1. Pojam međunarodnog krivičnog prava

Pojam međunarodnog krivičnog prava nije dovoljno određen. Ima nekoliko
različitih značenja. Najstarije i najuže značenje je ono koje se odnosi na prostorno
važenje krivičnog zakonodavstva jedne zemlje.
Pod pojmom međunarodnog krivičnog prava podrazumeva se skup međunarodnih
akata koja za države koje su ih prihvatile sadrže obavezu da predvide određena
ponašanja u svom krivičnom zakonodavstvu kao krivična dela. Pojam međ.kriv.dela
se može shvatiti:
- u širem smislu to su sva ponašanja za koja je međunarodna zajednica
zainteresovana da budu suzbijana i da nacionalnim krivičnim zakonodavstvima
budu predviđena kao krivična dela. To mogu biti krivična dela kao što su: trgovina
ljudima, međunarodni terorizam, ilegalni promet droge...
- u užem smislu pod međ.kriv.delima se podrazumevaju ona za koja se posle Drgog
svetskog rata sudilo od strane Međ.vojnog suda u Nirnbergu (1946) i Tokiju (1948),
a koja su dobila svoju potvrdu usvajanjem četiri ženevske konvencije. To su tri
kategorije kr.dela: ratni zločini, zločini protiv mira i zločini protiv čovečnosti. U
međ.kr.dela spada i zločin genocida koji je uveden Konvencijom o sprečavanju i
kažnjavanju zločina genocida iz 1948.
Statut Međ.vojnog suda je predviđao i određena pravila o krivičnoj odgovornosti za
ta krivična dela koja su kasnije potvrđena od strane Organizacije UN i poznata su
pod imenom tzv. Nirnberških principa.
Najvažnije međunarodne konvencije koje nalažu državama potpisnicama
propisivanje međ.kr.dela su: Ženevska konvencija iz 1949, dva dopunska protokola
uz te konvencije iz 1977, Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida
iz 1948. Ove konvencije su ratifikovane i od strane Srbije.
Sada se sve više govori o međ.kr.pravu kao nadnacionalnom krivičnom pravu koje
treba da primenjuje međ.krivični sud.
Pojam međ.krivičnog prava treba shvatiti u najširem smislu, pa ono obuhvata i
međunarodne aspekte krivičnog prava i krivičnopravne aspekte međ.javnog prava,
ali i supernacionalno krivično pravo koje je tek u nastajanju.

2. Značaj odnosa međunarodnog prava i krivičnog prava za međunarodno krivično
pravo

Postoji različito gledanje na pojam, mogućnosti i budućnost međ.krivičnog prava u
zavisnosti od toga da li se posmatra sa aspekta međ.prava ili sa aspekta krivičnog
prava.

Docsity.com

Dok su teoretičari krivičnog prava skeptični u pogledu toga da li uopšte postoji
međ.kr.pravo koje sadrži nešto više od obaveze država da u svoje zakonodavstvo
unesu određene krivičnopravne odredbe, teoretičari međ.prava su već optimisti u
tom pogledu. U toku svog razvoja krivično pravo civilizovanih zemalja dostiglo je
visoke standarde.
Razlike između krivičnog prava i međ.javnog prava, predstavljaju prepreku za
ustanovljenje međ.krivičnog prava koje treba da bude spoj te dve grane prava. U
teoriji je prisutno shvatanje koje međ.pravu odriče karakter prava. Govori se o
pravu u nastajanju.
Prepreka za formiranje i razvoj međ.kriv.prava je i suverenitet država. Upravo u
oblasti međ.kriv.prava postoji realna opasnost po suverenitet država, jer ideja o
supernacionalnom međ.krivičnom pravu koje bi važilo za sve građane sveta, može
se zloupotrebiti u cilju ograničenja suvereniteta slabijih država. Nastojanja da se
suverenitet određenih država ograniči može se obrazlagati i opravdanošću
ustanovljavanja supernacionalnog međunarodnog krivičnog prava. Ta nastojanja
imaju uporište u činjenici da neke zločine države ne kažnjavaju jer su i same
umešane u to. Prihvatljivo rešenje je univerzalni međ.krivični sud i
međ.kriv.kodeks koji bi važio za građane svih država.
Ne može se negirati postojanje međ.kriv.prava kao naučne discipline i kao
pozitivne grane prava. Međ.krivično pravo obuhvata i krivičnopravne aspekte
međ.prava i međunarodne aspekte krivičnog prava.
Pojam međ.krivičnog prava treba da obuhvati i supernacionalno međ.kriv.pravo, o
kome ima osnova da se govori naročito posle stupanja na snagu Statuta
Međ.kriv.suda (1.jula 2002.).
Međ.krivično pravo je po svom načinu nastanka međ.pravo, ali je po svojoj prirodi
i ciljevima krivično pravo, pa zato u njemu moraju da važe ista osnovna načela kao
i u krivičnom pravu.

3. Načelo zakonitosti

Univerzalna deklaracija o pravima čoveka iz 1948. sadrži načelo zakonitosti, po
kome niko ne sme biti osuđen za krivično delo zbog činjenja ili propuštanja koja
nisu bila krivično delo po nacionalnom ili međunarodnom pravu u vreme kada su
učinjena.
Načelo zakonitosti obično se izražava latinskom formulacijom nulum crimen,
nulum poena sine lege i znači da niko ne može biti kažnjen za neko ponašanje, ako
pre nego što ga je preduzeo ono nije bilo zakonom predviđeno kao krivično delo i
ako nije za isto bila zakonom propisana kazna.

Docsity.com

institucije i norme opravdane. Za pojam legitimnosti je od presudnog značaja
vrednosni element, legitimnost pretpostavlja saglasnost nekog ponašanja ili stanja
sa određenim sistemom vrednosti. Nelegitimnost neke krivičnopravne norme nije
dovoljan razlog da se ona ne primenjuje, već razlog za to da se ona što pre izmeni
i uskladi sa zahtevima legitimnosti. Prema tome, načelo legitimnosti je pre svega
od značaja za stvaranje krivičnog prava, a samo izuzetno i za njegovu primenu.
U oblasti međ.krivičnog prava zbog nepostojanja preciznih pravnih normi postavlja
se pitanje da li se može pouzdati u načelo legitimnosti. U medj.pravu postoje
norme koje spadaju u tzv. ius cogens odn. norme koje se sa aspekta legitimnosti
ne mogu osporavati ni onda kada nisu pisane. Njihova direktna primena, ako nije
reč o tome da su preuzete u nacionalna krivična zakonodavstva, ne može se
prihvatiti u medj.krivičnom pravu kada se radi o ustanovljavanju krivičnih dela i
krivičnih sankcija. I kada se radi o najtežim zločinima oni najpre moraju biti
predviđeni medj.aktom i za njih mora biti propisana sankcija.

5. Načelo individualne subjektivne odgovornosti

U savremenom krivičnom pravu opšte je prihvaćen princip individualne i
subjektivne odgovornosti koji, u stvari, proizlaze iz samog pojma i prirode krivice.
Ovo načelo ima dva svoja dela:
- jedan se odnosi na to da neko može odgovarati za svoje postupke samo ako je
kriv, ako postoji subjektivni odnos prema učinjenom delu – subjektivna
odgovornost
- drugi se odnosi na zabranu odgovornosti za postupke drugih lica, svako je
odgovoran samo za svoje postupke, za ono što je učinio – individualna
odgovornost.
Razvoj odgovornosti u krivičnom pravu je tekao od kolektivne ka individualnoj.
Načelo individualne subjektivne odgovornosti znači da svako odgovara samo za
svoje postupke prema kojima ima određeni psihički odnos i zbog kojih mu se može
uputiti društveno-etički prekor.
U nekim slučajevima dolazi do izvesnih odstupanja od ovog načela. U medj.
krivičnom pravu odstupanje od ovog načela predstavlja komandna odgovornost.
Iz ovog načela proizlazi i zahtev da se zakonskim opisima krivičnih dela obuhvate
samo ona ponašanja koja je moguće izbeći, koja se jednom apstraktnom učiniocu
prosečnih sposobnosti objektivno mogu uračunati. Kao krivična dela treba
predvideti samo ona ponašanja koja su podobna da budu osnov za individualnu,
subjektivnu odgovornost.

Docsity.com

6. Načelo solidarnosti i uzajamnog poverenja među državama

Ovo načelo je specifično za medj. krivično pravo i nije poznato u internom
krivičnom pravu. Ono polazi od koncepcije relativnog suvereniteta država i
dobrovoljnog prenošenja nekih funkcija u oblasti krivičnog prava na medjunarodnu
zajednicu.
Načelo solidarnosti i uzajamnog poverenja među državama došlo je do izražaja
prilikom osnivanja Medjunarodnog krivičnog suda. Medjutim, kako su taj sud
prihvatile samo neke zemlje to ukazuje na relativnost ovog načela. Iako bi
suzbijanje kriminaliteta trebalo da bude van političkih uticaja i bude shvaćeno kao
zadatak koji je u interesu svih zemalja i ova oblast je pod političkim uticajem
nekih zemalja što vodi izostajanju solidarnosti među državama.
Upravo u političkoj sferi treba tražiti objašnjenje za činjenicu što je ovaj princip u
stvarnosti još daleko od toga da se ostvaruje u potpunosti. Odnosi među državama
političkog karaktera nužno se odražavaju i u oblasti međ.kriv.prava. Ozbiljna
prepreka ostvarenju ovog načela je postojanje dva paralelna međunarodna pravna
poretka: jedan koji važi za moćne i uticajne zemlje i drugi koji se primenjuje na
male zemlje.

7. Načelo humanosti

Načelo humanosti u krivičnom pravu ima dva aspekta:
- prvi znači da zaštitna funkcija krivičnog prava mora biti humanistički
orijentisana, odnosno da se krivičnim pravom pre svega štite najvažnija dobra
čoveka. Krivično pravo, ma koliko njegove sankcije u relativnom smislu bile
humane, ne može biti humanistički orijentisano ukoliko nije usmereno na zaštitu
čoveka i njegovih najvažnijih dobara, ukoliko zaštita drugih dobara nije podređena
tom cilju. Medj.kriv.pravo ima za cilj da zaštiti osnovna dobra celog čovečanstva.
- drugi aspekt je ono što se uobičajeno podrazumeva pod načelom humanosti u
krivičnom pravu, a to je da u odnosu na učinioca krivičnog dela, krivično pravo i
krivične sankcije treba da budu, koliko je to moguće, humane. Isticanje ovog
načela često ima ideološke motive da se krivično pravo i kazna prikažu humanijim
nego što stvarno jesu. Ipak, realizacija ove ideje je ograničena karakterom
krivičnog prava i krivičnih sankcija. Ona ima svoje granice koje leže u činjenici da
su krivične sankcije, a posebno kazna, nužno nehumane i da sadrže određeno zlo i
zato načelo humanosti u krivičnom pravu i u medj.kriv.pravu treba shvatiti kao
težnju da se izbegne nepotrebna humanost.

Docsity.com

prihvaćen u to vreme, a predstavljao je uslov za razvoj međunarodnog krivičnog
prava. Prvi put je priznavanje pojedinca kao subjekta međunarodnog prava
učinjeno u Versajskom mirovnom ugovoru 1919.g. i time se prvi put zauzima izričit
stav o individualnoj krivičnoj odgovornosti zbog povrede normi međ.prava.
Veliki značaj za razvoj međunarodnog krivičnog prava imalo je suđenje u
Nirnbergu. Tome je prethodio sporazum u Londonu 1945.g. kojim je osnovan vojni
tribunal i čiji je sastavni deo i Statut tog tribunala. Taj statut izvršio je veliki
uticaj na dalji razvoj međ.krivičnog prava, a posebno njegove odredbe koje se
odnose na tri grupe kr.dela. Kao krivična dela u nadležnosti Međ.vojnog tribunala
predviđeni su:
- zločini protiv mira - planiranje, pripremanje, započinjanje ili vođenje
agresorskog rata ili rata kojim se krše međunarodni ugovori, sporazumi ili
garantije, ili učestvovanje u nekom zajedničkom planu ili zaveri za izvršenje bilo
kog od tih dela
- ratni zločini – povrede ratnih zakona i običaja. Takve povrede obuhvataju
ubistvo, zlostavljanje ili odvođenje na prinudni rad ili za koji drugi cilj civilnog
stanovništva okupirane teritorije ili u okupiranu teritoriju, ubistvo ili zlostavljanje
ratnih zarobljenika ili lica na moru, ubijanje talaca, pljačkanje javne ili privatne
imovine, namerno razaranje gradova, varoši i sela...
- zločini protiv čovečnosti – ubistvo, istrebljenj, porobljavanje, deportacija i
ostala nečovečna dela izvršena protiv bilo kojeg stanovništva pre ili za vreme
trajanja rata ili proganjanje na ratsnoj, političkoj ili verskoj osnovi...
Statut Međ.vojnog suda je dobio svoju potvrdu kroz tzv. Nirnberške principe.
Do daljeg razvoja međ.kr.prava došlo je kroz usvajanje određenih međ. konvencija
kojima su ustanovljena određena međ.kr.dela. Od međunarodnih akata kojima sse
predviđaju elementi određenih krivičnih dela treba izdvojiti:
1. Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. godine
2. Ženevske konvencije iz 1949. godine sa dva dopunska protokola 1977. godine
3. Konvencija za zaštitu kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba iz 1954.
godine
4. Konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije iz 1965. godine
5. Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju krivičnih dela protiv lica pod
međunarodnom zaštitom uključujući diplomatske agente iz 1973. godine
6. Evropska konvencija o kažnjavanju terorizma iz 1977. godine
7. Konvencija o zabrani razvoja, proizvodnje, skladištenja i upotrebe hemijskog
oružja i njihovom uništavanju iz 1993. godine
Određeni značaj u razvoju međunarodnog krivičnog prava imaju i rezolucije i
deklaracije Generalne skupštine UN. Nesporan značaj za međunarodno krivično