MEĐUNARODNO

PRIVATNO PRAVO
- S K R I P T A -

Nevena Antonijević

Tijana Savić

Dušica Milojević

Jovana Božović

IV odeljak

Glava I

Pravna i poslovna sposobnost fizičkih lica

а) Neki problemi koji daju povoda sukobima zakona pri utvrđivanju pravne i poslovne

sposobnosti fizičkih lica

Pod pravnom sposobno

šć

u podrazumevamo svojstvo jednog lica na osnovu kojeg опо mo

ž e

biti nosilac prava i obaveza .

Svuda se smatra da je svaki čovek subjekat prava, dakle, da ima pravnu sposobnost. U najvećem

broju zemalja pravna sposobnost se stiče ro

enjem

, ali se negde zahtevaju i dodatani uslovi sticanja.

Tako se pojedina prava (nemačko, švajcarsko) zadovoljavaju činjenicom da je dete ro

eno

ž ivo

, druga (

francusko) zahtevaju i sposobnost za

ž ivot

, a špansko zahteva i 24 sata

ž ivota

da bi dete steklo

sposobnost. Problem nasciturusa (začeto,a nerođeno dete) može imati neka prava.

Problemi mogu

nastati ako je u pitanju proglašenje nestalog lica za umrlo I komorijenti

(važi pitanje jesu li umrli

istovremeno- austrijsko i nemačko pravo, ili su pojedinci nadživeli druge – francusko pravo).

Pod poslovnom sposobno

šć

u podrazumevamo

sposobnost jednog lica da svojim

sopstvenim radnjama sti

e prava i obaveze .

Dalje u pogledu uzrasta koji dovodi do punoletstva. U najbrojnijoj grupi zakonodavstava odgovarajući

uzrast za sticanje poslovne sposobnosti је 18 godina (većina evropskih zemalja, država SAD i polovina
kanadskih provincija), u drugima 19 (polovina kanadskih provincija, Alabama, Nebraska, Vajoming). U
Japanu i Tajlandu se punoletstvo stiče sa 20, а u nekim državama (npr. Argentini, Maleziji, Singapuru,
Misisipiju) sa 21 godin

. Razmimoilaženja postoje i ро tome

da li udata žena ima punu poslovnu

sposobnos

t. Povod za sukobe zakona daje i

emancipacija

, tj.sticanje poslovne sposobnosti pre

punoletstva, koja nije svuda prihvaćena- primer je englesko pravo.

Emancipacija

se razlikuje ро svojim vidovima (emancipacija na osnovu odluke roditelja-

francusko pravo; na osnovu odluke državnog organa - nemačko pravo; na osnovu zaključenog braka
-naše i druga prava) i ро pravnim posledicama do kojih dovodi.

U pogledu određivanja merodavnog prava za sposobnost fizičkih lica, u uporednom pravu javljaju se

tri osnovna koliziona re[enja:

primena prava dr

ž avljanstva

prava domicila

prava mesta nastanka

obaveze

. Posebno su široko prihvaćene tačke vezivanja lex nationalis i lех domicilii, te ćemo im posvetiti

više pažnje.

b) Državljanstvo kao pravna ustanova

b.1) Pojam državljanstva

Državljanstvo је bitna veza (odnos) na osnovu koje se određuje pripadnost jednog lica jednoj državi.

То је javnopravni odnos izme

u dr

ž ave i lica u kojem lice, dr

ž avljanin, sti

e naj

iri status, tj.

dostupna su mu sva prava (privatna, politi

ka, ekonomska i druga) koja obezbe

uje pravni sistem

doti

ne dr

ž ave za svoje gra

ane.

Prava kojima је osnov državljanstvo ne gube se samim tim što lice

boravi van zemlje čiji је državljanin. Karakteristika normi о državljanstvu: svaka država ih suvereno
donosi i primenjuje. Samo domaća država može, na bazi svojih normi, dati svoje državljanstvo pojedincu,
ili mu ga oduzeti. Tako, Srbija može odlučivati samo о srpskom državljanstvu, Španija о španskom itd.
Organi Srb

ij e odlu

č uju

na bazi srpskih propisa, samo о dr

ž avljanstvu Srb

ij e.

Prijem (naturalizacija)

- ima po ZOD tri oblika:

“Običnu” naturalizaciju dostupnu svim strancima

Naturalizaciju u specijalnim okolnostima, dostupnu srpskim emigrantima i članovima njihovih

porodica kao i naturalizaciju po etničkom principu

Izuzetnu naturalizaciju, dostupnu samo licima čija je naturalizacija od interesa za zemlju.
Osim u slučajevima izuzetne naturalizacije, od svih lica koja se primaju u državljanstvo Srbije

zahteva se da podnesu pismenu izjavu da Srbiju smatraju svojom državom.

1 .Obična naturalizacija.

Obična naturalizacija omogućava sticanje državljanstva svim strancima

koji to žele i podnesu odgovarajući zahtev.

Prijem može podneti punoletni, poslovno sposobni stranac (ili apatrid), koji je do podnošenja zahteva

imao najmanje 3 godine neprekidno prijavljeno prebivalište u Srbiji,  i  koji je dobio dozvolu  za stalno
nastanjenje. Boraviti 3 godine u Srbiji mogu sva lica na osnovu dozvole privremenog boravka. Dobiti
odobrenje za stalno nastanjenje mogu samo određene kategorije stranaca: najpre je to neko kome je
član uže porodice  naš  državljanin, ili stranac  koji je kod nas vec stekao dozvolu stalnog nastanjenja.
Stalni boravak može tražti  i  neko ko je našeg porekla, kao  i  stranac koji je uložio sredstva u našu
privredu. Za aplikanta  će  često obeshrabrujuće delovati  i  uslov da se mora odreći svog prethodnog
državljanstva. U običnoj naturalizaciji od ovoga se odustaje samo u izuzetnim situacijama, kada odricanje
“nije moguće ili se ne može razumno očekivati”.

Olakšana naturalizacija

predviđena je za bračne drugove naših džavljana. Potrebno je da imaju

odobren stalni boravak, što za ovo kategoriju aplikanata i nije tako težak uslov. Nije potrebno da se
odrekne postojećeg državljanstva, niti se zahteva prethodni duži boravak na našoj teritoriji.

2. Naturalizacija u specijalnim okolnostima. –

ZOD identifikuje i neke grupe čiji prijem u srpsko

državljanstvo smatra poželjnim, toliko poželjnim da ne zahteva odricanje ili otpust iz stranog
državljanstva. I dozvoljava bipatridiju, i polipatridiju.

Iseljenici

Sve što punoletni i poslovno sposobni iseljenici, njihovi potomci ili bračni drugovi treba da

urade kako bi dobili srpski državljanstvo jeste da podnesu izjavu da Srbiju smatraju svojom zemljom.

Etnički kriterijum

Ovo je rezervisano za pripadnike srpskog ili nekog drugog naroda, ili etničke

zajednice sa teritorije RS, koji nemaju prebivalište na teritoriji RS. Zakonodavac je želeo da pripadnicima
srpskog naroda, ma gde god bili pruži mogućnost da steknu srpsko državljanstvo.

3. Izuzetna naturalizacija -

Interes zbog koga Srbija, a često iI druge zemlje dozvoljava ovaj vid

naturalizacije mogu biti ekonomski, naučni, kulturni….Jedini uslov je da lice bude punoletno i poslovno
sposobno, a nije potrebna izjava da Srbiju smatra svojom državom. Dakle, kao i specijalna naturalizacija,
i ova može voditi polipatridiji. O prijemu u naše državljanstvo odlučuje Vlada, a na predlog nadležnog
ministarstva.

Sticanje državljanstva po međunarodnim ugovorima

Sticanje dvojnog državljanstva može biti predmet međunarodnih ugovora. Njima se nastoje rešiti

problemi nastali raspadom država, promenama granica. Od novijih sporazuma pažnju zarađuje Ugovor o
dvojnom državljanstvu koji je naša zemlja zaključila sa BiH (2003).

Građani BiH se, dakle, po “principu povoljnijeg prava” mogu koristiti kako odredbama ZOD za prijem

u srpsko državljanstvo, tako i odredbama ovog dvostranog ugovora. Potrebna je punoletnost i trogodišnje
prebivalište   na   teritoriji   Srbije,   ali   ne  i  poslovna   sposobnost.   Pošto   konvencija   uređuje   dvojno
državljanstvo, nije potrebno dobiti otpust iz državljanstva BiH da bi se dobilo srpsko,  kao ni zahtev da
Srbiju smatra svojom zemljom. Međutim, potrebno je da  aplikant  nije osuđivan u BiH za krivična dela za

koje je propisana kazna zatvora preko 3 godine, kao i da u Srbiji nije proterivan sa teritorije Srbije u
određenom periodu koji prethodi podnošenju zahteva za državljanstvo.

c) Dr

ž avljanstvo kao tacka vezivanja

U vezi sa kori

šć

enjem dr

ž avljanstva kao ta

č ke vezivanja posebne te

š ko

ć e

predstavljaju lica koja su

apatridi ili bipa

t ridi.

Do pojave apatrida dolazi zbog činjenice da pojedine zemlje poznaju različite osnovne

načine sticanja državljanstva.

PR: Ukoliko zemlja X usvaja sistem sticanja državljanstva isključivo po ius sanguinis, a zemlja Y

isključivo po  ius soli, dete  rođeno na teritoriji zemlje X, od roditelja koji imaju državljanstvo države Y,
postaće apatrid od rođenja. Ovo zato što mu nijedna od zemalja neće dati svoje državljanstvo. Zemlja X
jer smatra da mu taj status ima dati zemlja Y, i obrnuto. Isti je razlog pojave bipatridije:  ukoliko se dete
državljanina zemlje X rodi na teritoriji zemlje Y- ono je bipatrid od rođenja. Obe involvirane zemlje će mu
dati svoje državljanstvo  - zemlja X  jer su mu roditelji njeni državljani, zemlja Y jer se rodio na njenoj
teritoriji.

Ako je reč o bipatridima i jedno od državljanstva tog lica je domaće, domaći organi ce ga po pravilu

tretirati kao da ima samo domaće državljanstvo. Ako je državljanin više stranih država, potrebno je
utvrditi efektivno državljanstvo, a to je državljanstvo kojim se dotčno lice ustvari služi. Prilikom efektivnog
državljanstva ispituje se gde ima prebivalište, gde je zaposleno itd. Ako je reč o apatridima, državljanstvo
kao tačka vezivanja mora se zameniti nekom supsidijarnom tačkom vezivanja, a to je po pravilu domicil.

Postavlja se pitanje po kome se pravu određuje državljanstvo jednog lica u slučaju da o merilima raznih

država to lice ima različita državljanstva. Ovde je reč o problemu kvalifikacije, koja se rešava prema
pojmovima i normama zemlje verovatnog državljanstva.

ZMPP postavlja eksplicitna pravila za rešavanje problema bipatrida- apatrida.

Član 11

da ce se bipatrid smatrati nasim dr

ž avljaninom ako mu je jedno od dr

ž avljanstva na

še

Ako ima više stranih državljanstava smatraće se da je državljanin one od tih država u kojoj ima
prebivalište. Dato je rešenje i za slučaj da to lice nema prebivalište ni u jednoj od država čiji je
državljanin: tada će se smatrati državljaninom one države sa kojom je u najbilžoj vezi.

Član 12

upu

uje na lex nationalis, a re

je o licu koje nema nijedno dr

ž avljanstvo, lex nationalis

se automatski zamenjuje drugom ta

kom vezivanja

- lex dimicilii.

Ako lice u pitanju ne bi imalo

nigde ni prebivalište, ili se čak njegovo prebivalište ne može utvrditi, dolazi druga susidijarna tačka, a to
je zakon mesta boravišta. Predviđena je još jedna mogućnost za slučaj da se ne može utvrditi da bi igde
imalo boravište u takvom slučaju primenio bi se lex fori

d) Domicil kao pravna ustanova I tacka vezivanja

Po našim shvatanjima domicil ima dva osnovna konstitutativna elementa:

faktički i voljni

. Faktički

elemenat se sastoji u prisustvu na jednom mestu, a voljni u nameri lica

da trajno ostane u tom mestu

(

animus semper vivendi

). Jezdić dodaje i treći elemenat –

poslovnu sposobnost

Pak smatra, da

faktički (objektivni) ima tri komponente:

mesto stanovanja

protok vremena i odnos lica prema društvenoj

sredini.

U pogledu subjektivnog, kod nas je izraženo mišljenje da se manifestuje putem konkludentnih

radnji ( kupovina kuće, dovođenje porodice u mesto stanovanja…).

Do 3 meseca za vreme važenja vize za strance koji dođu u Srbiju sa stranom putnom ispravom;

Do 7 dana za strance koji prelaze preko teritorije RS

Strancima koji podnesu zahtev za odobrenje privremenog boravka odobrenje se može izdati sa rokom
važenja do jedne godine.

U zahtevu se moraju navesti razlozi iz kojih se traži odobrenje, a na zahtev nadležog organa –

Ministrastva unutrašnjih poslova - moraju se podneti dokazi o opravdanosti tih razloga, kao i o tome da
podnosioci zahteva raspolažu sredstvima za izdržavanje. Privremeni boravak se strancu može produžiti
ako za to postoje opravdani razlozi i to svaki put na dodatnih godinu dana. Na osnovu ovoga može se
zaključiti da stranac u Srbiji može imati ne samo boravište već i uobičajeno boravište.

f) Dilema između državljanstva i domicila kao tačke vezivanja

Pristalice državljanstva ističu da je to jača veza, da je manje podložna promenama, da se znatno

lakše utvrđuje nego što je to slučaj sa domicilom. Međutim, pristalice domicila ističu da je prebivalište
mnogo realnija veza sa jednom teritorijom, da je logičnije da se nečija sposobnost ravna prema pravu
sredine u kojoj živi.

Značajni su interesi dveju grupa država:

imigracionih i emigracionih

Imigracione

su one države u koje tradicionalno dolaze doseljenici i radnici drugih zemalja;

emigracione

su one zemlje iz kojih ljudi odlaze da bi postali ekonomski emigranti. Imigracionim

državama više odgovara domicil kao tačka vezivanja, jer im omogućava kontrolu nad statusom
doseljenika koji su zadržali svoje ranije državljanstvo.

Emigracionim državama, pak više odgovara princip

državljanstva.

g)Kolizione norme za pravnu i poslovnu sposobnost fizičkih lica u nšem pozitivnom

pravu

Naše pravo (član 14. ZMPP) prihvata lex nationalis kao osnovnu tačku vezivanja u pogledu pravne i

poslovne sposobnosti fizičkih lica.

Kada je u pitanju pravna sposobnost, napominjemo da je državljanstvo jedina tačka vezivanja, što
znači da se pravna sposobnost testira samo po pravu državljanstva lica o čijoj sposobnosti je reč. U
situaciji kada ne postoji specijalna koliziona norma za pitanje komorijenata u domaćem pravu, smatramo
da bi ovo pitanje trebalo rešavati po lex nationalis. Međutim, ukoliko su oni džavljani različitih država, čija
prava, svojim rešenjem dovode u ćorsokak primenjivača u (najčešće) pritanjima naslednog prava, trebalo
bi kao jedini izlaz primeniti rešenje domaćeg prava.

b) Drugo pitanje je opšte poslovne sposobnosti. To znači da je merodavno lex nationalis, ali dopunjuje se sa

lex loci actus (pravo zemlje gde je preduzet pravni posao-akt). Rezultat je sledeći: poslovna sposobnost
jednog lica ceniće se po normama prava zemlje čiji je državljanin; a ako po tim pravima to lice ne bi bilo
poslovno sposobno, smatraće se ipak poslovno sposobnim, ako bi bilo sposobno po pravu zemlje gde je
nastala sporna obaveza, a lice će se smatrati poslovno nesposobnim samo ako bi bio poslovno
nesposoban prema normama oba ta prava. Treba reći da druga šansa ne pruža u porodičnim i naslednim
odnosima gde važi samo lex nationalis.

U vezi sa primenom lex loci actus postavlja se sledeće pitanje kad je reč o apatridima (u smislu

člana 12 ZMPP) umesto lex nationalis primenjivaće se kao prvo supsidijarno rešenje lex domicilii, a ako
nema ni domicil primeniće se lex fori. Lex domicilii ili drugo supsidijarno rešenje stupaju umesto lex
nationalis i dobijaju onaj položaj koji je imao lex nationalis u datoj kolizionoj normi. Lex loci actus kao
dopunsko rešenje dolazio u obzir samo ako je reč o utvrđivanju nečije poslovne sposobnosti u ugovornim