Mr Katarina Jovičić
, Primljeno 20.08.2008
Institut za uporedno pravo, Beograd udk: 341.6
MEĐUNARODNA TRGOVINSKA ARBITRAŽA
Međunarodna trgovinska arbitraža privlači sve veću pažnju zbog
svoje aktuelnosti i narastajuće popularnosti. Stranke se češće odlučuju
da spor povere na rešavanje arbitraži gde se predmet raspravlja pred
nezavisnim arbitrima koje same imenuju, u postupku i po pravilima koje
slobodno određuju.
Ugovaranjem međunarodne trgovinske arbiraže i određivanjem
jednog posebnog i celovitog mehanizma za rešavanje spora, izbegavaju
se nesigurnosti koje se javljaju u međunarodnim sudskim postupcima,
od kojih su posebno nepoželjne dugo trajanje postupka, moguće vođenje
paralelnih postupaka u različitim državama, rasprava o merodavnom
pravu i dr. Prednost arbitraže u odnosu na suđenje pred državnim
sudom je i u tome što se, zahvaljujući široko prihvaćenim međunarodnim
izvorima prava, odluke međunarodnih arbitraža često lakše prinudno
izvršavaju u inostranstvu nego odluke nacioinalnih sudova.
Imajući u vidu da je reč o, pretežno, međunarodnim institucijama
koje primenom međunarodnih pravila sa zapaženim uspehom obezbeđuju
pošteno, neutralno, stručno, postojano i efikasno sredstvo za rešavanje
teških međunarodnih sporova, bavljenje njima je od velikog značaja za
pravnu teoriju i praksu.
Ključne reči: međunarodna trgovinska arbitraža; mehanizam za
rešavanje sporova; međunarodna pravila
U V O D
Naglo povećanje međunarodne ekonomske razmene u periodu
posle Drugog svetskog rata, zajedno sa ubrzanim razvojem različitih oblika
međudržavne ekonomske saradnje i sve brojnijim i tešnjim povezivanjem
preduzeća iz različitih država radi organizovanog i zajedničkog nastupa
na svetskom tržištu, neminovno je dovelo i do povećanja broja sporova
koji su u vezi sa međunarodnom trgovinom. Kada ovi sporovi ne bi bili
rešavani na efikasan način usporio bi se razvoj međunarodnih trgovinskih
odnosa, što bi rezultiralo slabijim poslovanjem svih subjekata koji svoju
robu i usluge prodaju na svetskom tržištu.
Rešavanje međunarodnih trgovinskih sporova pred nacionalnim
sudovima se u nije pokazalo racionalnim iz više razloga: opravdane
primedbe upućuju se na račun komplikovanog sudskog postupka,
pristrasnog odnosa sudija prema strankama, dugog trajanja postupka
zbog njegove formalnosti i višestepenosti, i dr. To ne odgovara potrebama
poslovnih ljudi, čiji je interes da probleme rešavaju na jednostavan, ali
efikasan način, sa što manje negativnih posledica po njihovo buduće
poslovanje. Ovaj interes oni teže mogu da zaštite u postupku pred državnim
sudom, koji je dužan da utvrdi koja od strana u sporu ima veće pravo, ili
kojoj od njih nešto pripada. Sud primenjuje nacionalno pravo koje utvrdi
da je merodavno u konkretnom slučaju i na osnovu njega usvaja ili odbija
zahtev stranke. On ne može zasnovati odluku na principima pravičnosti,
niti primenom pravila autonomnog prava međunarodne trgovine, što je
uobičajeno u postupku pred arbitražom.
Arbitraža rešava spor u skladu sa pravilima koje same stranke
odrede. Ukazujući joj poverenje, one su unapred izrazile i spremnost da
prihvate njenu odluku. Ta odluka, ponekad, ne predstavlja maksimalno
ostvarenje njihovih zahteva, ali zato ni ne ruši temelje njihovog budućeg
poslovanja. Stranke osećaju da bolje štite svoje interese u arbitražnom
postupku, gde samostalno imenuju arbitre - stručnjake za pitanja koja su
među njima sporna i gde slobodno odlučuju o materijalnom i procesnom
pravu koje će se primeniti na rešavanje spora.
1
Zbog toga je međunarodna
trgovinska arbitraža sve popularnija i u značajnoj meri je potisnula državne
1
Stranke slobodno odlučuju da li će sud primeniti kao materijalno pravo neko
Stranke slobodno odlučuju da li će sud primeniti kao materijalno pravo neko
nacionalno pravo, autonomno pravo međunarodne trgovine ili će spor rešiti bez striktnog
oslanjanja na zakone, međunarodne propise i autonomne norme, već primenom principa
pravičnosti.
100
Strani pravni život 3/2008
i posredovanja, oni se smatraju pretečom i praoblikom arbitraže pošto su
bili prvi privatni sudovi, odvojeni od državnog sudstva. Rešavanje sporova
van državnih sudova bilo je poznato i u starom Rimu, u kome su građani
mogli zaključivati ugovor o arbitraži, ali su takođe mogli i da odustanu
od arbitražne odluke i povedu postupak sa istim zahtevom pred redovnim
sudom.
7
Stranke, međutim, nisu imale to pravo ako su zaključile arbiražni
sporazum u pismenoj formi. Odluke donete u arbitražnom postupku su se
u rimskom pravu mogle prinudno izvršavati po zahtevu zainteresovane
strane, a izvršenje je sprovodio upravnik provincije.
8
Sa razvojem zanatstva i trgovine u srednjem veku, arbitraža je
ponovo ušla u upotrebu za rešavanje trgovinskih sporova između trgovaca
iz različitih gradova. Poslovna praksa srednjevekovnih trgovaca bila je
veoma razvijena i napredna i još tada su počela da se formiraju pravna
pravila trgovačkog prava, po kojima su se raspravljali trgovinski sporovi.
Ta pravila su unošena u statute srednjevekovnih trgovačkih gradova
širom Evrope (Venecija, Đenova, Firenca, Barcelona, Marsej, Dubrovnik,
Kotor i dr.), što je dovelo do formiranja jednog opšteg, trgovačkog prava
neomeđanog državnim granicama, koje je postalo univerzalno za regulisanje
međunarodne razmene u tadašnjim svetskim razmerama. Trgovci i zanatlije
su u to vreme formirali svoja prva udruženja, koja su se, između ostalog,
bavila i rešavanjem sporova nastalih u međusobnom poslovanju njihovih
članova. Upravo ta udruženja, koja su u rešavanju sporova primenjivala ne
samo nacionalna prava već i napred navedena pravna pravila trgovačkog
prava, predstavljala su jezgra prvih, stalnih trgovačkih arbitraža koje su
bile specijalizovane za rešavanje trgovinskih sporova nastalih povodom
trgovine određenom robom.
Arbitraže ponovo srećemo krajem XVI veka kada je, nakon perioda
stagnacije, trgovina ponovo počela da se razvija. U Evropi, najstariji tragovi
arbitražnog prava nalaze se u Francuskoj, koja je poznavala trgovinsku
arbitražu (unutrašnju i međunarodnu) dugo vremena pre Francuske
revolucije. Tako je još 1560. godine francuski kralj Fransoa II izdao Edikt
kojim je dozvoljavao da se trgovinski sporovi povere na rešavanje arbitrima.
verskim poglavarima, a u antičkim gradovima tu ulogu po prvi put dobijaju i privatna
lica.
7 U Novella Justiniani, 82,11,1 (539 god) i Code� Justiniani 2,55,5 (530 god), predviđa
se da “Stranke mogu odustati od arbitražne odluke i povesti postupak pred redovnim
sudom ako plate
poene compromissi
”, navedeno prema M. Trajković, op. cit, str. 20.
8
Ibidem.
Ibidem.
102
Strani pravni život 3/2008
Arbitražno rešavanje sporova je afirmisao i Ustav Francuske revolucije iz
1791. godine, koji je svim građanima priznavao pravo da putem arbitraže
rešavaju međusobne sporove.
9
Razvoj međunarodnih odnosa, a posebno širenje međunarodne
robne razmene, doveo je do dalje afirmacije arbitraže: ona se predviđa ne
samo za rešavanje trgovinskih, već i međudržavnih sporova.
10
Na planu
međunarodne trgovine, prve stalne arbitraže nastaju i vezuju se za udruženja
trgovaca i zanatlija, a najstarijom stalnom, međunarodnom trgovinskom
arbitražom se smatra arbitraža koju je obrazovalo Liverpulsko udruženje
trgovaca za vreme građanskog rata u Americi, radi rešavanja sporova koji
bi nastali u vezi sa vunom koju su engleski trgovci slali u južne američke
države.
11
Do pune afirmacije međunarodne trgovinske arbitraže dolazi
u XIX-om veku, kada sve veći broj udruženja trgovaca osniva stalne
institucije radi rešavanja sporova iz međunarodnog prometa. Ove
arbitraže karakteristične su po tome što su najveći broj sporova rešavale
primenom autonomnog prava međunarodne trgovine, tj. pravila koja su
same donosile.
12
To je sasvim razumljivo kada se ima u vidu da su snažne
korporacije, osnivači ili članice ovih udruženja, nametale primenu pravila
koja njima odgovaraju svojim partnerima, ekonomski slabijim učesnicima
na svetskom tržištu.
Tridesetih godina XX-og veka jača pokret koji traži da se autonomna
pravila međunarodne trgovine ubuduće donose od strane određenih
9
O istoriji francuskog arbitražnog prava videti: D. Mitrović,
O istoriji francuskog arbitražnog prava videti: D. Mitrović,
Međunarodna trgovinska
arbitraža u francuskom pravu
, Zbornik Međunarodna trgovinska arbitraža, strana prava i
zakoni, Beograd, 1996.
10
Prvi međunarodni, bilateralni ugovor koji predviđa arbitražno rešavanje sporova
Prvi međunarodni, bilateralni ugovor koji predviđa arbitražno rešavanje sporova
zaključile su SAD i Velika Britanija 19.11.1794. godine. Naime, članom V Ugovora o
prijateljstvu, trgovini i plovidbi predviđa se formiranje posebne Komisije, čije članove
imenuju obe strane ugovornice, radi rešavanja međusobnih graničnih sporova, sporova o
britanskim pomorskim pravima i o američkoj neutralnosti.
11
M. Jezdić, Međunarodno privatno pravo II, Beograd, 1972. godina, str. 131.
12
Krajem XIX i početkom XX veka dolazi do razvoja međunarodnih poslovnih odnosa
Krajem XIX i početkom XX veka dolazi do razvoja međunarodnih poslovnih odnosa
i potrebe da se ti odnosi regulišu detaljnije nego u građanskim i trgovačkim zakonicima
donetim početkom XX veka. Poslovni ljudi, a posebno velike trgovačke kuće i njihova
udruženja nastojali su da ove poslove urede popunjavanjem pravnih praznina na način
koji njima najviše odgovara. Tako su u svoju poslovnu praksu uveli tipske ugovore,
standardne ugovore, opšte uslove poslovanja, posebne uslove poslovanja i slično.
Zahvaljujući ekonomskoj moći njihovih tvoraca, nova pravila ponašanja na svetskom
tržištu postepeno su postala vladajuća.
Mr Katarina Jovičić: Međunarodna trgovinska arbitraža
103
u cilju raspravljanja onih sporova iz spoljnotrgovinskog prometa za koje
je ugovorena njihova nadležnost”.
14
Na sličan način - ukazivanjem na
organizaciono-institucionalni i funkcionalni aspekt arbitraže, razmišlja
i D. Mitrović koji arbitražu određuje kao “rešavanje sporova od strane
lica koje ugovorne strane odrede sporazumom o arbitraži i, s druge strane,
organ (telo) nedržavnog karaktera koje rešava spor”.
15
T. Varadi, takođe,
tvrdi da su u određenju pojma arbitraže bitne obe njene funkcije i arbitražu
određuje kao “nedržavnu instituciju za rešavanje sporova koje su im
poverile stranke”.
16
Ovoj grupi pripada i M. Trajković, po kome je arbitrža
“izbrani sud, koji stranke ugovorno formiraju, prihvatajući da njegova
presuda bude za njih konačna i obavezujuća, odnosno dobrovoljno ili sudski
izvršena”.
17
Samostalnst arbitraže u odnosu na sudove i druge državne
organe, ali i vezanost za nacionalne zakone i međunarodne konvencije, ne
može se, smatra on, razumeti bez naglašavanja njenih navedenih, osnovnih
karakteristika.
S druge strane, pojedini autori, na primer M. Pak i G. Knežević,
nisu se opredelili za davanje jedne sažete definicije arbitraže, smatrajući
da se njena suština ne može razumeti bez navođenja svih njenih bitnih
komponenti. Pak smatra da složenost arbitraže zadaje velike teškoće
prilikom uopštavanja, te da se u kratkoj definiciji ne mogu obuhvatiti
svi njeni sastavni elementi. On tvrdi da postoji niz komponenti koje su
sastavni deo arbitraže: “nezavisnost od određene države; nezavisnost od
određenog pravnog sistema; nezavisnost od nekog unapred određenog
mesta, odn. sedišta postupanja i odlučivanja arbitara; primena posebnih
principa i pravila u rešavanju i odlučivanju; specijalizovani predmet
sporova o kojima odlučuje; arbitražni postupak sprečava pokretanje
sudskog postupka; pravni osnov za rešavanje i odlučivanje arbitraže nalazi
se u unutrašnjim i međunarodnim izvorima prava i u autonomiji volje
stranaka; okviri u kojima deluje i odlučuje arbitraža utvrđeni su načelima
javnog poretka svake zemlje i posebnim imperativnim propisima koji prate
opšte prihvaćena načela dobrih poslovnih običaja; poštovanje tih okvira
obezbeđuje se kroz sudsku kontrolu arbitraže u nekim zemljama u toku
njenog rada, a u drugim posle donošenja odluke u postupku za poništaj te
14
M. Jezdić, op. cit, str. 132.
M. Jezdić, op. cit, str. 132.
15
D. Mitrović, Arbitraža, Enciklopedija imovinskog prava i prava udruženog rada, I,
D. Mitrović, Arbitraža, Enciklopedija imovinskog prava i prava udruženog rada, I,
Beograd, 1978, str. 13 .
16
T. Varadi, Međunarodno privatno pravo, N. Sad, 1987, str. 332.
T. Varadi, Međunarodno privatno pravo, N. Sad, 1987, str. 332.
17
M. Trajković, op. cit, str. 38.
M. Trajković, op. cit, str. 38.
Mr Katarina Jovičić: Međunarodna trgovinska arbitraža
105
