1. Појам, међународног трговинског права и премет међународног трговинског права

МТП представља скуп правних правила којима се уређују МЕО. Реч је о односима у којима често
учествује већи број субјеката, чији је примарни циљ или секундарна последица трансфер
вредности у међ. оквирима. Субјекти МТП нису само државе, као носиоци суверених овлашћења,
већ се у тој улози све више појављујују привредне организације, трг. друштва, предузећа... МТП се
може дефинисати као скуп правних норми међ. законодавства и нове lex mercatoriae, којом се
уређују приватноправни односи у области међ. трговине.
Предмет изучавања МТП су МЕО. Они подразумевају систем различитих научно-техничких,
производних, трговинско-комерцијалних, валутно-финансијских, кредитно-новчаних и других
веза, заснованих на бројном учешћу широког круга субјеката различитог нивоа. МТО имају за циљ,
пре свега, прерасподелу нац. производа и они се испољавају у промету робе, новца и новчаних
вредности између земаља. Развој МЕО је условљен низом фактора који имају свој израз у
прирордним, географским, демографским, производним, технолошким, социјалним,
националним, етничким, политичким и другим околоностима. Предмет изучавања МТП су норме
и правила којима се, у најширем смислу, уређују односи у међ. промету робе, услуга и новца.
Циљ МТП је изучавање правних правила којима се уређују МЕО. Задатак предмета је да, као
научно наставна дисциплина пружи неопходна знања о: правним карактеристикама МЕО; и
заснивању и уређивању непосредних пословних односа привредних субјеката у вези са
међународним прометом робе, услуга и новца. Норме које МТП проучава служе задовољењу
практичних потреба међ. трг. Најпознатија званична употреба назива МТП везује се за оснивање
Комисије УН за МТП. МТП се дефинише као скуп правила којима се уређују трг. односи приватно
правне природе, а који укључују различите земље.

Однос МТП према другим гранама права (МЈП, МПП и домаћем законодавству)

МТП је полазећи од односа који регулише и предмета изучавања, врло блиско МЈП и МПП.
Аутономни изврори МТП, одредбе домаћег законодавства, норме МЈП и правила МПП чине
правно надоградњу и успостављају формално-правни оквир МЕО. У том смислу је и МТП посебна
грана правног система усмерена на проучавање норми – правила понашања у међ. промету роба,
услуга и новца. Оно уређује МЕО у целини и свеобухватно, уз стални процес сопственог интезивног
преображаја, наглог и динамичког развоја.
У ранијим теоријским радовима често се истицало да је МТП део МЈП. Обично се писани извори
МЈП односе на обе ове правне дисциплине. Ипак, постоји и знатна разлика у садржини. МЈП
изучава међ. односе уопште – односе суверенитета према суверенитету. МТП регулише само МЕО.
Оно је знатно уже, али зато и специјалније, свеобухватније и продубљује у свом предмету
изучавања, будући да на целовит начин уређује како односе општег карактера, тако и непосредне
конкретне односе између појединих субјеката привредног права. МТП развија и своје сопствене
изворе права. МЈП и МТП се узајамно допуњују и обогаћују. Тако су извесна правила и извори МЈП
непосредна претпоставка за настанак међ. привредних односа. Обрнуто, извесна правила и
обичаји у међ. трг. размени утичу на развој поједних института МЈП.
МПП је грана националног правног система, без обзира што обухвата и изворе међ. карактера,
чији предмет изучавања, поред осталог чине колизионе норме. Оне се користе за одговор на
питање које национално право ће се применити у односима, пре свега приватноправног
карактера, са иностраним елементом. МПП садржи две групе правних норми, колизионе и
материјалне. За МЕО су од изузетног помоћног значаја колизионе норме. Када се ради о

материјално-правном регулисању МЕО, у примени су правила МТП. То су извори који
представљају саставни део предмета ове гране права као самосталне правне дисциплине.
Правне норме домаћег законодавства одређују меру учешћа државе и њених привредних
субјеката у МЕО. Домаће привредне и друге организације могу ступити у односе те врсте под
предпоставком да испуњавају услове, предвиђене императивним нормама. Нац. законодавство
дефинише економску политику државе и одређује инструменте статешког опредељења за домаће
привредне субјекте у њиховом наступу на међ. тржишту. Посебан значај за домаће законодавство
имају области као што су: сп.трг. пословање, страна улагања, обављање трг. делатности у
иностранству... Друга група норми домаћег законодавства претежно је диспозитивне природе.
Она чини правну надоградњу над сп.трг. пословањем једне земље у ширем смислу. Не ради се
само о домаћим правилима привредног, финансијског или облигационог права код којих би
евентуално могло да се постави питање присуства страног елемента, већ и о непосредној примени
писаних и усвојених међ. правила, или обичајних норми, које регулишу међ. промет робе, услуга и
новца.
МЕП је грана права о којој постоји више становишта. Према једном, ради се и грани МЈП, која
регулише МЕО између држава и других субјеката МЈП. Према другој концепцији, МЕП је не само
грана МЈП, већ и нац. права, које шири своје дејство између држава, и других субјеката МЈП.
Према другој концепцији, МЕП је не само грана МЈП, већ и нац. права, које шири своје дејство,
поред субјеката јавног и на субјекте приватног права. Ова грана обухвата и изворе права који
потичу из домаћег законодавства којима се регулишу области сп.трг. пословања. Та материја
могла би бити и предмет изучавања права сп. трг., која се може сматрати самосталном граном пр

Извори МТП из других грана права (МЈП, МПП и домаћег законодавства)

Извори МТП представљају форму којом су обухваћена правила понашања субјеката ове гране
права. Према свом пореклу и начину настанла они се могу груписати на: државне и аутономне,
националне и међ. Међ. извори се, према територији настанка и ужем или ширем географском
подручју на коме се примењују деле на: универзалне и регионалне. По форми се разликују:
писани и неписани. Према критеријуму обавезности њихове примене постоје диспозитивни и
императивни. С обзиром на ширину и домашај у уређивању појединих питања могу бити општи и
посебни... У пр. литератури постоје ставови о потреби разграничења МЕП и МТП, па се говори и о
њиховим различитим изворима. Али већина полази од концепта да постоји јединствено МТП
одређено према предмету регулисања. Општи део обухвата све оно што се сматра МЕП, а у
посебном делу, који се још назива и међ. пословно пр., обрађена је материја која се изучава

као

МТП.

Извори МТП из МЈП

За МТП су од посебног значаја МЈП, којим се установљавају начела за настанак и унапређење
МЕО, као и норме непосредног дејства. Овој групи извора припадају:
- Међународни уговори – МУ, било двострани или вишестрани, су врло чест извор МТП у обиму у
коме регулишу МЕО. МУ или садрже одредбе које имају економски карактер и непосредно дају
оквире за настанак међ. привредних односа. Уобичајена је подела споразума ове врсте на: „уг.
законе“, којима се утврђују принципи трг.-ек. односа и претпоставка су за настанак других МУ трг.
карактера; и „уг. са ограниченом сфером дејства“, који се тичу уређивања односа поводом
конкретних сложених међудржавних подухвата пословног карактера. МУ су најпогодније средство
да се општи принципи међ. права конкретизују и да постану обавезни inter partes. МУ који је
прописно закључен и ратификован ужива приоритет у примени у односу на нац. закон. МУ чине

Сопствени извори МТП општег карактера

МТ споразуми и њима слични уг. које је закључила наша земља са низом др. држава или са
поједним МО за свој предмет регулисања имају МЕО. МТС су правни акти о сагласности воља две
или више страна уговорница о међусобном преузимању права и обавеза са специфичим односом
суверенитеа према суверенитету и са циљем успостављања општих правних могућности за
заснивање конкретних пословних односа. То су двострани и вишестрани уг. и МК које се односе на
различите области МТ промета: трг., плаћања, разни споразуми... Држава је ангажована само са
циљем да створи одговарајуће опште услове пр. и др. могућности за непосредно закључење
послова. Након закључења МУ, држава нема право да се позива на суверенитет, или сопствена
правила унутрашњег праава и да на тај начин опозове своју сагласност у односу на уг. Правни
основ успостављања Рег. Сл. трг. З ЈИЕ је мултилатерални споразум, који је нашша земља
закључила са другим државама, као и њни билатерални спец. трг. уг. са појединим од тиг држава.
У већини случајева је присутна тзв. асиметрична либерализација, што значи да споразум не
предвиђа обавезно исте уступке у трг. између наше земље и земаља потписница. Актуелни су и
др. ТС. З о ратификацији оквирног споразујма СРЈ и ЕУ, стране уг. су се сагласиле око мера у
области фин., тех. и др. облика сарадње. Те мере би се примењивале у погледу тех.,пр. и адм.
Оквира који се утврђује овим општим С, као и конкретним фин. С и/или меморандумима о
споразумевању. У вези са закљученим уг. ове врсте, произилазе и конкретне обавезе државе
(контрагаранција коју даје СРБ према ЕБзОиР по зајмовима одобреним нашим градовима). Уг. о
сл. трг. са РФ је закључен 2000. и подразумева постепену елиминацију трг. баријера за домаће
извозне производе на руско тржиште. Прелиминарна декларација о сарадњи са ЕФТА потписана је
2000. и омогућава повољнији асиметрични третман за наше производе на тржиштима ових држ.
ЕУ је стимулисала извоз земаља из региона давањем аутономних трг. преференцијала, који
подразумевају бесцарински улаз на тржиште ЕУ. Ова врста С, који се сврставају у сопствене изворе
МТП општег карактера има значајан ек. ефекат у прерасподели нашег нац. прозивода са светом.
Извори МТП оптег карактера, у нормативном смислу чине подлагу за даљу примену извора МТП
посебног карактера.

Извори МТП који регулишу међународне пословне операције

Извори права по свом пореклу су нац. и међ. Њихов циљ је јединствен – пр. регулисање МТ
промета. Као извори МТП посебног карактера јављају се: - грађ. и трг. законици или др.
одговарајучи извори; нац. прописи јавног пр. (у првом реду Ц, дев. и др., који регулишу извесна
питања робне размене са иностранством); аутономни извори МТП укључујући и мултилатералне
МК, С и унифицирана међ. правила, уколико уређују послове пословног промета са елемнетом
иностраности. Од посебног значаја је процес унификације права међ. трг. будући да он омогућава
супституцију примене решења нац. пр. система. Унификација је процес који доприноси
предупређењу сукоба нац. закона, као и успостављању пр. извесности у уређивању односа у
традиционално осетљивој материји МТП. У покушајима уједначавања пр. правила за регулисање
МПО, долазило је до сукоба решења нац. права. Општа прихваћеност је основни критеријум који
морају испуњавати норме међ. аката које теже сопственој глобалној примени у МПО. Да би се
циљ унификације остварио у пуној мери, неопходно је да се, поред опште прихваћености, ове
норме јединствено тумаче и спроводе у пракси, без обзира на јурисдикцију у питању. Унификација
је процес систематизације важећих норми, које примењују субјекти МТП, у циљу утврђивања,
прецизирања њиховог садржаја, отклањања противречености међу њима, попуњавања пр.

празнина, доградње или стварања нових норми. Методи унификације могу се сврстати у једну од
две концепције: спонтану (фактичку) и званичну У. Спонатну У остварују НВО или приватна лица.
Настала је као последица примене начела аутономије воље. Привредници су уг. у потпуности
уређивали међусобне односе, у жељи да избегну несигурност и непрецизност из решења нац.
колизионих и материјалних норми, адекватно сопственим интересима. Пр. норме нац. З имале су
суплетивни карактер, допуњавајући оно што су стране пропустиле да уговоре. Понављањем истих
клаузула формирана су одређена једнообразна правила. Она имају карактер норми у грани МТ у
којој су настала. Резултат процеса спонтане У су бројни акти, најчешће типски уговори и општи
услови. У, има за циљ стварање јединственог система норми за регулисање МТ. Званична У у
постизању овог циља укључује делатност МО и самих држава. Постоје три вида ЗУ: усвајање МК;
доношење МЗ; и усаглашавање садржине правних докумената, који се нуде на употребу
заинтересованим пословним круговоима у циљу уређивања њихових међусобних пословних
односа.
– Конвенцијско право – КП настаје применом метода званичне унификације, који је истовременом
и средство за уједначавање правила МТ уг. пр. Иако већ дуго у примени, има и своје недостаке. За
ступање на снагу К захтева се да њихова решења прихвати одређени број земаља. Потребно је и
сазивања дип. Конференције на којој ће К у питању бити усвојена. Када се у оквиру МО констатује
да је потребно донети нову К, експертске групе суочене су са потребом да максимално стручно
израде први нацрт њеног текста. При томе посебну тешкоћу изазивају нужни компромиси који
морају помирти низ супротности. Поступак ревизије текста конкретне К захтева рад експертских
група и накнадно полагање ратификованих инструмената. У пр. теорији има предлога да се
поступак доношења К на дип. Конференцијама поједностави и да се мање важне измене врше по
аутоматизму, што значи да ће оне важити за све државе потписнице постојеће К, које у одређеном
року не изјаве да не прихватају измене. К представљају компромис решења нац. пр. система.
Компромисна природа КП неопходна је за постизање критичног броја ратификација којим се
условљава ступање на снагу К у питању. Поменути недостаци превазилазе се новим приступом у У
правила МТП: доношењем МЗ и креирањем аутономних правних докумената.
– Модел закони – МЗ су резултат активности недржавних струковних професионалних
организација трговаца, које нуде законодавној пракси на нац. и међ. новоу, начине за израду и У
законских пројеката за уређивање појединих области пословних односа у промету робе, услуга и
новца. Прихватањем решења из МЗ од стране нац. законодавца, З различитих земаља добијају
исту препознатљиву концептуалну структуру и битна заједничка обележја. Овај метод се кориси
када је пожељан структурални идентитет пр. норми које регулишу одређено пр. питање. Потпуна
униформисаност у нормирању, при томе, није неопходна, а због постојања тешко премостивих
разлика међу нац. пр. системима је такву униформисаност кадкад немогуће постићи. Доношење
МЗ има за циљ да утврди правац и одреди смер евентуалних кодификација на нац. нивоу. У
применом МЗ је много еластичнија од процеса уједначавања норми доношењем К. У области
нових МП уг. односа , државни органи хронично касне са регулисањем нових правних односа.
Законодавци прећутно признају немогућност да правовремено регулишу или да уопште уређују
одређене односе међ. промета. Они тај задатак препуштају специјализованим телима.

Аутономни извори МТП

Ако се пође од опште дефиниције, да је право скуп правила понашања прописанаих или
санкционисаних од стране државе, може се оспорити значај извора МТП. Тиме се не би уважила

ОУП доносе нац. и међ. удружења привредника. Представљају скуп правила која дају модел за
нормативно уређивање послова у појединим областима МТО и то, по прл., диспозитивно. ОУ, у
ужем смислу, доносе и саме привредне организације. За међ. промет су посебно значајни ОУ за
купопродају (ЖОУ), настали као резултат рада ЕЕК УН. Ова комисија је донела: ОУ за набавку инв.
опреме; ОУ за међ. продају јужног воћа и поврћа; ОУ за продају кромпира... Струковне
организације као што су нац., трг., инд., или привредне коморе појединих држава, утврђују
текстове ОУ за испоруку робе између трг. субјеката својих земаља. Наша земља има ОУ испоруке
робе са Пољском, РФ, док је ЗНД донела ОУИР између земаља чл. Јединствен пример били су
ОУИР између привредних организација земаља чл. ЦЕБ-а. До престанка постојања ове орг. сва
предузећа из држ. чл. су у међ. трг. размени била дужна да примењују поменуте ОУ, који су били
инкорпорисани у унутрашње нац. З. Након претанка ЦЕБ, ОУ су остали диспозитивни модел у
области међ. испоруке робе. На њихову примену се, данас, могу позвати привредне организације
за регулисање међусобних односа, уз изричиту узајамну сагласност. Они могу бити од практичне
користи за уговоре о: међ. испоруци робе, опреме и резервних делова, монтажи инв. опреме, уг. о
превозу и др. послова. Неке од особина ОУ имају модели ЖУ. Њихове основне карактеристике су:
- сви ТУ и ОУ за купопродају ЕЕК израђени су применом исте методологије и служе истом циљу; -
ОУ, за разлику од ТУ, нису у употребном смислу готови документи, већ садрже већи број модела
уг. клаузула за исте или сл. ситуације. Уговарачи могу у свој уг. инкорпорисати неке од тих уг. К.
Када су ОУ у форми нормативног модела, а не итегрални саставни део уг., стране се могу позвати
на њих као на супсидијарни пр. извор. На тај начин се предупређује примена колизионих норми.

Кодификована правила

КП приватних МПО се суштински заснивају на нормама понашања у истим или сличним
ситуацијама у МПО. Када се током времена одређени начин поступања усвоји, долази до
обликовања правила понашања и њихове кодификације од стране струковних МО. У том смислу је
усмерена делатност МТК у Паризу. МТК је кодификовала Једнообразна правила за уг. гаранције,
која се односе на банкарске и њима аналогне гаранције. У области МТуг.П постоје два акта која
претендују на установљавање општих правила и у овој материји: UNIDORT принципи за МТуг. UCP,
које је 1994. представио Институт за унификацију приватног пр. у Риму, и Принципи Европског уг.
пр. PECL, које је 1998 објавила Комисија за Еуг.пр. До доношења UCP и PECL, највиши домет
унификације правила трг. уг. пр. била је К УН о уг. о међ. продаји робе из 1980. UCP и PECL
унификују правила МПП креирањем диспозитивних правних правила која се нуде на употребу
међ. пословним круговима. Правила ових док. су размотрена и донета од стране институција и
тела чији се ауторитет не темељи на империјуму државне власти, већ на препознавању
суштинских потреба и проблема МТ. Једна од карактеристика UCP и PECL је флексибилност у
погледу могућности измене њихове генералне садржине. Ови извори немају природу ius
conventions, могу се ревидирати. Тиме се омогућава да се њихова садржина уподобљава
потребама међ. промета. Свако уједначавање правила ТП суочава се са практичним потребама и
интересима међ. пословних кругова. Они садрже решења која су правни израз захтева међ.
промета за јасним, пррименљивим и сврсисходним правилима. За ступање на снагу К неопходан
је критичан број ратификација. Да би се то постигло, њихова решења морају бити компромис
прихватљив за већину држава. Таквим решењима често ниједна страна није задовољна.
Soft law Правила понашања и норме
које имају различит степен обавезности, као што су декларације, резолуције... али које немају