MEDJUNARODNO
KRIVICNO PRAVO
1) MEĐUNARODNO KRIVIČNO PRAVO
Pojam MKP nije dovoljno određen. On se može različito shvatiti.
1. shvatanje pojma
- Najstarije i istovremeno najuže značenje jeste ono koje se odnosi na
prostorno važenje krivičnog prava jedne zemlje. MKP u tom smislu se svodi samo na deo
unutrašnjeg krivičnog prava koji sadrži pravila kojima se određuje da li će biti primenjeno
krivično pravo jedne određene zemlje s obzirom na to gde je krivično delo učinjeno, ko ga je i
prema kome učinio.
2. shvatanje pojma
– do nedavno najčešće shvatanje ovog pojma jese ono koje pod pojmom
međunarodnogkrivičnog prava podrazumeva skup međunarodnih akata koja za države koje su ih
prihvatile sadrže obavezu da predvide određena ponašanja u svom krivičnom zakonodavstvu kao
krivična dela.
Pojam MK dela se može shvatiti u užem i širem smislu. U širem smislu to su sva ona ponašanja
za koja je međunarodna zajednica zainteresovana da budu suzbijena zbog njihovog
međunarodnog karaktera. Neophodna pretpostavka za njihovo suzbijanje jeste da budu
nacionalnim krivičnim zakonodavstvima predviđena kao krivična dela. U tu kategoriju spadaju
različita krivična dela kao šo su trgovina ljudima, aparthejd, gusarstvo, međunarodni terorizam,
otmica vazduhoplova, ilegalni promet droge. Pod MKD u užem smislu se podrazumevaju tri
kategorije krivičnih dela: ratni zločini, zločini protiv mira i zločini protiv čovečnosti. Spada još i
genocid uveden konvencijom o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948.
3. shvatanje pojma
- reč je o MKP kao nacionalnom krivičnom pravu koje u konkretnim
slučajevima treba da primenjuje Međunarodni krivični sud. Takvo pravo je u nastajanju, zahtevao
bi svetski krivični kodeks koji bi važio za sve građane sveta. Prošireno je shvatanje da je u
nedostatku takvog jednog prava moguće primenjivati deo međunarodnog javnog prava koji se
naziva međunarodnim humenitarnim pravom. Međutim ono nije pravo koje može biti neposredni
osnov za utvrđivanje individualne odgovornosti za krivična dela i primenu kazne, odnosno
krivičnih sankcija. Ono ne sadrži ni elementarne opšte uslove za utvrđivanje krivične
odgovornosti i primenu krivičnih sankcija, niti propisuje te sankcije.
2) NAČELO ZAKONITOSTI
Univerzalna deklaracija o pravima čoveka usvojena i proklamovana rezolucijom Generalne
skupštine UN od 10.12.1948. sadrži načelo zakonitosti. Niko ne sme biti osuđen za krivično delo
zbog činjenja ili propustanja koja nisu predstavljala krivično delo p nacionalnom ili
međunarodnom pravu u vreme kada su učinjena. Deklaracija izričito zahteva da načelo
zakonitosti bude poštovano i u međunarodnom krivičnom pravu. Skoro identičnu odredbu sadrži i
Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda od 4.11.1950.
Običajeno je da se načelo zakonitosti izražava u latinskoj formulaciji nullum crimen nulla
poena sine lege. Ovo načelo znači da niko ne može biti kažnjen za neko ponašanje odnosno da
prema njemu ne može biti primenjena krivična sankcija ako pre nego što ga je preduzeo ono nije
bilo zakonom predviđen kao krivično delo i ako nije za isto bila zakonom propisana kazna.
Usvajanjem i ostvarivanjem načela zakonitosti krivično pravo obavlja pre svega svoju
garantivnu funkciju. Pravna država ne samo da štiti građane krivičnim pravom, ona ih mora
zaštititi i od krivičnog prava.
U novije vreme se jasno uočava težnja da se načelu zakonitosti i u MKP po svom značaju
i sadržaju da ono mesto koje ono ima u nacionalnom, unutrašnjem krivičnom pravu.
Načelo zakonitosti u krivičnom pravu ima 4 segmenta:
supernacionalnom smislu. I nezavisno od MKP savremeni oblici transnacionalnog kriminaliteta
zahtevaju visok stepen saradnje između država.
Ovo načelo došlo je do izražaja naročito prilikom osnivanja Međunarodnog krivičnog
suda, kao zajedničkog suda onih zemalja koje su ga osnovale. Iako bi suzbijanje kriminaliteta
trebalo da bude oslobođeno političkih uticaja i procena i da bude shvaćeno kao zadatak koji je u
interesu svih zemalja i ova oblast je opterećena političkim interesima pojedinih zemalja što ne
tako retko vodi uzajamnom nepoverenju i izostajanju solidarnosti među državama.
Upravo u političkoj sferi treba tražiti objašnjenje za činjenicu što je ovaj princip u
stvarnosti još daleko od toga da se ostvaruje u punoj meri. I dalje je prisutna pojava da jake i
uticajne zemlje teže pre svega tome da ostvare svoje interese i to često na štetu drugih zemalja.
Ozbiljna prepreka upravo je postojanje dva paralelna različita međunarodna pravna poretka: jedan
koji važi za moćne i uticajne zemlje i drugi koji se primenjuje u odnosu na male i slabe zemlje.
Ipak može se primetiti da upravo kritika postojećeg stanja može voditi makar delimičnom
ostvarivanju ovog principa jer je bez njega teško zamisliti dalji razvoj istinskog MKP jednakog za
sve zemlje i za sve pojedince bez obzira čiji su državljani.
6) NAČELO HUMANOSTI
Načelo humanosti u krivičnom pravu ima dva svoja aspekta:
1 aspekt znači da zaštitna funkcija krivičnog prava mora biti humanistički orijentisana, tj.da se
krivičnim pravom pre svega štite najvažnija dobra čoveka. Krivično pravo, ma koliko njegove
sankcije bile u relativnom smislu humane ne možže biti humanistički orijentisao ukoliko nije
usmereno na zaštitu čoveka i njegovih osnovnih i najvažnijih dobara, ukoliko zaštita drugih
dobara nije podređena tom cilju. MKP imajući u vidu šta se njime želi zaštititi tj osnovna dobra
celog čovečanstva, još je u većoj meri humanistički orijentisano nego nacionalno krivično pravo.
Ono je upravo nastalo i zasniva se na ideji humanosti. Međutim i MKP se može zloupotrebljavati
i pod vidom zaštite dobara celog čovečanstva, štititit interesi najuticajnijih zemalja u
međunarodnoj zajenici.
2 aspekt je ono što se uobičajeno podrazumeva pod načinom humanosti u krivičnom pravu, a to je
da u odnosu na učinioca krivičnog dela krivično pravo i krivične sankcije treba da budu humane.
Načelo humanosti u krivičnom pravu, pa i u MKP treba shvatiti kao težnju da se izbegne
nepotrebna nehumanost.
7) NAČELO PRAVEDNOSTI I SRAZMERNOSTI
Krivično pravo u savremenim društvima obavlja jednu važnu i korisnu funkciju za
pojedinca i društvo, a kada je u pitanju MKP to bi trebalo biti za celo ćovečanstvo, a to je njegova
zaštitna funkcija.
Kazna i druga krivična sankcija koje se primenjuju prema učiniocu krivičnog dela mora
biti pravedna i srazmerna učinjenom delu. Pri tome se mora voditi računa i o stepenu krivice koji
predtsvlja gornju neprekoračivu granicu prilikom odmeravanja kazne. Nije prihvatljivo da se
krivične sankcije propisuju i primenjuju ne obazirući se na neke opšte ideje pravde i pravičnosti,
da se po cenu kršenja tih načela a time i kršenja slobode i prava građana, ostvaruje što efikasnija
zaštita. To važi podjednako kako za unutrašnje tako i za MKP.
Danas je načelo pravednosti i srazmernosti postalo jedno od osnovnih načela krivičnog
prava. Ono je od značaja ne samo za njegovu primenu već i za njegovo stvaranje. Njegov značaj
dolazi do posebnog izražaja u oblasti krivičnih sankcija. U oblasti MKP zastupa se i mišljenje da
bez ostvarivanja načela pravednosti, odnosno kažnjavanja učinilaca teških međunarodnih
krivičnih dela, nije ni moguće postići i održavati međunarodni mir.
8) IZVORI MKP-A
Izvori MKP-a se mogu deliti na osnovu različitih kriterijuma: 1) međunarodni i nacionalni;
2) neposredni i posredni;
3) glavni (osnovni) i sporedni (dopunski).
Međunarodni izvori
Međunarodni ugovori su najvažiji izvori MKP-a. Ustav Srbije iz 2006 predviđa da
opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori predstavljaju deo
pravnog poretka RS. Kao dodatni uslov u pogledu međunarodnih ugovora Ustav predstavlja
uslov da oni moraju biti u skladu sa Ustavom.Naša zemlja ratifikovala je veći broj međunarodnih
konvencija ( Ženevske 1949 i dopunske protokole uz te konvencije iz 1977) na osnovu kojih je u
svoje zakonodavstvo unela veći broj krivičnih dela ( Konvencija Ujedinjenih nacija protiv
transnacionalnog organizovanog kriminala sa svojim dopunskim protokolima koja je ratifikovana
2001). Postoji i veći broj bilateralnih ugovora pre svega u oblasti međunarodne pomoći u
krivičnim stvarima, koje se zajedno sa odgovarajućim odredbama krivičnog i krivično procesnog
zakonodavstva neposredno primenjuju. Statut Međunarodnog krivičnog suda je međunarodni
ugovor odnosno on se prihvata pristupanjem i ratifikovanjem od strane države koje to žele.
Kao izvor MKP-a javlja se i međunarodno običajno pravo kao i opšti principi priznati od
strane civilizovanih nacija. Samo i onim obastima gde nije reč o tome da se ustanovljavaju
krivična dela i krivične sankcije običajno pravo i opšti pravni principi mogu imati značaj
dopunskog izvora MKP-a ( u oblasti rešavanja pitanja koje se odnose na azil, imunitet,
ekstradiciju).
U određenoj meri sudska praksa i doktrina mogu se takođe smatrati izvorima MKP-a ( Ad
xoc tribunali priznaju sudsku praksu kao izvor MKP-a).
9) UNUTRAŠNJI IZVORI MKP-a
Zakon je glavni i neposredni izvor nacionalnog krivičnog prava. To je posledica dosledno
sprovedenog načela legaliteta.
MKD su propisana krivičnim zakonikom Srbije. Ta krivična dela su uneta u krivični
zakonik na osnovu potvrđenih međunarodnih ugovora. Propisima koji imaju niži rang od zakona
ne mogu se propisivati krivična dela niti pak instituti opšteg dela krivičnog prava. Oni mogu biti
dopunski izvori krivičnog prava onda kada krivični zakon upućuje na njih. To je slučaj pre svega
tzv. blanketnih krivičnih dela (kod zakonskog opisa nekih krivičnih dela koriste se formulacije
„protivpravno“, „neovlašćeno“,i slično). Takva krivična dela iz materije MKP su npr.
protivpravno ubijanje i ranjavanje neprijatelja, ratni zločini i dr. Šta je krivično delo ne može se u
takvim slučajevima saznati samo iz krivičnog, već se okviri koje on postavlja na određeni način
ispunjavaju sadržinom iz različitih propisa. Kod MKD to su konvencije na osnovu kojih je neko
krivično delo propisano u domaćem krivičnom zakonodavstvu, običajno međunarodno pravo i
drugo.
10.VREMENSKO VAŽENJE MKP
Zbog nepostojanja kodifikacije I preciznog regulisanja šta predstavlja medjunarodno
krivično delo postavlja se pitanje da li je moguće primeniti pravilo da važi onaj zakon (akt) koji je
važio u vreme kada je krivično delo učinjeno, kao I da se dozvoli primena kasnijeg zakona koji je
blaži za učinioca.Često je teško utvrditi koje je pravilo važilo u momentu izvršenja krivičnog
dela.Kada je reč o medjunarodnim konvencijama kojima se uspostavlja obaveza država da
predvide odredjena ponašanja kao krivična dela prihvašeno je da one važe tek od momenta kada
je ta obaveza realizovana, tj. Od momenta njihove ratifikacije.
U statutu medjunarodnog krivičnog suda učinjen je značajan napredak u pogledu
regulisanja ovog pitanja.U članu 11. propisano je da je sud nadležan samo u odnosu na krivična
prema kome se naše krivično zakonodavstvo bez nekih dodatnih uslova primenjuje na svakog ko
u inostranstvu izvrsi neko od navedenih krivičnih dela.
2.-Supsidijarni realni princip-Pod odredjenim uslovima pravo jedne zemlje se može primeniti I u
odnosu na druga krivična dela učinjena u inostranstvu protiv nje ili njenih državljana.Tako I naše
krivično zakonodavstvo važi I za stranca koji u inostranstvu učini prema našoj zemlji neko
krivično delo, kao I za stranca koji učini bilo koje krivično delo protiv državljanina Srbije.U oba
slučaja potrebno je da se stranac zatekne na teritoriji Srbije ili joj bude ekstradiran.U slučaju kada
je delo učinjeno prema našoj zemlji reč je o primeni realnog principa, a u slučaju kada je delo
učinjeno na štetu našeg državljaninao pasivnom personalnom principu.I u jednom I u drugom
slučaju primenjuje se realni princip za koji se može reći da je supsidijarnog (uslovnog) karaktera.
13.PERSONALNI PRINCIP
Naše krivično zakonodavstvo važi za državljanina Srbije I kad u inostranstvu učini neko
drugo krivično delo, osim krivičnih dela u odnosu na koja se primenjuje primarni realni princip,
ako se zatekne na našoj teritoriji ili bude ekstradiran.Ovom odredbom se predvidja (aktivni)
personalni princip za važenje našeg krivičnog zakonodavstva.Prema tom principu krivično
zakonodavstvo Srbije važi za državljanje Srbije koji u inostranstvu učine krivično delo i onda
kada se radi o bilo kojem krivičnom delu, a ne samo o onim koja su obuhvaćena primarnim
realnim principom. Razlog za primenu ovog principa jeste da naši državljani dolaskom u Srbiju
ne bi izbegli primenu krivičnog prava za krivična dela počinjena u inostranstv u, s obzirom na to
da ne mogu biti ekstradinirani.
Ranija odredba o personalnom principu u našem zakonodavstvu nije rešavala slučaj kada
učinilac promeni državljanstvo pre sudjenja npr. Ako je učinilac imao naše državljanstvo u vreme
kada je delo učinio, a u vreme sudjenja je strani državljanin ili obrnuto. U novi KZ uneta je
odredba prema kojoj krivično zakonodavstvo Srbije važi i za učinioca koji je postao državljanin
Srbije pošto je učinio krivično delo.
14.UNIVERZALNI PRINCIP
Prema univerzalnom principu krivično zakonodavstvo jedne zemlje važi i za stranca koji
izražava medjunarodnu solidarnost u suzbijanju kriminaliteta.Ne bi bilo opravdano da svaka
zemlja predvidi da uvek može primeniti svoje pravo pa je zato potrebno da svaka zemlja zahteva i
neke dodatne uslove za primenu sopstvenog prava. Najvažniji takav uslov jeste da se učinilac
nalazi na teritoriji zemlje koja po ovom principu primenjuje svoje pravo.Tako naše pravo zahteva
i to da se stranac zatekne na našoj teritoriji a ne bude ekstradiran stranoj državi. Takodje potrebno
je da je delo kažnjivo i po zakonu zemlje u kojoj je učinjeno, kaoi da je u pitanju krivično delo za
koje se po zakonu te zemlje može izreći zatvor u trajanju od 5 godina ili teža kazna.
Do primene našeg prava primenom univerzalnog principa dolazi u slučajevima kada
nijedna država ne zahteva ekstradiciju stranca ili je ekstradicija stranca odbijena.To ne umanjuje
načelni značaj univerzalnog principa, jer on obezbedjuje da se prema učiniocu krivičnog dela
uvek može primeniti sankcija.Obavezu države da u slučaju odbijanja molbe strane države za
ekstradiciju stranaca sama sudi strancu ne bi bilo moguće realizovati da nema univerzalnog
principa koji omogućava u tom slučaju primenu domaćeg prava.
Jedan od uslova za primenu univerzalnog principa jeste da se radi o krivičnom delu i
prema stranom zakonu u vezi sa tim postoji jedan izuzetak: ako je u pitanju delo koje se u vreme
kada je izvršeno prema opštim pravnim načelima priznatim u medjunarodnom pravu smatra
krivičnim delom. U tom slučaju gonjenje se može preduzeti samo po odobrenju republičkog
javnog tužioca.
