BOSNA I HERCEGOVINA
Republika Srpska
UNIVERZITET SINERGIJA, BIJELJINA
PRAVNI FAKULTET
SEMINARSKI RAD
Iz predmeta
: PRVO INTELEKTUALNE SVOJINE
Tema
: MEĐUNARODNE KONVENCIJE KAO IZVOR PRAVA NA PATENT
Profesor:
Student:
Prof. Dr. Jasna Pak
skriveno
UVOD
Pravno dejstvo sticanja, trajanja i prestanka pojedinih prava industrijske svojine
ograničeno je na teritoriju zemlje koja odobrava ta prava industrijske svojine ograničeno je na
teritoriju zemlje koja odobrava ta prava-princip teritorijaliteta. Razvoj međunarodne trgovine i
saobraćaja je nametnuo stvaranje međunarodnog sistema zaštite industrijske svojine koji se
postepeno, od kraja prošlog veka, do danas, razvijao da bi prerastao u samostalni, celovit
sistem. SR Jugoslavija je deo tog sistema ne samo formalnopravno, jer je najveći broj
međunarodnih konvencija ratifikovala, već i materijalnopravno, jer su odredbe tih konvencija
postale deo nacionalnog prava
1
.
Radi lakšeg sagledavanja konvencije su podeljene na tzv. Opšte konvencije- koje
regulišu sva prava industrijske svojine, na konvencije o zaštiti patenta, o zaštiti modela i
uzoraka, o zaštiti žigova, o zaštiti geografskih oznaka porekla i o zaštiti topografije
2
.
Na osnovu tog mehanizma, deo jugoslovenskog pravnog sistema čine odredbe Pariske
konvencije za zaštitu industrijske svojine (PK), Budimpeštanski sporazum o međunarodnom
priznanju deponovanja mikroorganizama za potrebe postupka patentiranja (BS) i Ugovora o
saradnji u oblasti patenata (USP).
Postoji i niz drugih međunarodnih konvencija koje regulišu isključivo, ili između
ostalog, oblast patentnog prava, kojima Jugoslavija još nije pristupila, a koje su veoma
relevantne za domaći sistem patentnog prava. Njihova relevantnost proizilazi iz činjenice da
one postavljaju obavezujuće standarde patentne zaštite za određeni broj zemalja u svetu, pa su
tako postale nezaobilazni etalon stepena i kvaliteta patentne zaštite i za zemlje koje nisu
njihove članice. Na taj način, ove konvencije vrše ili su izvršile odlučujući uticaj i na
jugoslovensko patentno pravo.
Takve su Strazbuški aranžman o međunarodnoj klasifikaciji patenta, Sporazum o
međunarodnoj patentnoj klasifikaciji (SMPK), Konvencija o izdavanju evropskih patenata
(KEP), Ugovor o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine (TRIPS)
3
.
1
Besarović V. & Živković B.: intelektualna svojina, Međunarodni ugovori, Beograd, 1999, str. 419.
2
Topografija je regulisana posebnom Konvencijom koja spada u „novija“ prava industrijske svojine.
3
Slobodan M. Marković: Patentno pravo, NOMOS, Beograd,1997 str. 39
2
Konvencija se zasniva na tri osnovna načela: 1) načelo nacionalnog tretmana; 2)
načelo asimilacije; 3) načelo minimalnih prava, na kojima se zasniva međunarodna zaštita
prava industrijske svojine.
1.1.1. Načelo nacionalnog tretmana.
Načelo nacionalnog tretmana stranaca formulisano je čl. 2 Pariske konvencije. Po tom
načelu predviđa se da će državljaninu svake od zemalja Unije uživati u ostalim zemljama
Unije, ukoliko u pitanju zaštita industrijske svojine, ista prava i obaveze kao i domaći
državljani te zemlje. oni će ne samo uživati istu zaštitu, već će imati ista pravna sredstva
protiv svake povrede nanesene njihovim pravima, s tim da se ispune uslovi i formalnosti koje
nacionalni propisi zahtevaju od domaćih državljana. za uživanje ovih prava, ne može se od
pripadnika Unije tražiti ni uslov ni mesta sedišta u zemlji u kojoj se traži pravna zaštita.
Načelo nacionalnog tretmana je nesumnjivo načelo na kome se zasniva čitav sistem
zaštite industrijske svojine u okviru konvencijskog prava. Ovo načelo je imalo istorijski
značaj u vreme kada je Konvencija doneta, jer sa prihvatanjem ovog načela međunarodnim
konvencijama i sporazumima nastaje era ravnopravnog i jednakog tretmana pripadnika stranih
zemalja
8
.
1.1.2. Načelo asimilacije
koje je predviđeno Konvencijom (čl. 3), predviđa da su sa pripadnicima zemalja Unije
izjednačeni državljani zemlje koje ne pripadaju Uniji pod uslovima da su domicilirani (fizička
lica) ili da imaju „stvarno i ozbiljno industrijsko ili trgovačko preduzeće“ na teritoriji jedne od
zemalja Unije.
primenom ovih načela, proizilazi da u našoj zemlji zaštitu prava na patent ili znakove
razlikovanja pod istim uslovima kao domaći državljani, uživaju pripadnici zemalja članica
Unije (načelo nacionalnog tretmana) i lica koja imaju stalno prebivalište, ili industrijsko ili
trgovinsko preduzeće u nekoj od zemalja članica Unije, i ako nisu pripadnici zemalja Unije
(načelo asimilacije)
9
.
1.1.3. Načelo minimalnih prava
To načelo predviđa da će se na pripadnike Unije i asimilirana lica primenjivati, pored
nacionalnih propisa i zemlje u pitanju i jedan broj prava, tzv., minimalnih prava, koja su
predviđena samim tekstom Konvencije. svaka zemlja članica Unije obavezna je da
minimalna prava odobri pripadnicima Unije, bez obzira da li su ta prva predviđena domaćim
propisima. pravilo je da su ova minimalna prava obuhvaćena nacionalnim propisima zemalja
članica Unije. s obzirom da se konvencijska načela ne odnose na domaće pripadnike u
domaćoj zemlji, može se dogoditi da u jednoj zemlji stranci, pripadnici Unije, imaju više
prava nego domaći državljani. Budući da neće dozvoliti da se to dogodi da na njenoj teritoriji
stranci imaju veća prava od domaćih državljana, svaka država članica Unije ugrađuje
minimalna prava iz Konvencije u svoje zakone, kako bi domaći državljani imali isti tretman
kao i stranci. zato se to u praksi retko dešava da stranac ima veće pravo od domaćeg
državljanina.
8
Ladas S.: The International Protection of Industrial Propertu, London, 1930 god., str. 345
9
Dr. Vesna Besarović, pravo industrijske svojine i autorsko pravo, „Nio poslovna politika“, Beograd 1984, str
144.
4
