsegu   obaveznosti   pravila   MP   struktuirana   su   u   univerzalna,
regionalna i partikularna pravila. Univerzalna pravila su ona koja obavezuju jednako sve države.
To su opšta pravna načela i običajna pravna pravila.  Ona su nastala prećutnom saglasnošću svih
ili velikog broja država.  Partikularna pravila  su ona koja važe za dve ili više država. To su
ugovorna pravila, ali mogu da budu i običajna.  Regionalna pravila  obavezuju države jednog
regiona i ona mogu da budu ugovorna ili običajna.

2. ODNOS MEĐUNARODNOG I UNUTRAŠNJEG PRAVA

Postoji više teorijskih objašnjenja odnosa ova dva prava.



Doktrina dualizma

vidi međunarodno i unutrašnje pravo kao dva potpuno odvojena

pravna sistema. Međunarodno pravo ne može da proizvodi pravno dejstvo unutar
države. Može tek kada bude uneto u unutrašnje pravo.



Monistička doktrina

vidi međunarodno i unutrašnje pravo kao delove jednog pravnog

sistema.   Pravila   međunarodnog   prava   mogu   da   proizvode   dejstvo   unutar   države
neposredno, bez posredstva unutrašnjeg prava. Monistička škola se deli u dva pravca:
monizam sa primatom unurašnjeg prava i monizam sa primatom međunarodnog prava.
Saglasno ovom pristupu, prihaćenom u najvećem broju evropskih država, opšta pravila
međunarodnog   prava   čine   deo   MP   svake   države.   U   tom   delu   je   MP   svake   države
jednako.   Svaka   država   ima   posebno   ugovorno   međunarodno   pravo.   Postoje   neki
osnovni ugovori koje su prihvatile sve ili gotovo sve države, pa je i u tom delu MP svake
države jednako.

Državu obavezuju spolja pravila MP neposredno. Unutar države ova pravila obavezuju organe
države i pravne subjekte na osnovu pravila unutrašnjeg prava. Pisano MP, međ.ugovori,
obavezuju subjekte unutar države tek pošto su na način propisan unutrašnjim pravom uneseni
u unutrašnje pravo. Nepisano MP u obliku običajnih pravnih pravila i opštih pravnih obavezuje
subjekte unutar neke države obično na osnovu ustavne odredbe te države.
Ponekad se unutrašnjim pravnim pravilom upućuje na MP, i obrnuto. U Evropi preovlađuje
monizam da primatom MP. MP se smatra delom unutrašnjeg prava, te ono ima primat nad
nacionalnim propisima. Iako većina evropskih država usvaja ovakav pristup, njihova ustavna
rešenja nisu uniformna. Neki ustavi uređuju odnos opštih pravnih pravila MP i međ.ugovora
prema nacionalnom pravu, dok drugi regulišu samo odnos ugovora prema nacionalnom pravu.
Ustavi pojedinih evropskih država daju primat ugovorima o ljudskim pravima,kao što je to na
primer Česka. Neke države daju primat kasnijem pravilu unutrašnjeg prava kao što je to Ustav
SAD-a koji kaže da će svi sklopljeni ugovori biti vrhovni zakon zemlje. Država ne može da se
pozove na svoje unutrašnje pravo kao na opravdanje za neizvršenje međunarodnopravne
obaveze. Međunarodni sud primenjuje MP i akti unutrašnjeg prava mogu za njega da budu
samo pravno relevantne činjenice. Nacionalni sud primenjuje pravila unutrašnjeg i međ.prava,

sudskog ili arbitražnog postupka protiv države ili država zbog sporne prakse, preduzimanjem
dozvoljenih represalija ili drugih protivmera. Običajna pravna pravila su načelno opšta pravila,
obavezuju sve države, i one koje nisu aktivno učestvovale u nastajanju tih pravila. Obaveznost
običajnog pravnog pravila se zasniva na prećutnoj saglasnosti država. Ukoliko jedna država
dosledno i jasno izražava svoju nesaglasnost tokom nastanka običajnog pravnog pravila i tokom
njegovog važenja, ona se izuzima od obaveznog dejstva tog pravila. Nastankom jednog od dva
elementa nužna za pojavu običajnog pravila, gasi se ovo pravilo. Ako nestane pravnog uverenja
o obaveznosti pravila, pravno pravilo se pretvara u puki običaj. Problematičan je proces zamene
starog   običajnog   pravnog   pravila   novim.   Zamena   predpostavlja   da   se   jedna   ili   više   država
ponaša na nov način, suprotno starom pravilu, dokazujući da se ponaša po novom, drugačijem
običajnom pravnom pravilu.  U odnosu na staro pravilo takvo ponašanje je deliktno, a u odnosu
na   novo   je   ispravno.   Kodifikacijom   običajnog   prava,   običajno   pravno   pravilo   uneto   u
međ.višestrani ugovor ne prestaje da važi kao običajno pravilo.

5. *Dokazivanje i  podela običajnih pravnih pravila:  - S obzirom da se običajno pravno pravilo
javlja   kao   praksa   koju   prati   pravno   uverenje,   nužno   je   dokazati   postojanje   njegova   dva
konstitutivna elementa. Samo mali broj država registruje svoju međ.praksu i redovno objavljuje
odgovarajuća dokumenta. Dragoceni resurs međ.prakse čine odgovarajuće zbirke koje priprema
Sekretarijat UN i koje čine podlogu kodifikacionog rada Komisije za MP. Pored međ.prakse,
nacionalna legislacija i odluke MO kao i međ.ugovori mogu da budu od pomoći. Sudska praksa i
doktrina   su   sredstva   kojima   može   da   se   ustanovi   postojanje   običajnog   pravnog   pravila.
Običajno pravo se deli na opšte i partikularno. Partikularno običajno pravo razvrstava se na
regionalno i lokalno. Ono nastaje iz prakse ograničenog broja na izvestan način povezanih
država, i ono obavezuje samo one države koje su učestvovale u praksi. Opšte običajno pravo
važi u univerzalnoj međ.zajednici, među svim subjektima MP. U njegovom nastanku učestvuju
sve države. Od suda se ne može očekivati da zna partikularno pravo, te je strana koja se poziva
na ovo običajno pravilo dužna da ga dokaže pred sudom.

KODIFIKACIJA I PROGRESIVAN RAZVOJ MP
Kodifikacija podrazumeva sakupljanje i preciziranje običajnih pravnih pravila kojima je uređeno
kakvo polje međ.odnosa. Nepisano, običajno pravo se transformiše u pisano i tako se doprinosi
pravnoj izvesnosti.Progresivan razvoj označava kreiranje novih pravila. Generalna skupština UN
je dužna, na osnovu Povelje UN, da podstiče progresivan razvoj MP i njegovu kodifikaciju, te je
ona osnovala Komisiju za MP radi ostvarenja tog cilja. Generalna skupština UN je rezolucijom
174, 1947.godine osnovala Komisiju za MP, koju čine eksperti za MP izabrani od Generalne
skupštine. Komisija je kodifikovala diplomatsko i konzularno pravo, pravo o ugovorima, prava
mora, pravo sukcesije, itd. Ona je takođe pripremila nacrte pravila Međunarodnog krivičnog
suda, zločine protiv mira i MP, pravila o odgovornosti država itd. Diplomatske konferencije
država su na osnovu nacrta Komisije prihvatile odgovarajuće međ.ugovore. Komisija radi na
kodifikaciji   pravila   o   odgovornosti   MO,   sudskom   imunitetu   država,   obavezi   izručenja   ili
kažnjavanja, itd. Kodifikacijom i progresivnim razvojom se  bave i doktrinarna udruženja kao što
su   Svetsko   udruženje   za   MP,   Institut   za   MP,   i   druge   međunarodne   vladine   i   nevladine
organizacije i nacionalne institucije.

6. OPŠTA PRAVNA NAČELA

U stavu 1 čl.38. Statuta Međunarodnog suda navedena su opšta pravna načela priznata od
civilizovanih naroda kao pravila koja primenjuje  Sud pri rešavanju međ.sporova. Međunarodni
sud se retko ekplicitno poziva na opšta pravna načela. Strana koja se poziva pred Sudom na
opšte pravno načelo i traži od Suda da ga primeni treba da pokaže da to pravilo važi kao opšte
pravilo u većem broju država koje pripadaju različitim pravnim sistemima, kako unutrašnjem,
tako i međ.pravu. Mnoga pravna načela su više puta primenjivana od strane međunarodnih
sudova ili arbitraža; u tom slučaju država koja se poziva na njih ima lakši zadatak da dokaže
njihovo postojanje i važenje u međunarodnom pravu. Opšta pravna načela spadaju u osnovne
izvore   MP   zajedno   sa   ugovorima   i   običajnim   pravnim   pravilima.   Saglasno   pravnoj   logici   ili
opštem   pravnom   načelu,   sud   neće   primeniti   opšte   pravno   načelo   ako   može   da   primeni
ugovorno ili običajno pravilo. Tek ako njih nema, sud poseže sa opštim načelima. Načela MP su:

a) Načelo čovečnosti: - odnosno humanosti, sadrži opšti pravni zahtev za poštovanjem

ljudskog života i dostojanstva. Svako pravo pruža izvesnu pravnu zaštitu čoveka. Obim i
sadržaj te pravne zaštite nisu jednaki u svim pravnim sistemima i u svim vremenima.
Tokom istorijskog razvoja, obim i sadržaj pravne zaštite su se menjali i povećavali. U tom
smislu se govori o napretku čovečanstva. Ovo načelo u MP je naročito izraženo kroz
međ.humanitarno pravo, međ.krivično i kroz međunarodnu zaštitu ljudskih prava. Opšte
pravilo međ.humanitarnog prava je da su civili i borci zaštićeni tokom oružanih sukoba,
pravilima sadržanim u međ.ugovorima i načelom čovečnosti. Međ.krivično pravo
definiše i zabranjuje zločin protiv čovečnosti. Međunarodna zaštita ljudskih prava se
zasniva na ideji da međ.zajednica treba da štiti čoveka, pojedinca kao vrednost po sebi,
odnosno da štiti ljudsko dostojanstvo.

b) Načelo poštenja i dobronamernosti: - bez savesnosti, poštenja i dobronamernosti ni

jedan   pravni   sistem   ne   može   dobro   i   ispravno   da   funkcioniše.   Zato,   pravo   nalaže
pošteno,   savesno,   pažljivo   i   dobronamerno   ponašanje.   Pravo   zabranjuje   i   kažnjava
prevaru, nesavesnost, nepažnju i zloupotrebu učinjenu u pravnim poslovima. Ovo načelo
je važno u međunarodnom poretku. Načelo dobronamernosti je otelotvoreno u obavezi
države da, posle potpisivanja ugovora a pre njegovog ratifikovanja, ne deluje protiv
predmeta i cilja tog ugovora. MP nalaže da se ugovori tumače dobronamerno, tako da
se njihovom primenom postiže cilj radi koga su zaključeni. Od države se očekuje da bude
dosledna   u   svom   ponašanju.   MP   ne   dozvoljava   da   država   izvlači   korist   iz   svog
prevrtljivog   ponašanja.   To   se   sprečava   prigovorom,   poznatim   kao   estopel.
Dobronamernost   se   manifestuje   kroz   poštovanje   univerzalnih   vrednosti,   kao   što   su
univerzalni mir, sloboda, ljudska prava, poštovanje različitih kultura i religija, jednakost,
solidarnost, tolerantnost.

c) Načelo pravičnosti: - pravo suprotno pravdi je nelegitimno i neodrživo je u dužem

vremenskom periodu. Pravo na pravično suđenje je jedno od osnovnih ljudskih prava.
Pored   toga   što   se   celokupno   MP   zasniva   na   pravdi,   Međunarodni   sud   je   potvrdio
postojanje   načela   pravičnosti   u   MP.   Pretpostavka   je   da   je   svako   pravno   pravilo
zasnovano na pravičnosti, da je pravičnost njegov suštinski elemenat, te da svako pravno
pravilo treba tumačiti tako da proizvode pravičan rezultat. Ovo načelo je kompleksno i
uključuje   načelo   jednakosti,   proporcionalnosti,   ravnoteže,   umerenosti,   poštenja   i
dobronamernosti, čovečnosti,razumnosti, opšteg dobra, itd. Prvi zahtev pravičnosti je da

je data u pisanom obliku ili usmeno. Bitno je da postoji namera onoga ko izjavu daje da se
njome pravno obaveže.
Notifikacija  je   instrument   kojim   država   obaveštava   druge   države   o   nečemu
međunarodnopravno relevantnom – o promeni imena države, imenovanju novog šefa države,
novog premijera, i sl. Neke međunarodne obaveze nalažu notifikaciju. Posledica je da adresat
posle notifikacije ne može da se pozove na neobaveštenost.
Priznanje  jeste pristajanje na novu pravnu situaciju. Može se učiniti izričito, konkludentnom
radnjom i, u nekim situacijama, ćutanjem.
Protestom  se   izražava   neslaganje,   protivljenje,   osporavanje   u   odnosu   na   kakvu   situaciju,
promenu, zahtev , i sl. Protest kao i izostanak protesta mogu da proizvedu određeno pravno
dejstvo. Protestom se zaustavlja promena pravne situacije, nastanak novih prava i obaveza, ako
se protestuje dosledno i konstantno, uvek u odgovarajućoj situaciji. Njime se zaustavlja proces
stvaranja   novog   običajnog   pravila   ili   bar   važenja   tog   pravila   za   državu   koja   protestuje.
Odsustvom protesta država pristaje na promenu pravne situacije. Međunarodnim pravom se
traži   od   države   dosledno   ponašanje.   Nedoslednost   se   sankcioniše.   Sankcionisanje   se   vrši
prigovorom koji se zove estopel. Ako je država izrazila kakav stav voljno, jasno i bezuslovno i ako
je od toga imala kakve koristi ili je neka druga država imala kakve štete, ona ne može da menja
taj stav, odnosno suprotna država može da spreči po nju štetne posledice promene stava putem
estopela.

9. UGOVOR KAO IZVOR MEĐUNARODNOG PRAVA – POJAM I KODIFIKACIJA PRAVA O

MEĐ.UGOVORIMA

Saglasnost   država,   postignuta   izričitim   izjavama,   učinjenim   saglasno   pravilima   prava   o
ugovorima,   najproduktivniji   je   izvor   međunarodnog   prava.   MP   stvara   se   međudržavnim
ugovorima. Ugovorom se stvara uvek partikularno pravo, pravo koje veže države ugovornice.
U XIX veku i početkom XX veka pisci razlikuju ugovore-zakone i ugovore-pogodbe. Svojstvo
izvora   MP   priznavali   su   samo   ugovorima-zakonima.   To   su   ugovori   kojima   se   stvaraju
međunarodni zakoni. Države rade zajedno u svojstvu tvorca zakona. Ugovorima-zakonima  se
stvaraju opšta pravila za buduće ponašanje strana ugovornica. Sve ugovornice stiču jednake
obaveze i prava. Najveći deo prava o međ.ugovorima kodifikovan je Konvencijom o pravu
ugovora, koja je zaključena u Beču 1969.godine. Na novoj Bečkoj konferenciji o pravu ugovora
prihvaćena je Bečka konvencija o pravu ugovora između država i međunarodnih organizacija
1986.god. Njome su minimalno izmenjena, odnosno proširena pravila kodifikovana 1969. tek
toliko   koliko   su   to   iziskivale     specifičnosti   ugovornog   subjektiviteta   MO.   Pravila   kojima   je
uređena sukcesija država u oblasti ugovora sadržana su u Bečkoj konvenciji o sukcesiji država u
pogledu ugovora 1978.godine.
Pojam međ.ugovora – Prema odredbi sadržanoj u čl.38. Statuta Međunarodnog suda, ugovor se
svodi na pravila koja su države izričito priznale. Suština ugovora je u izričitoj, jasno ispoljenoj
saglasnosti država. Za sklapanje ugovora nužna je aktivnost države. Međunarodni ugovor je
sporazum između međunarodnopravnih subjekata uređenih pravilima međunarodnog prava.