1
UVOD
Međunarodna trgovina predstavlja razmenu dobara i usluga koja tom
prilikom prelaze međunarodno priznate granice ili teritorije. U većini zemalja ona
stvara značajan deo BDP-a (bruto nacionalnog proizvoda). Iako se međunarodna
trgovina obavljala tokom dobrog dela istorije čovečanstva ona je tokom
poslednjih nekoliko vekova dobila na ekonomskom, društvenom i političkom
značaju. Industrijalizacija je unapredila prevoz, globalizacija, multinacionalne
korporacije imaju značajan uticaj. Rast obima međunarodne trgovine je osnov
procesa globalizacije.
Međunarodna trgovina je takođe i grana ekonomije, i, zajedno sa
međunarodnim finansijama, čini širu disciplinu poznatu kao međunarodni
ekonomski odnosi.
Međunarodna trgovina se pojavila u dubokoj prošlosti i dobila
dopunski impuls u vezi sa stvaranjem svetskog tržišta. To je glavni
oblik međunarodnih ekonomskih odnosa. Baš kroz međunarodnu
trgovinu se ostvaruje međunarodna podela rada. Tržišta stranih zemalja
omogućuju da se izvozom zaradi dodatni dohodak, i uvozom da se zadovolje
potrebe nacionalne ekonomije.
Pojam Međunarodne Trgovine
Na privredni i ekonomski razvoj jedne zemlje, pored unutrasnjih faktora,
snazno utiču i faktori iz međunarodnog ekonomskog okruženja. Eksterni faktori
jače deluju na otvorenu privredu u pravcu strukturnog prilagođavanja opštim
tedencijama razvoja svetske privrede. Kao što su promene u relativnim odnosima
razvijenosti, u svetskoj trgovini, stepenu zaduženosti i međunarodnim tokovima
kapitala. Kretanja u svetskoj privredi snažno deluju na srpsku ekonomiju i
privredu.
Međunarodna trgovina povećava produkciju autputa i standard života.
Međunarodni tokovi finansija, inputa, autputa, ljudi i dr. omogućavaju izvozno-
uvozne aktivnosti koje unapređuju svetsku ekonomiju.
2
Ključni pojmovi: apsolutne
prednosti,
relativne
prednosti,
oportunitetni troškovi, međunarodna trgovinska politika, carine, necarinske
barijere, protekcionizam, ekonomske integracije.
Sa razvojem i ekspanzijom trgovačkih sila Zapadne Evrope, prvenstveno
Potrugala, Spanije, a kasnije i Engleske, Holadnije i Francuske, započinje era
trajnijeg interesovanja za pitanja međunarodne razmene od strane finansijera
(trgovinskih bankara) i državnih službenika. Od XVII veka naovamo,
međunarodna trgovina se proučava sa teorijskog aspekta da bi se dali odgovori na
dva ključna pitanja:
♦
Šta predstavlja osnovu spoljne trgovine i kakva se korist može od
takvih aktivnosti ostvariti, na koji se način koristi mogu ostvariti i kako se dobit od
spoljne trgovine deli između partnera u takvim oblicima međunarodnih
ekonomskih odnosa?
♦
Šta čini obrazac ili strukturu razmene između zemalja, tj. koji se
proizvodi izvoze, a koji uvoze kada se posmatraju pojedinačni učesnici u razmeni
preko granica?
Tokom ovog perioda, teorije međunarodne trgovine su se od prvobitnih
pojednostavljenih trgovinskih modela razvijale u svojoj kompleksnosti
uvođenjem različitih faktora i aspekata analize. U suštini, teorije međunarodne
trgovine treba da objasne spoljnotrgovinski impuls, tj. uzroke koji dovode do
trgovine preko granica i osnove na kojima se ostvaruje takva trgovina. Teorije
međunarodne trgovine delom spadaju u domen tzv. pozitivne ekonomije
(proučavanje ekonomskih kategorija kakve jesu bez donošenja vrednosnih sudova
o tome kakve bi trebalo da budu), kada se proučavaju učinci ove trgovine na porast
proizvodnje, potrošnje, nivoa cena, pokretljivost faktora, itd. Drugim delom
teorije međunarodne trgovine spadaju u domen ekonomije blagostanja
(mikroekonomske tehnike proučavanja ekonomske efikasnosti i rezultirajuće
raspodele dohotka), pošto se bave i proučavanjem stepena/mere u kojoj ova
trgovina utiče na nivo blagostanja zemlje/subjekata međunarodne trgovine.
TEORIJE MEĐUNARODNE TRGOVINE
4
zaradu; potrebno je stimulisati rast populacije radnog uzrasta; kada je to
neophodno, uvoz je potrebno realizovati bez posrednika i to razmenom za domaće
proizvode (bez odliva plemenitih metala); izvoz treba realizovati kroz naplatu u
zlatu i srebru, a ne kroz razmenu sa proizvodima drugih zemalja, itd.
Ipak, s obzirom da je u svakom trenutku količina zlata i srebra bila utvrđena i da su
sve zemlje težile ostvarivanju zarade iz spoljne trgovine, jedna zemlja je mogla da
ostvari dobit samo na račun druge, tj. bogatstvo jedne bi se povećavalo ukoliko bi
se smanjivalo bogatstvo druge zemlje. Na taj način, ekonomski nacionalizam koji
su de facto zagovarali merkantilisti, stavljao se u funkciju ostvarivanja
nacionalnih interesa. Rast količine zlata u zemlji nije ipak bio sam sebi cilj: sa
rastom količine zlata, rasla je i količina zlatnog novca u opticaju, što je
pogodovalo rastu ekonomskih aktivnosti u zemlji. Takođe, rast količine zlata u
zemlji značio je i rast prihoda vladara, što je omogućavalo i uvećanje njegove
vojne i političke snage, kao i mogućnosti za nova osvajanja i nove kolonije.
Iako je tokom XIX veka došlo do ubrzanog napuštanja ovakve doktrine,
merkantilistički pogled na međunarodnu trgovinu značajan je iz najmanje dva
razloga. Pre svega, to je osnova na kojoj su nastale klasične teorije međunarodne
trgovine, kao reakcija na merkantilizam i ulogu države u međunarodnoj trgovini.
Drugo, pojava neomerkantilizma u savremenim ekonomskim odnosima može se
bolje razumeti nakon analize „klasičnog“ merkantilizma. Smatra se da su sve
zemlje Zapadne Evrope i SAD, izuzev politike Velike Britanije u periodu zlatnog
doba liberalne trgovine 1815-1914. godine, u svojim ekonomskim politikama
uvek zadržavale izvesnu meru merkantilističkog shvatanja spoljne trgovine i
ekonomskog nacionalizma.
Teorija apsolutnih prednosti
Teorija apsolutnih prednosti u međunarodnoj trgovini vezuje se za Adama
Smitha (1723-1790), engleskog univerzitetskog profesora i utemeljivača
ekonomske nauke u savremenom smislu reči. Smith je 1776. godine objavio jedno
od najpoznatijih dela klasične ekonomske nauke „Istraživanje o prirodi i uzrocima
bogatstva naroda”, gde je razvio osnovne principe tzv. „slobodnog kapitalizma”.
Prema njemu, bogatstvo naroda se stvara u sistemu gde su pojedinci slobodni da
koriste svoja znanja i kapital u skladu sa sopstvenim, ličnim interesom i na način
koji sami odaberu. Ukupan rezultat takvih ličnih ekonomskih aktivnosti svih
pojedinaca, koje su vođene „nevidljivom rukom” tržišta, omogućava rast
blagostanja, kako za njih pojedinačno, tako i za zajednicu u celini. Smith je
smatrao da uloga države treba da se svede na obezbeđivanje uslova za poštovanje
ugovora, davanje patenata i obezbeđivanje javnih radova za dobrobit svih članova
društva.
5
U vezi sa pitanjima međunarodne trgovine, Smith je kao polazište uzeo stav da se
zemlje upuštaju u međunarodnu trgovinu na dobrovoljnoj osnovi samo ukoliko
procene da će iz takvih transakcija ostvariti korist, tačnije rečeno, obe zemlje
partneri u međunarodnoj razmeni moraju da ostvare korist inače će se trgovina
prekinuti. Isticao je značaj podele rada, kako unutar preduzeća, tako i na
nacionalnom i međunarodnom nivou. Da bi se postigla efikasna proizvodnja,
ilustrovano njegovim primerom radionice za izradu čioda, potrebno je da svaki
radnik bude zadužen za jedan deo posla da bi mogao u tome da se usavršava.
Slično, podela rada između zemalja dovodi do specijalizacije u proizvodnji
manjeg broja proizvoda. Jednostavno, specijalizacija nije moguća za sve ili veliki
broj proizvoda, bez obzira na veličinu zemlje i količinu resursa kojim raspolaže.
Usavršavanje proizvodnje jednog određenog broja proizvoda dovodi do
skraćivanja vremena potrebnog za proizvodnju i/ili manjih troškova, što opet uz
datu količinu faktora proizvodnje, rezultira većom količinom proizvodnje i
potrebom prodaje novostvorenih viškova. Na taj način, u međunarodnu razmenu
ulaze viškovi proizvoda koji nisu potrebni domaćem tržištu i koji se razmenjuju za
proizvode koji nedostaju ili su skupi na domaćem tržištu.
Smith je smatrao da faktor koji opredeljuje spoljnotrgovinski impuls, ali i matricu
razmene jeste apsolutna prednost u proizvodnji nekog proizvoda, tj. niži troškovi,
te viši stepen efikasnosti (isti rezultat uz manje ulaganje rada, vremena, kapitala,
resursa, itd). Upravo proizvodi gde zemlja ima apsolutnu prednost predstavljaju
okosnicu njenog izvoza, tj. spoljnotrgovinske razmene koja treba da se odvija
slobodno - bez uplitanja državne politike. Državno ograničavanje spoljne
trgovine, po Smithu, potrebno je samo u slučaju neophodnosti zaštite nedovljno
razvijene („mlade”) industrije od inostrane konkurencije ili ukoliko je restrikcije
potrebno uvesti radi ostvarivanja bezbednosti zemlje, funkcionisanja pravnog
sistema ili organizacije javnih radova. Dakle, zemlja treba da izvozi proizvode u
kojima ima apsolutnu prednost nad drugom zemljom, a da uvozi proizvode koji se
jeftinije proizvode u drugoj zemlji. Smith troškove proizvodnje meri samo
časovima homogenog rada (bez razlike u kvalitetu rada), ne uzimajući u obzir
troškove drugih faktora, kao što su kapital ili zemlja. S obzirom da pretpostavlja
da postoji potpuna mobilnost faktora (radne snage) između zemalja, tj. da ne
postoje ograničenja u prelasku radnika iz jedne zemlje u drugu, cene rada će se
postepeno izjednačavati, a faktor prednosti postaje samo količina rada (broj
časova rada) potrebna za proizvodnju nekog proizvoda. U zemlji A, na primer,
troši se 10 časova rada za proizvodnju metra platna, dok se u zemlji B troši 15
časova rada za proizvodnju metra istog platna. U zemlji B je potrebno 5 časova
rada za proizvodnju 1 litra vina, dok je u zemlji A za to potrebno 6 časova rada.
Prema Smithu, zemlja A ima apsolutnu prednost u proizvodnji platna, te taj
proizvod treba da izvozi. Zemlja B ima apsolutnu prednost u proizvodnji vina pa
to i treba da bude njen izvozni proizvod. Zemlja A treba da uvozi vino iz zemlje B,
a zemlja B da uvozi platno iz zemlje A, i obe će zemlje biti na dobitku - imaće oba
