1. Pojam međunarodnog krivičnog prava
Pojam međunarodnog krivičnog prava nije dovoljno određen. Ima nekoliko različitih značenja.
Najstarije i najuže značenje je ono koje se odnosi na prostorno važenje krivičnog zakonodavstva jedne zemlje.
Pod pojmom međunarodnog krivičnog prava podrazumeva se skup međunarodnih akata koja za
države koje su ih prihvatile sadrže obavezu da predvide određena ponašanja u svom krivičnom zakonodavstvu
kao krivična dela. Pojam međ.kriv.dela se može shvatiti:
-
u širem smislu
to su sva ponašanja za koja je međunarodna zajednica zainteresovana da budu suzbijana i da
nacionalnim krivičnim zakonodavstvima budu predviđena kao krivična dela. To mogu biti krivična dela kao
što su: trgovina ljudima, međunarodni terorizam, ilegalni promet droge...
-
u užem smislu
pod međ.kriv.delima se podrazumevaju ona za koja se posle Drgog svetskog rata sudilo od
strane Međ.vojnog suda u Nirnbergu (1946) i Tokiju (1948), a koja su dobila svoju potvrdu usvajanjem
četiri ženevske konvencije. To su tri kategorije kr.dela: ratni zločini, zločini protiv mira i zločini protiv
čovečnosti. U međ.kr.dela spada i zločin genocida koji je uveden Konvencijom o sprečavanju i kažnjavanju
zločina genocida iz 1948.
Statut Međ.vojnog suda je predviđao i određena pravila o krivičnoj odgovornosti za ta krivična dela koja su
kasnije potvrđena od strane Organizacije UN i poznata su pod imenom tzv. Nirnberških principa.
Najvažnije međunarodne konvencije koje nalažu državama potpisnicama propisivanje međ.kr.dela su:
Ženevska konvencija iz 1949, dva dopunska protokola uz te konvencije iz 1977, Konvencija o sprečavanju i
kažnjavanju zločina genocida iz 1948. Ove konvencije su ratifikovane i od strane Srbije.
Sada se sve više govori o međ.kr.pravu kao nadnacionalnom krivičnom pravu koje treba da
primenjuje međ.krivični sud.
Pojam međ.krivičnog prava treba shvatiti u najširem smislu, pa ono obuhvata i međunarodne aspekte
krivičnog prava i krivičnopravne aspekte međ.javnog prava, ali i supernacionalno krivično pravo koje je tek u
nastajanju.
2. Značaj odnosa međunarodnog prava i krivičnog prava za međunarodno krivično pravo
Postoji različito gledanje na pojam, mogućnosti i budućnost međ.krivičnog prava u zavisnosti od toga
da li se posmatra sa aspekta međ.prava ili sa aspekta krivičnog prava.
Dok su teoretičari krivičnog prava skeptični u pogledu toga da li uopšte postoji međ.kr.pravo koje
sadrži nešto više od obaveze država da u svoje zakonodavstvo unesu određene krivičnopravne odredbe,
teoretičari međ.prava su već optimisti u tom pogledu. U toku svog razvoja krivično pravo civilizovanih zemalja
dostiglo je visoke standarde.
Razlike između krivičnog prava i međ.javnog prava, predstavljaju prepreku za ustanovljenje
međ.krivičnog prava koje treba da bude spoj te dve grane prava. U teoriji je prisutno shvatanje koje međ.pravu
odriče karakter prava. Govori se o pravu u nastajanju.
Prepreka za formiranje i razvoj međ.kriv.prava je i suverenitet država. Upravo u oblasti
međ.kriv.prava postoji realna opasnost po suverenitet država, jer ideja o supernacionalnom međ.krivičnom
pravu koje bi važilo za sve građane sveta, može se zloupotrebiti u cilju ograničenja suvereniteta slabijih država.
Nastojanja da se suverenitet određenih država ograniči može se obrazlagati i opravdanošću ustanovljavanja
supernacionalnog međunarodnog krivičnog prava. Ta nastojanja imaju uporište u činjenici da neke zločine
države ne kažnjavaju jer su i same umešane u to. Prihvatljivo rešenje je univerzalni međ.krivični sud i
međ.kriv.kodeks koji bi važio za građane svih država.
Ne može se negirati postojanje međ.kriv.prava kao naučne discipline i kao pozitivne grane prava.
Međ.krivično pravo obuhvata i krivičnopravne aspekte međ.prava i međunarodne aspekte krivičnog prava.
Pojam međ.krivičnog prava treba da obuhvati i supernacionalno međ.kriv.pravo, o kome ima osnova
da se govori naročito posle stupanja na snagu Statuta Međ.kriv.suda (1.jula 2002.).
Međ.krivično pravo je po svom načinu nastanka međ.pravo, ali je po svojoj prirodi i ciljevima krivično pravo,
pa zato u njemu moraju da važe ista osnovna načela kao i u krivičnom pravu.
3. Načelo zakonitosti
Univerzalna deklaracija o pravima čoveka iz 1948. sadrži načelo zakonitosti, po kome niko ne sme
biti osuđen za krivično delo zbog činjenja ili propuštanja koja nisu bila krivično delo po nacionalnom ili
međunarodnom pravu u vreme kada su učinjena.
Načelo zakonitosti obično se izražava latinskom formulacijom
nulum crimen, nulum poena sine lege
i
znači da niko ne može biti kažnjen za neko ponašanje, ako pre nego što ga je preduzeo ono nije bilo zakonom
predviđeno kao krivično delo i ako nije za isto bila zakonom propisana kazna.
Kroz načelo zakonitosti krivično pravo obavlja svoju garantivnu funkciju koja je značajna sa aspekta
prava i sloboda građana i ostvarivanje principa pravne države. Pravna država ne samo da štiti građane krivičnim
pravom, ona ih mora zaštititi i od krivičnog prava. Upravo načelo zakonitosti služi sprečavanju samovoljnog
kažnjavanja bez zakona ili na osnovu neodređenog ili nejasnog zakona. U osnovi garantivne funkcije nalazi se
samoograničenje državne prinude u oblasti krivičnog prava i ona treba da stvori osećaj sigurnosti u jednom
društvu da niko neće biti samovoljno krivično gonjen.
Sve je to samo donekle važilo za medjunarodno krivično pravo. Umesto načela zakonitosti bilo je
priznato stvaranje prava putem običajnog prava, što je omogućavalo arbitrernost. Polazilo se od pretpostavke da
se medj.krivično pravo neće direktno primenjivati, već da prethodno mora biti inkorporisano u krivično pravo
pojedinih zemalja. Izuzetno, direktna primena medj.prava dozvoljena je u slučajevima kada nacionalno pravo ne
predvidja kao krivično delo neko ponašanje oko koga postoji saglasnost da se radi o teškom krivičnom delu.
Statut medj.krivičnog suda iako predstavlja pomak u pravcu kodifikacije medj.krivičnog prava, ne
ispunjava stroge krivičnopravne standarde koji se postavljaju u vezi sa načelom zakonitosti. Statut deklarativno
usvaja načelo zakoitosti, pa formuliše načelo nullum crimen sine lege i zabranjuje analogiju, a u slučaju
nepreciznih odredaba predviđa da treba pribeći tumačenju koje je povoljnije za učinioca.
Načelo zakonitosti u krivičnom pravu ima četiri segmenta:
1. nulla poena sine lege scripta – isključuje primenu nepisanog, običajnog prava
2. nulla poena sine lege praevia – sadrži zabranu retroaktivne primene krivičnog zakona. Lex praevia znači da
nema krivičnog dela i krivične sankcije ako to nije bilo propisano zakonom pre nego što je krivično delo
učinjeno
3. null poena sine lege certa – predstavlja načelo određenosti koje nalaže da krivičnopravne norme u što
većem stepenu budu određene i precizne
4. nulla poena sine lege stricta – sadrži zabranu stvaranja prava putem analogije. Lex stricta znači da krivični
zakon obuhvata samo ono na šta se odnosi a ne i slične situacije.
4. Načelo legitimnosti
Načelo legitimnosti znači da krivično pravo i krivičnopravna represija moraju u celini biti opravdani i
nužni. To se može reći i za medj.krivično pravo.
Legitimnost znači opravdanost i prihvatljivost određenih ustanova i normi. Ostvarivanje ovog načela
zavisi od ubeđenja građana o tome da li su određene institucije i norme opravdane. Za pojam legitimnosti je od
presudnog značaja vrednosni element, legitimnost pretpostavlja saglasnost nekog ponašanja ili stanja sa
određenim sistemom vrednosti. Nelegitimnost neke krivičnopravne norme nije dovoljan razlog da se ona ne
primenjuje, već razlog za to da se ona što pre izmeni i uskladi sa zahtevima legitimnosti. Prema tome, načelo
legitimnosti je pre svega od značaja za stvaranje krivičnog prava, a samo izuzetno i za njegovu primenu.
U oblasti međ.krivičnog prava zbog nepostojanja preciznih pravnih normi postavlja se pitanje da li se
može pouzdati u načelo legitimnosti. U medj.pravu postoje norme koje spadaju u tzv. ius cogens odn. norme
koje se sa aspekta legitimnosti ne mogu osporavati ni onda kada nisu pisane. Njihova direktna primena, ako nije
reč o tome da su preuzete u nacionalna krivična zakonodavstva, ne može se prihvatiti u medj.krivičnom pravu
kada se radi o ustanovljavanju krivičnih dela i krivičnih sankcija. I kada se radi o najtežim zločinima oni najpre
moraju biti predviđeni medj.aktom i za njih mora biti propisana sankcija.
8. Načelo pravednosti i srazmernosti
Krivično pravo obavlja jednu važnu i korisnu funkciju za pojedinca i društvo, a to je zaštitna funkcija.
Granice toj zaštiti postavlja upravo načelo pravednosti i srazmernosti. Kazna i druga krivična sankcija koja se
primenjuje prema učiniocu krivičnog dela mora biti pravedna i srazmerna učinjenom delu. Pri tome se mora
voditi računa i o stepenu krivice koji predstavlja gornju neprekoračivu granicu prilikom odmeravanja kazne.
Nije prihvatljivo da se krivične sankcije propisuju i primenjuju ne obazirući se na neke opšte ideje pravde i
pravičnosti, da se po cenu kršenja tih načela, a time i kršenja sloboda i prava građana, ostvaruje što efikasnija
zaštita.
Načelo pravednosti i srazmernosti predstavlja i branu jednom gledanju na krivično pravo, koje je
izvesno vreme bilo čak dominirajuće u određenim zemljama, a to je da društvo ima pravo da različitim
oblicima tretmana menja ličnost učinioca krivičnog dela, a sa ciljem da više ne vrši krivična dela. To je
ponekad podrazumevalo i drastične zahvate u duševni i telesni integritet učinioca koji uopšte nisu bili u
srazmeri sa učinjenim krivičnim delom.
Danas je načelo pravednosti i srazmernosti ponovo postalo jedno od osnovnih načela krivičnog prava.
Ono je od značaja ne samo za njegovu primenu, već i za njegovo stvaranje.
U oblasti medj.kriv.prava zastupa se mišljenje da bez ostvarivanja načela pravednosti, nije moguće ni
postići i održavati međunarodni mir. Neke pojave u medj.kriv.pravu stvaraju sumnju u pogledu ostvarenosti
ovog načela. Osnivanje ad hoc tribunala samo za određene zločine i učinioce, nameće prigovor selektivne
prirode koji predstavlja grubo kršenje ovog načela.
10. Razvoj međunarodnog krivičnog dela
O začecima međ.krivičnog prava se može govoriti još u antičkom Rimu, a na neke njegove elemente
nailazi se i u srednjovekovnom pravu. Pre Drgog svetskog rata međ.kr.pravo je bilo u nastajanju i sastojalo se iz
dela međ.ugovornog običajnog prava koji se odnosi na piratstvo, ropstvo, regulisanje oružanih sukoba.
Međunarodnopravni ugovori koji se zaključuju u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka i
običajnopravne norme odnosile su se na države i nisu obavezivale pojedince. Stav da pojedinca može biti
subjekat međunarodnog prava nije bio prihvaćen u to vreme, a predstavljao je uslov za razvoj međunarodnog
krivičnog prava. Prvi put je priznavanje pojedinca kao subjekta međunarodnog prava učinjeno u Versajskom
mirovnom ugovoru 1919.g. i time se prvi put zauzima izričit stav o individualnoj krivičnoj odgovornosti zbog
povrede normi međ.prava.
Veliki značaj za razvoj međunarodnog krivičnog prava imalo je suđenje u Nirnbergu. Tome je
prethodio sporazum u Londonu 1945.g. kojim je osnovan vojni tribunal i čiji je sastavni deo i Statut tog
tribunala. Taj statut izvršio je veliki uticaj na dalji razvoj međ.krivičnog prava, a posebno njegove odredbe koje
se odnose na tri grupe kr.dela. Kao krivična dela u nadležnosti Međ.vojnog tribunala predviđeni su:
-
zločini protiv mira - planiranje, pripremanje, započinjanje ili vođenje agresorskog rata ili rata kojim se
krše međunarodni ugovori, sporazumi ili garantije, ili učestvovanje u nekom zajedničkom planu ili
zaveri za izvršenje bilo kog od tih dela
-
ratni zločini – povrede ratnih zakona i običaja. Takve povrede obuhvataju ubistvo, zlostavljanje ili
odvođenje na prinudni rad ili za koji drugi cilj civilnog stanovništva okupirane teritorije ili u okupiranu
teritoriju, ubistvo ili zlostavljanje ratnih zarobljenika ili lica na moru, ubijanje talaca, pljačkanje javne
ili privatne imovine, namerno razaranje gradova, varoši i sela...
-
zločini protiv čovečnosti – ubistvo, istrebljenj, porobljavanje, deportacija i ostala nečovečna dela
izvršena protiv bilo kojeg stanovništva pre ili za vreme trajanja rata ili proganjanje na ratsnoj, političkoj
ili verskoj osnovi...
Statut Međ.vojnog suda je dobio svoju potvrdu kroz tzv. Nirnberške principe.
Do daljeg razvoja međ.kr.prava došlo je kroz usvajanje određenih međ. konvencija kojima su
ustanovljena određena međ.kr.dela. Od međunarodnih akata kojima sse predviđaju elementi određenih krivičnih
dela treba izdvojiti:
1. Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. godine
2. Ženevske konvencije iz 1949. godine sa dva dopunska protokola 1977. godine
3. Konvencija za zaštitu kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba iz 1954. godine
4. Konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije iz 1965. godine
5. Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju krivičnih dela protiv lica pod međunarodnom zaštitom
uključujući diplomatske agente iz 1973. godine
6. Evropska konvencija o kažnjavanju terorizma iz 1977. godine
7. Konvencija o zabrani razvoja, proizvodnje, skladištenja i upotrebe hemijskog oružja i njihovom
uništavanju iz 1993. godine
Određeni značaj u razvoju međunarodnog krivičnog prava imaju i rezolucije i deklaracije Generalne skupštine
UN. Nesporan značaj za međunarodno krivično pravo imaju i rezolucije Saveta bezbednosti UN kojima su
osnovani ad hok tribunali za bivšu Jugoslaviju i Ruandu, iako rasprave o pravnoj prirodi i legalnosti ovih akata i
dalje traju.
11. Vremensko važenje medjunarodnog krivičnog prava
Zbog nepostojanja kodifikacije i preciznog regulisanja šta predstavlja međ.kriv.delo postavlja se pitanje, da li je
moguće primeniti pravilo da važi onaj zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela i da li je moguće da se
dozvoli primena kasnijeg zakona koji je blaži za učinioca.
Često je teško odrediti koji je zakon važio u vreme izvršenja kriv.dela. To se posebno javlja ako bi se pošlo od
toga da se i običajnim pravom mogu stvarati norme međ.krivičnog prava. Kada se radi o međunarodnim
konvencijama kojima se ustanovljava obaveza države da predvide određena ponašanja kao krivična dela,
prihvaćeno je da ona važe tek od momenta njihove ratifikacije. Tada se na ta krivična dela koja su uneta u interno
zakonodavstvo primenjuju opšta pravila o vremenskom važenju krivičnog zakonodavstva.
U Statutu Stalnog međ.kriv.suda učinjen je napredak povodom regulisanja ovog pitanja. Propisano je da je sud
nadležan samo u odnosu na krivična dela koja su izvršena posle stupanja na snagu Statuta, a to važi i za države
koje naknadno pristupe Statutu. Takvo rešenje je posledica i pravila međ.ugovornog prava da se međ.ugovori ne
mogu retroaktivno primenjivati. Nadležnost tribunala za bivšu Jugoslaviju i Ruandu je retroaktivno određena jer
do njegovog osnivanja nije došlo ugovornim putem, već ih je osnovao Savet bezbednosti kao prinudnu meru.
Nije dozvoljeno odstupiti od opšteg priznatog načela u svim savremenim krivičnopravnim sistemima da se
krivičnopravna norma ne može retroaktivno primenjivati, osim ako je blaža za učinioca, posebno ako se odnosi na
kriminalizaciju nekog ponašanja.
12. Teritorijalni princip važenja krivičnog zakonodavstva
Teritorijalni princip je osnovni princip prostornog važenja krivičnog zakonodavstva. Ostali principi se
primenjuju samo u slučajevima kada se ne može primeniti teritorijalni princip, odn. kada je krivično delo učinjeno
u inostranstvu. U međ.kriv.pravu teritorijalni princip je nesporan, dok ostali principi imaju značaj samo kada se
supsidijarno primenjuje nacionalno krivično pravo države koja bi inače imala nadležnost pod uslovima da to
pravo nije u suprotnosti sa Rimskim statutom i međ.pravom.
Prema teritorijalnom principu kriv.zakonodavstvo Srbije se primenjuje na sva krivična dela koja su učinjena na
teritoriji Srbije nezavisno od državljanstva učinioca. Krivično zakonodavstvo Republike Srbije važi za svakog ko
na njenoj teritoriji učini krivično delo. Teritorijalni princip je proširen principom zastave broda i principom
registracije aviona, što znači da krivično zakonodavstvo Srbije važi i za svakog ko učini krivično delo na
domaćem brodu, bez obzira gde se brod nalazi u vreme izvršenja dela i za svakog ko učini krivično delo u
domaćem civilnom vazduhoplovu dok je u letu ili u domaćem vojnom vazduhoplovu, bez obzira gde se
vazduhoplov nalazio u vreme izvršenja krivičnog dela.
Naše krivično zakonodavstvo u smislu primene teritorijalnog principa čine sve krivičnopravne odredbe sadržane
u krivičnim zakonima i sporednom krivičnom zakonodavstvu.
Naše krivično pravo predviđa mogućnost da se krivično gonjenje stranca koji je učinio krivično delo na teritoriji
Srbije, pod uslovom uzajamnosti, ustupi stranoj državi. U pogledu ustupanja krivičnog gonjenja stranoj državi
15. Univerzalni princip
Prema univerzalnom principu krivično zakonodavstvo Srbije važi i za stranca koji prema stranoj državi ili
prema strancu učini u inostranstvu krivično delo za koje se po zakonu zemlje u kojoj je učinjeno može izreći
kazna zatvora od pet godina ili teža kazna. Uslovi za primenu univerzalnog principa su da se stranac zatekne na
našoj teritoriji, a ne bude ekstradiran stranoj državi, kao i da je delo kažnjivo po zakonu zemlje u kojoj je
učinjeno. Sud ne može izreći težu kaznu od one koja je propisana zakonom zemlje u kojoj je krivično delo
učinjeno.
Jedan od uslova za primenu univerzalnog principa je da se radi o krivičnom delu i prema stranom zakonu. U
vezi sa tim postoji jedan izuzetak, prema kom ako je u pitanju delo koje se u vreme kada je izvršeno prema opštim
pravnim načelima priznatim u međunarodnom pravu smatra krivičnim delom, u tom slučaju se gonjenje može
preduzeti samo po odobrenju republičkog javnog tužioca.
Univerzalni princip se ne primenjuje u slučaju lakših krivičnih dela. Dodatni uslov za primenu ovog principa je
i da radi o krivičnom delu za koje se može izreći zatvor u trajanju 5god ili teža kazna. Prilikom odmeravanja
kazne postoji jedno ograničenje, a to je da sud ne može izreći težu kaznu od kazne koju predviđa krivično
zakonodavtsvo zemlje u kojoj je krivično delo učinjeno.
16. Posebni uslovi za primenu supsidijarnog realnog, personalnog i univerzalnog principa
Odredbe KZ predviđaju posebne ulove pod kojima neće doći do primene supsidijarnog realnog, personalnog i
univerzalnog principa. Njihov cilj je da se izbegne povreda principa ne bis in idem. Primena stranog prava treba
da isključi mogućnost primene našeg prava.
Personalni, supsidijarni i univerzalni princip neće biti primenjeni i krivično gonjenje se neće preduzeti, ako je:
1. učinilac potpuno izdržao kaznu na koju je u inostranstvu osuđen;
2. učinilac u inostranstvu pravnosnažnom presudom oslobođen ili mu je kazna zastarela ili oproštena;
3. prema neuračunljivom učiniocu u inostranstvu izvršena odgovarajuća mera bezbednosti;
4. za krivično delo po stranom zakonu za krivično gonjenje potreban zahtev oštećenog, a takav zahtev nije podnet.
U tim sluačjevima nema razloga za primenu našeg krivičnog zakonodavstva, odnosno opravdano je uvažiti
primenu stranog krivičnog zakonodavstva.
Za primenu supsidijarnog realnog, personalnog i univerzalnog principa potrebno je da bude ispunjen još jedan
uslov, a to je da se za za krivično delo kažnjava i po zakonu zemlje u kojoj je delo učinjeno. Ako se po zakonu
zemlje u kojoj je delo učinjeno za to krivično delo ne kažnjava, krivično gonjenje se može preduzeti samo po
odobrenju republičkog javnog tužioca.
Obavezno je i uračunavanje pritvora, svakog drugog lišenja slobode u vezi krivičnim delom, svakog drugog
lišenja slobode u ekstradicionom postupku i kazne koju je učinilac izdržao na osnovu presude inostranaog ili
međ.krivičnog suda u kaznu koju izrekne domaći sud.
Uračunavanje kazne izdržane po presudi stranog suda obavezno je kod primene svih principa. Kada je reč o
primeni supsidijarnog realnog principa, personalnog i univerzalnog, uračunavanje kazne izdržane u inostranstvu
dolazi u obzir samo ako je učinilac delimično izdržao kaznu, jer ako ju je izdržao u celini do krivičnog gonjenja
neće doći.
17. Mesto izvršenja krivičnog dela
Određivanje mesta izvršenja neophodno je zato što od toga zavisi rešavanje više pitanja. Utvrđivanje mesta
izvršenja je naročito važno kod krivičnih dela čija se radnja izvršenja preduzima u jednom mestu, a posledica
nastupa u drugom (distanciona krivična dela).
Postoje tri teorije u rešavanju pitanja koje će se mesto smatrati mestom izvršenja krivičnog dela:
1. teorija delatnosti, 2. teorija posledice, 3. teorija ubikviteta.
Dok je za prve dve za mesto izvršenja relevantna ili radnja izvršenja ili posledica, kod treće teorije mestom
izvršenja se smatra i jedno i drugo mesto. Naš krivični zakon prihvata
teoriju ubikviteta
za koju se koristi i naziv
teorija jedinstva (mesta radnje i mesta posledice). Kao mesto izvršenja krivičnog dela smatra se kako ono mesto
gde je preduzeta (ili propuštena) radnja, tako i mesto gde je u celini ili delimično posledica nastupila.
