SADRŽAJ
1. UVOD.............................................................................................................................. 1
2. MEĐUNARODNO KRETANJE KAPITALA................................................................1
2.1. Oblici kretanja međunarodnog kapitala....................................................................2
3. PODELA MEĐUNARODNOG KRETANJA KAPITALA...........................................3
3.1. Međunarodno kretanje zajmovnog kapitala..............................................................4
3.2. Portfolio investicije...................................................................................................4
3.3. Strane direktne investicije.........................................................................................5
3.4. Međunarodna ekonomska pomoć.............................................................................6
4. MOTIVI MEĐUNARODNOG KRETANJA KAPITALA.............................................6
5. PRILIV KAPITALA U PRIVREDE U RAZVOJU........................................................7
6. SVETSKA ISKUSTVA MEĐUNARODNOG KRETANJA KAPITALA....................8
ZAKLJUČAK.................................................................................................................... 10
LITERATURA.................................................................................................................. 12
1. UVOD
Međunarodno kretanje kapitala jedan je od najatraktivnijih oblika međunarodne saradnje
među kompanijama. Globalizacija se može primenjivati tek ako dođe do promene
poslovnog razmišljanja i ako postoje firme spremne da prihvate rizik koji ona sa sobom
nosi. Tržište je pritom samo temelj za postojanje globalne konkurencije, odnosno izravne
konkurencije firmi na svim tržištima bez promena na proizvodu ili usluzi i bez
prilagođavanja lokalnim zahtevima. Moj seminarski rad sadrži obradu i razjašnjavanje
zadate teme, činilaca međunarodnog kretanja kapitala, zajednoi sa osvrtom na par
primera, sa posebnim osvrtom na direktne inostrane investicije, koje predstavljaju glavni
oblik međunarodnog kretanja kapitala.
Izvoz kapitala je pojava koja je tipična za zrelu fazu kapitalizma, imperijalizam, iako ga
je bilo i u ranom kapitalizmu. Sa razvojem kapitalizma i porastom organskog sastava
kapitala dolazi do tendencijskog opadanja prosečne profitne stope. Zbog neravnomernosti
u razvoju pojedinih zemalja javljaju se razlike u visini profitnih stopa, pa kapital odlazi u
one zemlje gde je profitna stopa viša. U decenijama posle Drugog svetskog rata kapital se
kreće između zemalja koje su na približno istom nivou razvijenosti, koje su podjednako
opskrbljene kapitalom i u kojima je profitna stopa približno jednaka (zemlje Zapadne
Evrope, SAD i Japan). Razvijaju se multinacionalne kompanije koje u zemljama u
razvoju pribavljaju sirovine i koriste jeftinu radnu snagu, a u razvijenim zemljama
osamostaljuju i kompletiraju proizvodni proces, šire tržište i koriste prednosti ekonomije
obima.
Da bi se obnovila ratom razorena svetska privreda, u drugoj polovini XX veka osnovane
su finansijske organizacije čiji je zadatak da obezbede nedostajući kapital za efikasno
funkconisanje sve razvijenijih finansijskih tržišta, na kojima su učešće uzimale države i
privatni pojedinci. Najznačajnije su Međunarodna banka za obnovu i razvoj – IBRD,
Medjunarodno udruženje za razvoj – IDA, koje zajedno čine Svetsku banku,
Međunarodni monetarni fond-MMF, kao i regionalne banke Evropska banka za obnovu i
razvoj – EBRD i Evropska investiciona banka – EIB. Nosioci međunarodnog kretanja
javnog kapitala su prvenstveno države, tačnije njihove vlade, koje međusobno razmenjuju
kapital, a sve značajnije su međunarodne finansijske organizacije od kojih države
pozajmljuju kapital, koji obično vraćaju po povoljnijim uslovima od tržišnih.
1
organizacija, kao što su: IBRD
2
, IMF
3
, IDA
4
, EBRD, IFC i druge institucije sa sličnim
profilom angažovanja.
Međunarodni tokovi kapitala se prema dužini dele na:
kretanje kratkoročnog
,
srednjoročnog
i
dugoročnog kapitala
5
. Pri tome, ne postoje u svemu usaglašeni i striktni
kriterijumi za ovu podelu. Međutim, uglavnom se u kategoriju kratkoročnog kapitala
ubrajaju plasmani sa rokom do godinu dana (što bi se pre moglo podvesti pod
međunarodno kretanje novca, a ne kapitala), dok je srednjoročni kapital onaj koji je
plasiran na period od 1 do 5 godina (negde je ovaj rok i 3-7 godina), dok je dugoročni
kapital onaj sa plasmanom preko 5 godina (mada se u pojedinim slučajevima kao rok
uzima preko 8-10 godina). Po pravilu, kratkoročni kapital se koristi za finansiranje
tekućeg poslovanja, a srednjoročni i dugoročni kapital za investicione namene.
Kapital se može transferisati u novčanom obliku (transfer finansijskih sredstava) ili
transferom realnih vrednosti (izvoz opreme i druge robe)
6
. U pojedinim slučajevima se
kod odobravanja finansijskih kredita kao uslov postavlja da se njegova sredstva koriste
za kupovine robe i usluga od određenih isporučilaca i tada se govori o vezanim kreditima.
Posebna vrsta kredita čija je upotreba vezana za određene namene su izvozni krediti koje
odobravaju isporučioci opreme - krediti isporučilaca (supplier credit), dok je druga vrsta
izvoznih kredita - krediti kupcu (buyer credit) koje odobravaju finansijske institucije
zemlje izvoznika inostranim kupcima za finansiranje njihovih isporuka na kredit iz
zemlje kreditora mnogo bliža klasičnim vezanim kreditima. U vezi sa navedenim, postoji
i podela na
finansijske kredite
, tj. kredite koji se daju i vraćaju u novcu, i
robne kredite
,
tj. kredite koji se daju radi finansiranja kupovine robe ili plaćanja usluga, pri čemu je
ugovorom o kreditu određena namena za koju se kredit može koristiti.
Po svojoj nameni, inostrani kapital se može plasirati u tačno određene projekte (project
approach) ili u ostvarivanje širih razvojnih ciljeva, odnosno programa (program
approach). Kapital za realizaciju određenih projekata najčešće traže pojedinačna
preduzeća, ali to mogu biti države (vlade), ako su ovi projekti strateškog privrednog i
razvojnog značaja, pri čemu su države te koje traže kapital za programe. Privatni
investitori gotovo isključivo plasiraju kapital u određene projekte, dok javni kapital,
pored projekta, prihvata da se angažuje i u realizaciji programa. Projekti više odgovaraju
davaocima kapitala, pogotovo onim privatnog karaktera, jer pružaju veće garancije za
rentabilnu upotrebu sredstava i lakše vezivanje transfera kapitala za isporuke robe,
usluga i tehnologije. S obzirom na globalnu prirodu programa, zajmovi za programe više
2
Svetska banka za obnovu i razvoj
3
Međunarodni Monetarni Fond
4
Međunarodna asocijacija za razvoj
5
Pelević, B., Vučković, V,. „
Međunarodna ekonomija“,
Ekonomski fakulet, Beograd, 2007., str. 32
6
Gavrilović-Jovanović, P.
„
Međunarodno poslovno finansiranje“
, Ekonomski fakultet Beograd, 1994.,
str.108
3
odgovaraju korisnicima, jer predviđaju manji stepen vezivanja, ali nose u sebi rizik
nedovoljno namenskog i efikasnog korišćenja sredstava, što se pokazalo u brojnim
programima javne pomoći za razvoj. Suštinski, opredeljenje za projekte i za programe
vezano je za dostignuti nivo razvoja zemlje i za svojevrstan odnos plana i tržišta u
alokaciji resursa u svakoj pojedinoj zemlji. Zbog toga je potrebna pravilna
kombinacijaprojekata i programa da bi se zadovoljili mikro i makro interesi u korišćenju
međunarodnog kapitala.
3. PODELA MEĐUNARODNOG KRETANJA KAPITALA
Tri osnovne vrste kretanja međunarodnog kapitala su
7
:
1. Međunarodno kretanje zajmovnog kapitala
2. Portfolio investicije
3. Strane direktne investicije.
3.1. Međunarodno kretanje zajmovnog kapitala
Kretanje zajmovnog kapitala
dugo je predstavljalo dominantan oblik kretanja
međunarodnog kapitala. Uglavnom se odvijalo u pravcu od razvijenijih zemalja ka
zemljama u razvoju. Zemlje sa suficitom u pogledu finansijskih sredstava činile su
najveći deo ponude kapitala na međunarodnom tržištu kapitala, dok su zemlje sa
deficitom u pogledu finansijskih sredstava činile najveći dio tražnje za kapitalom. Sa
razvojem finansijskih tržišta dolazi do opadanja učešća zajmovnog kapitala u ukupnom
kretanju kapitala. Međunarodni krediti i zajmovi su tradicionalni i značajan vid
međunarodnog kretanja kapitala. Zajmovni kapital predstavlja takav oblik korišćenja
kapitala u kome se korisnik kapitala javlja u ulozi dužnika, a vlasnik kapitala u ulozi
poverioca. Ovaj kreditni odnos može se ostvariti u neposrednom kontaktu između
vlasnika kapitala -poverioca i korisnika kapitala – dužnika, u kom slučaju se govori o
direktnom ili neposrednom. kreditnom odnosu, ili posredno preko bankarsko-finansijskog
posrednika, u kom slučaju se radi o posrednom kreditnom odnosu
8
.
Zajmovni kapital koji se plasira preko tržišta kapitala na duže rokove nosi veći stepen
rizika, a samim tim ima i veću cenu koštanja. Zaštita od standardnih rizika (kreditni
rizik, kursni rizik, rizik kamatne stope) ostvaruje se obično ugovaranjem promenljivih
kamatnih stopa, kao i putem terminskih i opcionih poslova. Veća cena koštanja
zajmovnog kapitala uslovljena je visokim troškovima u vezi sa: emisijom i plasmanom
7
Radević,B.,,
„Međunarodne finansije“
,Drzavni Univerzitet u Novom Pazaru, Beograd, 2011, str. 161
8
Ristić Ž.,
„Tržište kapitala - teorija i praksa“
,, Privredni pregled, Beograd, 1990, str. 41.
4
