1
1. Pojam, predmet i naziv MPP
POJAM
Međunarodno privatno pravo predstavlja granu unutrašnjeg prava. Njegova pravila nisu
međunarodna, nego međunarodno obeležje imaju odnosi koje reguliše jer se vezuju za više
suvereniteta. Pravili
ma međ.priv.prava na direktan ili indirektan način
se regulišu ona pravna
pitanja koja se postavljaju usled pojave elemenata inostranosti u privatnopravnim odnosima.
Pod
predmetom
mpp-a
(kao naučne discipline) podrazumevaju se norme o određivanju
merodavnog prava, norme o građans
koprocesnim odnosima sa elementom inostranosti i
pravima stranaca da u Srbiji stupaju u privatnopravne odnose.
O predmetu mpp-a u doktrini postoje dva stanovišta:
* da su to pre svega oni pravni odnosi koji su regulisani normama mpp
* da su to norme koje
regulišu određene odnose
NAZIV
''Međunarodno privatno pravo'' nije baš adekvatan termin, jer mpp nije međunarodno već
zapravo grana unutrašnjeg prava konkretnih država. Odnosi koje reguliše nisu međunarodni, već
su to odnosi sa elementom inostranosti. U pravnoj doktrini bilo je upotrebe i drugih termina od
kojih se nijedan nije šire prihvatio: koliziono pravo, pravo primene prava, polarizovano pravo,
granično pravo, intersistemsko pravo, konfliktno pravo.
3.
Način (metod) regulisanja MPP
Postoje 2 na
čina regulisanja odnosa sa elementom inostranosti
: direktan i indirektan.
1.
Instrumenti
direktnog regulisanja
su norme koje neposredno rešavaju sam sporni odnos.
Direktan način regulisanja javlja se u dva vida:
*
direktno regulisanje
međunarodnim propisi
ma -
kao što je to slučaj sa Konvencijom UN o
ugovorima u međunarodnoj prodaji robe (Beč 1980.), pravne norme donete u okviru Evropske
zajednice, a od posebnog značaja je i osnivanje UNCITRAL
-
komisije UN za međunarodno
trgovačko pravo čiji je zadatak da koordinira postojeće i pokreće nove inicijative za stvaranje
jedinstvenih, univerzalnih pravila trgovačkog prava.
* direktno regulisanje unutrašnjim propisima - neki odnosi i pitanja koja se javljaju usled
elemenata inostranosti u privatnopravnim odnosima
regulišu se direktno normama domaćeg
prava. Ovo se, pre svega, odnosi na pitanja prava stranaca i međunarodnog postupka
(procedure)
2.
Indirektan (posredan) način
regulisanja predstavlja ukazivanje na merodavno pravo, i vrši se
putem specifičnih pravnih
normi-
kolizionih normi. Kolizione norme upućuju na merodavno pravo
po kojem će se određeno pitanje rešiti.
Primer: "za ugovore koji se odnose na nepokretnosti
isključivo je merodavno pravo države na čijoj se teritoriji nepokretnost nalazi
". Ovaj metod je
ujedno i karakterističan za mpp.
4. Izvori MPP-a i njihova hijerarhija
Postoje različiti izvori međunarodnog privatnog prava u pojedinim zemljama: u nekima su
osnovni izvori zakonski propisi, u drugima sudski precedenti. Određeni značaj ima i sudska
praksa i u onim zemljama u kojima nije priznata kao formalni izvor prava. Dopunskim izvorima
mpp-a u pojedinim zemljama smatraju se i
običaji (međunarodni i unutrašnji). Takođe izvore
mpp-
a predstavljaju i ratifikovani međunarodni ugovori, bilateralni i mu
ltilateralni.
Docsity.com
2
Osnovni izvor mpp-a u svim zemljama (sa izuzetkom onih u kojima važi precedentno pravo) su
zakoni, bilo u vidu posebnih zakona/zakonika, bilo u vidu raznih zakona. U zemljama
common
law
sistema glavni izvor prava dugo je bila sudska praksa, koja i dalje ima veliku ulogu, s tim što
od sredine XX veka dolazi do izraženije zakonske intervencije.
Veliki značaj za ujednačavanje kolizionih normi imaju i multilateralne konvencije koje se donose
u okviru Haške konferencije. Haška konferencija za me
đunarodno privatno pravo osnovana je
1983. godine, i njena delatnost se sastoji u tome da priprema tekstove multilateralnih konvencija
radi obezbeđivanja uniformnih pravila mpp
-a. (do danas usvojeno 37 konvencija). Pored Haške
konferencije postoje i druge organizacije koje se bave unifikacijom pravila mpp-
a: Međunarodna
komisija za građanska stanja, Međunarodna konferencija američkih država, Savet Evrope
,
Evropska unija...
U okviru EU doneto je nekoliko značajnih multilateralnih konvencija:
- Briselska ko
nvencija o sudskoj nadležnosti i priznanju i izvršenju odluka u građanskim i
trgovačkim stvarima, 1968.
(donošenjem Amsterdamskog ugovora ,1997.god, nadležnost za unifikaciju mpp-a
pomerena je sa konvencijskog nivoa na Savet Evrope, tj. nastavak unifikacije vrši se regulativama; tako da je Briselska
konvencija stupila na snagu kao Regulativa, tzv. Brisel I Regulativa 2002god)
-
Luganska konvencija o nadležnosti i priznanju i izvršenju odluka u građanskim i trgovačkim
stvarima, 1988.
- Rimska konvencija o pravu koje se primenjuje na obligacione ugovore, 1980
U NAŠEM PRAVU:
Osnovni izvor mpp-a je
Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja u
određenim odnosim
a donet 1982. godina, a naziv promenjen 1996.godine u
Zakon o
rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja
(koristi se skraćenica ZMPP
- Zakonik
o međun.priv.pravu
).
ZMPP pokriva pre svega oblast sukoba zakona (određivanje merodavnog
prava) i sukoba jurisdikcija, dok norme o privatnim pravima stranaca ne sadrži (regulisano
posebnim zakonima).
Takođe izvor međunarodnog pri
vatnog prava je i Ustav, koji pitnja mpp-a
reguliše na posredan ili n
eposredan način. Pored ZMPP
-a, izvori
međunarodnog privatnog prava
su i drugi zakoni, pa i neki podzakonski akti:
Zakon o čeku, Zakon o menici, ZO
O, ZPP,
ZIP...
Pored ovih, značajan izvor mpp
-a su i multilateralne i bilateralne konvencije.
HIJERARHIJA IZVORA
Postojanje više različitih izvora u okviru istog pravnog poretka, kao i pojava međunarodnih
ugovora među izvorima međ.priv prava stvaraju problem njihove hijerarhije, tj. određivanja
redosleda izvora prilikom primene prava.
Kada je u pitanju sukob između unutrašnjih izvora i međunarodnih ugovora, u našem pravu,
prema odredbama samog Ustava, hijerarhija je sledeća: nakon Ustava za primenu dolaze u
obzir
potvrđeni međunarodni ugovori (koji ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom), a zatim domaći
zakoni (koji ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom, niti sa potvrđenim međ.ugovorima). Ukoliko
isto pitanje regulišu dva međunarodna ugovora prevagu imaju d
vostrani ugovori nad višestranim,
pošto se dvostrani ugovori u odnosu na višestrane pojavljuju kao specijalni zakoni. Ako su u
sukobu ugovori istog ranga primenjuje se pravilo
lex posterior derogat legi priori
. Pored ovih
pravila doktirina predlaže za odre
đivanje hijerarhije između međ.ugovora i princip efikasnosti,
kao i princip najpovoljnijeg prava.
Pitanje sukoba različitih izvora međ.priv. prava postavlja se i u situacijama unutar istog pravnog
poretka, ukoliko više različitih izvora reguliše isto pita
nje. ZMMP ovaj problem rešava tako što
izričitom odredbom propisuje da odredbe ostalih zakona kojima se reguliše materija mpp
-a imaju
primat nad ZMPP (član 3: odredbe ovo
g zakona ne primenjuju se na odnose iz člana 1. ovog
zakona ako su regulisani drugim s
aveznim zakonima ili međunarodnim ugovorima
). Ovakav stav
se zasniva na opštem pravilu
lex specialis derogat legi generali
.
Eventualne praznine koje mogu da se pojave u toku primene ZMPP prevazilaze se tako što
organ koji primenjuje pravo treba da pronađe
rešenje primenom: *odredaba i načela ZMPP,
*načela pravnog poretka RS, *načela međunarodnog privatnog prava (ovo prema članu 2.
ZMPP-
a). U teoriji međutim postoje dva shvatanja o redosledu primene ovih "izvora" pri traženju
rešenja za pravnu prazninu. Prema užem shvatanju, organ koji primenjuje pravo vezan je
redosledom koji je naveden u zakonu, te ih mora primenjivati supsidijarno. Prema širem
shvatanju organ koji primenjuje pravo nije vezan je redosledom koji je naveden u zakonu, te ih
može primenjivati
alternativno, pa čak i kumulativno.
Docsity.com
4
zatvorene
pos.kl.izuz.(njome se sudiji nalaže ne samo kada već i tačno u kom smeru da
odstupi).
•
podela na proste i kompleksne tačke vezivanja
1.
Pros
te tačke
vezivanja su one koje vode do jednog merodavnog prava, sledeći bilo striktna
bilo okvirna uputstva.
2.
Kompleksne
•
podela na stalne i promenljive
su one tačke vezivanja koje, unutar iste kolizione norme, vode do više
merodavnih prava. Kompleksna tačka može da bude postavljena al
ternativno, kumulativno i
supsidijarno.
Primeri:
-
za materijalne uslove zaključenja braka merodavno je pravo državljanstva budućih supružnika i lex fori
-
što znači da
ako su verenici različitog državljanstva a zaključuju brak u trećoj zemlji potrebno je
da su kumulativno ispunjeni uslovi
sva tri prava
-
u pogledu forme ugovora merodavno je bilo pravo mesta zaključenja ugovora, bilo pravo koje je merodavno za
sadržaj ugovora -
alternativna kompleksna tačka vezivanja
- za poslovnu sposobnost merodavno je p
ravo državljanstva, a u slučaj
u da lice nama državljanstvo, pravo njegovog
domicila -
supsidijarna kompleksna tačka vezivanja
Činjenice na kojima se temelje tačke vezivanja i koje su priznate kao relevantna veza sa
merodav
nim pravom mogu biti stalne i promenljiva, pa se otuda i tačke vezivanja mogu podeliti
na stalne i promenljive
1.
Stalne
su one tačke vezivanja koje su vremenski i prostorno fiksirane. To su pre svega one
tačke vezivanja čija je činjenična podloga jedan događaj. Npr: zaključenje ugovora, izvršenje
delikta. U stalne tačke po svojoj prirodi spada i lex rei sitae
ali samo ako je reč o mestu nalaženja
nepokretnosti.
2.
Promenljive (varijabilne)
1. podela kolizionih normi na:
su one tačke vezivanja koje nisu u konkretnom slučaju fiksirane ni
vremenski ni prostorno; koje se zasnivaju na činjenicama koje se mogu menjati, pa pri tome
mogu da ukažu na razna merodavna prava. To je slučaj sa lex rei sitae
kada su u pitanju
pokretne stvari (posmatrana stvar može da menja svoje mesto nalaženja, a ako
su ta različita
mesta u različitim državama, nastaje tzv "mobilni sukob zakona"). U karakteristične varijabilne
tačke vezivanja spadaju i državljanstvo, domicil, sedište pravnog lica.
VRSTE KOLIZIONIH NORMI
VIŠESTRANE
su one kol.norme koje zbog svoje apstraktnosti ukazuju na pravo bilo koje
države u konkretnom slučaju. Primer: za stvarna prava na nekretninama primeniće se zakon
mesta nalaženja stvari.
JEDNOSTRANE
2. prema tome da li je kol.norma podobna i dovoljna da ukaže na merodavno pravo ili ne,
kolizione norme se mogu podeliti na samostalne i nesamostalne.
su one kolizione norme koje u svakom slučaju dovode do prime
ne jednog
prava, i to domaćeg prava.
Primer: za stvarna prava na nekretninama koje se nalaze u Srbiji
primeniće se pravo Srbije.
SAMOSTALNE
su kol.norme koje ukazuju na merodavno pravo. Njihovom primenom na
konkretne okolnosti slučaja norma dovodi do konkretnog merodavnog prava.
Primer: u pogledu
stvarnopravnih odnosa na pokretnim stvarima merodavno je pravo mesta nalaženja stvari.
NESAMOSTALNE
su one kol.norme čija formulacija nije dovoljna da se pomoću njih odredi
merodavno pravo. One dopunjuju samostalne norme tako što sadrže objašnjenje, uputstva
kojima se utvrđuje konkretno merodavno pravo. Nesamostalne k
ol.norme se odnose na opšti
deo mpp-
a i izražavaju stav zakonodavca o opštim institutima (o uzvraćanju i upućivanju, o
izigravanju zakona, o kvalifikaciji...).
Primer: ne primenjuje se pravo strane države koje bi bilo merodavno
po odredbama ovog ili drugog saveznog zakona, ako bi njegovo primenjivanje imalo za cilj izbegavanje
primenjivanja prava SRJ.
Docsity.com
5
Pravna priroda kolizionih normi
Pitanje pravne prirode kol.normi svodi se na dilemu da li su ove norme imperativne ili
dispozitivne. Pitanje je dakle, da li je sud obavezan da primenjuje kol.norme
ex officio
čim se u
pravnom odnosu javlja relevantan strani element, te da li je obavezan da po službenoj dužnosti
primenjuje pravo na koje ukazuje kol.norma, bez obzira da li je to domaće ili strano pravo, i bez
obzira na to da li među strankama uopšte postoji spo
r oko merodavnog prava.
Ako su kol.norme imperativne prirode, onda ih treba primeniti u svakom slučaju, čak i onda kada
to nijedna stranka ne traži.
Ako su kol.norme dispozitivne prirode onda ponašanje stranaka i njihovi predlozi ili odsustvo istih
mogu d
a utiču na to da li će sud uopšte da primeni svoje kolizione norme u sporu sa elementom
inostranosti. Tako u zemljama
common low
-a kol.norme nisu imperativne prirode, i engleski
sudovi pozivanje na kol.norme u potpunosti prepuštaju strankama. U Francuskoj i SAD važi isto
pravilo, s tim što sudovi mogu ali i ne moraju da primene kolizione norme i bez inicijative
stranaka.
U najvećem broju kontinentalnih pravnih sistema kol.norme su postavljene imperativno
(Španija,
Austrija, Nemačka, Turska, Holandija)
Norme našeg ZMPP-a, kao i kolizione norme koje su sadržane u drugim izvorima su imperativne
prirode, što znači da su sudovi dužni da primenjuju kol.norme po službenoj dužnosti, a dužni su
da primene i strano pravo ako tačka vezivanja ukazuje u tom pravcu.
6. Saznanje i primena stranog prava
Po pitanju saznanja i dokazivanja prava jedne strane zemlje u cilju negove primene od strane
domaćeg suda, u uporednom zakonodavstvu i praksi izdvajaju se dva sistema.
Prvi sistem
zastupljen je u angloameričkim pra
vima. U ovim sistemima se strano pravo tretira
kao činjenica, kao faktička okolnost
koju same stranke u postupku treba da dokazuju kao i svaku
drugu činjenicu. Pred engleskim sudovima važi pretpostavka da je sadržina stranog prava
jednaka sadržini domaćeg
prava; ova pretpostavka je oboriva i teret dokazivanja leži na stranci
koja tvrdi suprotno (strano pravo se saznaje i dokazuje putem svedoka-veštaka). Ako stranka
koja se poziva na određenu normu stranog prava ne uspe da dokaže sadržinu te norme ostaje
na
snazi pretpostavka da je strano pravo jednako domaćem i engleski sud će primeniti
sopstveno materijalno pravo.
Drugi sistem jeste sistem po kome se strano pravo smatra kao pravo. Sud je po službenoj
dužnosti dužan da sazna strano pravo, pri čemu se može o
bratiti i strankama, drugim državnim
organima ili naučnim institucijama. Važi u Austriji, Italiji, Nemačkoj, Brazil
u, Finskoj...
Od velikog značaja na saznanje i primenu stranog prava su i bilateralne konvencije o pravnoj
pomoći (kojima se predviđa međusob
no obaveštavanje o pravnim propisima), kao i multilateralne
konvencije:
- Evropska konvencija o informisanju o stranom pravu
-
Interamerička konvencija o dokazivanju stranog prava i obaveštavanju o stranom pravu
U slučaju da strano pravo bude nesaznatljivo, najveći broj zemalja predviđa kao alternativnu
soluciju primenu
lex fori
; a negde se predviđa i
"primena srodnog prava" umesti nesaznatljivog
(norma bivše metropole umesto pravila nove države, bivše kolonije).
U NAŠEM PRAVU
strano pravo se tretira kao pravo i sudovi ga saznaju i primenjuju
ex officio
.
Nadležni organ može da zatraži obaveštenje o stanju stranog prava od Ministarstva pravde, a
takođe i stranke mogu u postupku podneti sudu javnu ispravu o sadržini stranog prava.
Zakonsko rešenje da se strano pravo tretira kao pravo ima za posledicu to da su zbog pogrešne
primene merodavnog stranog prava dozvoljeni svi redovni i vanredni pravni lekovi.
Docsity.com
7
8. Prethodno pitanje
Pod prethodnim pitanjem podrazumeva se pitanje o postojanju ili nepostojanju jednog
subjektivnog prava ili pravnog odnosa čije rešenje logički prethodi re
šenju glavnog pitanja.
Na planu mpp-a, problem prethodnog pitanja se javlja kao dilema kako odrediti merodavno pravo
za prethodno pitanje
: da li polazeći od sopstvenih kol.normi (lex fori) kao što je to sud učinio za
glavno pitanje, ili polazeći od normi zemlje čije je materijalno pravo merodavno za glavno pitanje
(od k.n
lex causae
).
Sa aspekta mpp-a prethodno pitanje se postavlja ako su ispunjena 3 uslova:
1)
za glavno pitanje, a na osnovu domaće kol.norme, merodavno je strano materijalno pravo
2)
♦
prethodn
o pitanje mora u svom činjeničnom stanju da sadrži strani elemenat
♦
ono mora biti samostalna celina, podobna da se pojavi i kao glavno pitanje
♦
za to pitanje mora postojati specijalna koliziona norma
3) neophodno je da materijalnopravni rezultat do kojeg dovodi povezivanje sa osloncem na
lex
fori
bude različit od materijalnopravnog rezultata do kojeg se dolazi ako se kao tačka
vezivanja koristi
lex causae
.
U uporednoj pravnoj praksi najveći broj odluka u kojima se pojavilo prethodno pitanje je iz porodičnog prava; najčešće
se kao prethodno pitanje javlja brak, za koji se vezuju mnoga prava koja se u sporu javljaju kao glavno pitanje:
izdržavanje, nasleđivanje...
U teoriji postoji više stanovišta o rešavanju problema merodavnog prava za prethodno pitanje.
Jedan broj autora se zalaže za tzv.
zavisno povezivanje
- merodavno materijalno pravo za
prethodno pitanje određuje se primenom kol.norme prava koje se ima primeniti na glavno pitanje;
povezivanje
lex causae
. Osnovni argumenat u prilog ovakvog rešavanja problema prethodnog
pitanja je u tome što se na taj način postiže međunarodna harmonizacija rešenja.
Većina autora se međutim zalaže za nezavisno povezivanje
- merodavno pravo za prethodno
pitanje određuje se isto onako kako se određivalo merod.pravo za glavno pitanje, polazeći od
kolizionih normi
lex fori
. (time se daje prednost internoj harmonizaciji)
Treće stanovište se zalaže za to da ne treba unapred određivati načelno rešenje, već u svakom
konkretnom slučaju vagati interese i opredeljivati se za određeno povezivanje.
Stav autora udžbenika
(V,B,K,P) : u slučajevima u kojima odluka o prethodnom pitanju ulazi u dispozitiv
sudske odluke i time je obuhvaćena pravnom snagom prethodno pitanje se povezuje lex causae
.
9. Renvoi
Renvoi
(čita
se ranvu
a) predstavlja uzvraćanje i upućivanje na dalje pravo. To je misaona
operacija koja se vrši od strane sudije polazne države prilikom određivanja merodavnog prava.
Ranvua se javlja u 2 vida:
•
uzvraćanje, tj. upućivanje na domaći zakon
- postoji ond
a kada domaća kol.norma upućuje
domaći sud da primeni strano pravo, a strano pravo u svojoj kol.normi predviđa
primenu
domaćeg zakona (zakona polazne zemlje)
Srbija
⇒
Italija, a Italija
⇒
Srbija
•
upućivanje na zakon treće zemlje
(preupućivanje)
- po
stoji onda kada domaća kol.norma
upućuje na primenu stranog prava, a kol.
norma
stranog prava predviđa primenu prava neke
treće zemlje
Srbija
⇒
Italija, a Italija
⇒
Belgija
Da bi u jednom konkretnom
slučaju došlo do
primene ranvua potrebno je da su ispunjene 3
pretpostavke:
1.
da je u polaznoj zemlji prihvaćena koncepcija po kojoj kolizione norme upućuju na jedno pravo
u celini, uključujući tu i kol.norme tog prava, a ne samo na meterijalne norme tog prava
(da je
prihvaćeno tzv. koliziono upućivanje)
2.
drugi uslov je da u konkretnom slučaju kol.norme države suda
i kol.norme prava na koje je
upućeno budu različite, tj. da imaju različite tačke vezivanja
.
Docsity.com
