Reciprocitet i retorzija
•
Reciprocitet:
uzajamnost u primeni prava između različitih država – instrument
usaglašavanja pravnih sistema bez neposrednog dogovora.
•
MPP funkcioniše na principima reciprotiteta.
•
U svetu podeljenom na jake i slabije države, reciprocitet omogućava slabijim državama
da sarađuju sa jakim, očuvavši jednu meru dostojanstva koja je suverenitetu neophodna –
saradnja se obavlja na ravnopravnim osnovama.
•
Nužna saradnja, uz prisustvo principa reciprociteta, prerasta u željenu saradnju –
reciprocitet je izvor zaštite slabijih.
•
S jedne strane – saradnju teži da očuva i pretnja retorzionim merama (merama odmazde).
S druge strane – sama primena retorzione mere znači i napuštanje saradnje.
•
Ustupci koji se čine na račun svoje terirorijalne suverenosti, a u cilju međunarodne
saradnje, treba da budu uravnoteženi – države moraju da vode računa kakav stav
zauzimaju prema stranim pravima, zato što će se to reflektovati na položaj domaćih
građana i pravnih akata u inostranstvu.
•
Međutim, to ne znači da svako uvažavanje stranih lica, stranog prava i stranih odluka
treba uslovljavati uzajamnošću i da treba pribeći retorziji, ako strani organi ne postupaju
prema nama na simetričan način.
•
Svaka država sama odlučuje do koje će mere i u kojim će situacijama uvažiti strano
pravo, strane odluke – koja će prava učiniti dostupnim strancima.
•
Uslov reciprociteta u pravnotehničkom smislu: konkretno uslovljavanje primene stranog
prava, priznanja strane odluke ili nekog prava stranaca istim ili sličnim postupanjem
tangirane strane države prema našim građanima, našem pravu i našim odlukama.
•
Oblasti u kojima se javljaju reciprocitet i retorzija:
1.
Određivanje merodavnog prava –
Strano pravo na koje ukazuje domaća koliziona
norma primeniće se samo u slučaju ako se u dotičnoj stranoj zemlji u simetričnom slučaju
primenjuje naše pravo. Međutim, insistiranjem na identičnim kolizionim rešenjima i na
primeni retorzionih mera u slučaju da koliziona rešenja nisu identična samo bi se narušila
međunarodna saradnja. Ova ideja je prihvaćena i u ZMPP, koji ne poznaje reciprocitet i
retorziju u oblasti određivanja merodavnog prava.
2.
Sukob jurisdikcija (domen priznanja i izvršenja stranih odluka)
– prihvaćeno u
ZMPP. Domaći organi priznaju strane odluke samo u slučaju ako se u zemlji porekla
priznaju naše odluke – moraju postojati određena odstupanja gde se ne bi moglo govoriti
o nepostojanju reciprociteta u datom slučaju, bez obzira što postoji istovetnost vrsta
odluka.
3.
Prava stranaca:
u uporednom pravu se po pravilu ne uslovljavaju sva prava stranaca
reciprocitetom, već samo ona koja zakonodavac tako odredi – kao kod nas.
•
U odnosu na složene pravne sisteme:
reciprocitet je nedeljiv – odnosi se na celu
teritoriju države.
•
Problem dokazivanja reciprociteta:
Ukoliko je reciprocitet uslov priznanja strane
odluke – mora se dokazati, i to
negativno
. Ukoliko se ne može dokazati – ima se smatrati
da on postoji, čime se čini prvi korak ka uspostavljanju reciprociteta u praksi i korak ka
međunarodnoj saradnji.
•
Ukoliko u nekoj zemlji postoji paralelni zakon koji predviđa mogućnost uživanja
pojedinih prava na bazi reciprociteta, smatra se da reciprocitet postoji bez obaveze daljih
dokazivanja – osim ako se organi strane države i pored toga ne pridržavaju svoje
obaveze.
•
Vrste reciprociteta:
po načinu nastanka i po pravnoj sadržini.
•
Vrste reciprociteta po načinu nastanka:
diplomatski, zakonski i faktički.
•
Diplomatski
– neposrednim sporazumevanjem država na bilateralnom i multilateralnom
planu, putem 4 tipa opštih klauzula:
•
Klauzule nacionalnog tretmana
– izjednačavanjem državljana date
strane države sa domaćim državljanima
•
Klauzule materijalne uzajamnosti
– pružanjem strancu onih prava koja
naš državljanin ima u strančevoj državi
•
Klauzule neposredne uzajamnosti
– taksativno navođenje prava koja ga
garantuju
Klauzule najpovlašćenije nacije
– garantovanje tretmana državljanima date države, koji
je dat ili će biti dat državljanima neke treće države koja ima status i naziva se
najpovlašćenija država
.
•
Zakonski
– nastaje kada se jednakost, odnosno uzajamnost uspostavlja na zakonskom
nivou, donošenjem paralelnih zakona.
•
Faktički
– kada sticanje određenih prava od strane stranaca nije garantovano ni
međunarodnim sporazumima, niti zakonima, ali se faktički obezbeđuje u praksi. Ovaj vid
rereciprociteta prihvataju naša teorija i praksa.
•
Vrste reciprociteta po pravnoj sadržini uzajamnosti:
formalni i materijalni.
•
Formalni
: stranci kod nas izjednačeni sa domaćim državljanima, a istovremeno naši
državljani u stranoj državi izjednačeni sa državljanima te države – obostrani nacionalni
tretman.
•
Materijalni
: pružanje strancu onih prava koja naš državljanin ima u strančevoj državi.
•
U našem pravnom sistemu:
•
Reciprocitet koji tražimo u pogledu prava stranaca da stupaju u privatnopravne
odnose i da budu nosioci privatnih prava –
formalni
;
•
Reciprocitet koji tražimo u pogledu priznanja i izvršenja stranih odluka –
materijalni
.
Pojam kolizione norme
