1
MEĐUNARODNA ZAŠTITA LJUDSKIH PRAVA
1.
Pojam ljudskih prava sa aspekta subjektivnih ljudskih prava
Objektivno pravo
– skup pravila stvorenih od nadležnog zakonodavca i poduprtog autoritetom države
ili međunarodne organizacije i sankcijama zbog kršenja prava koje država i međunarodna organizacija mogu
nametati.
*U nekim jezicima za obj. pravo postoji poseban izraz (engl.
law
), kojim se ono odvaja od
subjektivnih prava
koja imaju
subjekti prava, fizička i pravna lica (engl.
right
).
Subjektivna prava
– počivaju na normi objektivnog prava koja im ta prava daje i grantuje. Subjektivna
prava potiču od države, od njenog ustavodavca i zakonodavca
(demokratski ili ne)
i zavise od njene volje.
Ustav i zakoni jedne države uspostavljaju za vrlo širok krug ljudi, sve punoletne državljane, neka prava, kao što je na primer
pravo na učešće u izborima. Druga subj. prava se stiču ispunjavanjem uslova koje pravo svake države propisuje.
Ako su sva prava koja čovek ima subjektivna prava ove vrste, onda je on u potpunoj zavisnosti od države
kojoj je potčinjen.
*Svođenje čovekovih prava na ona koja mu podari država, ne zadovoljava neke osnovne moralne obzire
i poriče osnovne ljudske kvaliete. Zato se među subjektivnim pravima izdvajaju ona prava koja se ne duguju
državi i njenoj volji, već ih
ljudsko biće ima samim tim što je ljudsko biće
, dakle, nezavisno od države i
bez države, i ova prava se nazivaju
ljudska prava
.
*Koristi se i sintagma >prava čoveka< kojom se označava isti pojam (ljudska prava), ali se prednost daje izrazu ljudska prava
(tako se manje podrazumeva prava >prava muškarca< - na enlg. umesto
rights of man
–
human rights
).
Ljudska prava nisu pozitivnopravnog, već moralnog porekla. Ona potiču iz normativnog poretka koji je
iznad države i država ih mora poštovati bez obzira da li je na to izričito pristala.
Tradicionalne slobode i prava čoveka oblikovani su pod velikim uticajem političke misli
liberalne buržoazije
, u čemu
posebno mesto zauzima
prirodnopravna teorija
. Prirodna prava čovek stiče rođenjem, a ona su uobličena i izražena pravnom
normom. Liberalna koncepcija ljudskih prava počiva na tri bitna načela:
1) politička vladavina je svetovnog karaktera;
2) pravni i državni poredak služe dobrobiti ljudi i odgovaraju racionalnim načelima uma;
3) postoje urođena prirodna ljudska prava koja mora poštovati svaka državna vlast.
2
2.
Obeležja ljudskih prava
1) Ljudska prava pripadaju svim ljudima bez razlike. Zasnovana su na vrednosti koja se priznaje
svakom čoveku ili ženi, a ne drugim osobinama, uključujući tu i njihove zasluge. Ovo podrazumeva i
mogućnost da čovek zbog svog ponašanja bude i kažnjen privremenim gubljenjem ili
ograničavanjem ljudskih prava, što je opet posledica njegovog izbora, ne zasluge ili toga što je biće
manje vrednosti.
*Neutemeljene su sve teorije koje priznaju unapred data moralna ljudska prava samo pripadnicima jednog dela
čovečanstva, kao što su jedan pol, viša rasa, superiorna nacija itd.
2) Nisu sva moralna prava koja pripadaju svakoj osobi ljudska prava. Ljudska prava su politička, jer se
ostvaruju u državi i odnose na državu.
Čovek ima mnogo moralnih prava prema drugim ljudima, međutim ako ih ne poštuje, doživeće moralne sankcije.
Najveći broj ljudskih prava usmeren je isključivo prema državi: njima se ona
ograničava
ili se od nje
traži konkretno delovanje.
Postoji teškoća u izjašnjavanju o tome koja su to prava ljudska prava – najjasniji su
liberalni
teoretičari države
, koji polaze od toga da je osnovna svrha države da štiti prava svojih građana, ali
oni mogu da ukažu samo na neka osnovna prava, kao postulati i načela koja nadahnjuju sva ljudska
prava. Najpoznatiji su proglašeni u
Francuskoj revoluciji
, koji su i poslužili kao inspiracija za
Deklaraciju o pravima čoveka i građanina (1789. g.)
–
sloboda
,
jednakost
i
bratstvo
.
Za utemeljenje ljudskih prava dovoljne su osnovne naznake o potrebi i prirodi tih prava i osnovna
merila za njihovo utvrđivanje, a ne njihov potpun spisak. Katalozi ljudskih prava utvrđuju se
političkim dogooroom i imaju oblik osnovnih političkih deklaracija, ustava, zakona i međunaordnih
ugovora, a ovi dokumenti po pravilu predstavljaju izvore prava, čak i kada nemaju potrebnu formu.
Među njima naročit autoritet imaju neke istorijske povelje, deklaracije, ustavi, kao što su:
Deklaracija od 1789. g.
Deklaracija o nezavisnosti od 1776. g.
prvih 10 amandmana iz Ustava SAD (
Bill of Rights
) od 1787. g.
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima od 1948. g.
paktovi o ljudskim pravima od 1966. g.
Evropska konvencija o ljudskim pravima iz 1950. g.
