ШТА СУ ПОСЛОВНЕ ФИНАНСИЈЕ?
Пословне финансије су
наука о томе како треба доносити инвестиционе и финансијске
одлуке (у предузећу) у теорији и како се то чини у пракси.
КОЈА ЈЕ УЛОГА ПОСЛОВНИХ ФИНАНСИЈА?
Улога пословних
финансија (финансијског пословања) у предузећу је да обезбеди
нормално, неометано одвијање његове пословне активности уз:
што мање ангажовање финансијских средстава, минимизирање
трошкова прибављања туђих срестава и максимирање прихода
од слободних сопствених средстава.
КОЈИ СУ ЦИЉЕВИ ПОСЛОВНИХ ФИНАНСИЈА?
Циљеви
пословних финансија у предузећу су: 1) максимизација профита,
2) максимизација приноса на ангажовани капитал, 3) опстанак
предузећа, 4) дугорочна стабилност предузећа, 5) раст предузећа,
6) задовољавање циљева носилаца материјалних интереса у
предузећу, 7) максимизација вредности предузећа за власнике
(акционаре).
ШТА ЈЕ КАПИТАЛ?
У економији се реч капитал односи на реални
капитал тј. физичка добра (капитална добра која се користе као
импути за даљу производњу), док реч капитал у свакодневном
говору значи новчани капитал (износ новца који је резултат
претходне штедње). У пословним речницима, капитал је: 1. новац,
имовина и актива која се користи у пословању; 2. новац који
поседују појединци или компаније, који се користи за инвестије.
ШТА ЈЕ ИНВЕСТИЦИЈА?
Инвестиција представља улагање у
реална капитална добра, или може се рећи да је инвестиција
куповина било које активе (имовине) или подухвата који
подразумева иницијално жртвовање након кога следи значајна
корист. У стручној терминологији из области финансија и
банкарства инвестирање се односи на:
1) пласирање новца, тако да даје камату и тако увећава вредност;
2) акције, обвезнице или неку некретнину, купљене у нади да ће
донети више новца него што је било потребно да се оне купе.
ШТА ЈЕ МЕЂУНАРОДНО ПОСЛОВАЊЕ?
Према једној
дефиницији међународно пословање се састоји од трансакција
које се обављају преко националних граница да би се остварили
циљеви појединаца, компанија и организација. Према другој
дефиницији, међународно пословање чине све комерцијалне
трансакције – приватне или државне – између две земље.
Приватне компаније врше трансакције ради профита, а са
државама то не мора да буде случај. Три основна циља – мотива
зашто се предузећа баве међународним пословањем су: 1) да
прошире своју продају, 2) да прибаве ресурсе, 3) да минимизирају
ризик.
ШТА СУ МУЛТИНАЦИОНАЛНА ПРЕДУЗЕЋА?
Мултинационална
предузећа представљају најзначајнији субјект међународног
пословања. Оно представља правни субјект који се састоји од
матичног предузећа и његових подружница (филијала) у
иностранству. Матично предузеће управља целином корпорације,
укључујући и стратешке активности које се односе на развој,
организацију, финансије, маркетинг, кадрове. Филијале начешће
имају одређен степен пословне самосталности, али су под
сталном контролом матичног предузећа.
КАКО ПОСЛУЈУ МУЛТИНАЦИОНАЛНА ПРЕДУЗЕЋА?
Основни
мотив пословања мултинационалних предузећа је, као и код свих
других фирми, макзимизирање профита и повећање вредности
предузећа. Мултинационална предузећа послују преко својих
афилијацијау иностранству, а по плану и у интересима свог
матичног предузећа. Афилијација у иностранству је
инкорпорирано или неикорпорирано предузеће у коме инвеститор,
који је резидент друге државе поседује учешће које му омогућава
остваривање трајног интереса у управљању тим предузећем.
Афилијацијама у иностранству се сматрају: предузећа
подружнице, повезана предузећа или филијале, при чему је: 1)
Подружница – инкорпорирано предузеће у земљи домаћину у којој
ентитет директно поседује више од половине акционарских права
гласа. 2) Повезано предузеће – инкорпорирано предузеће у
земљи домаћину у коме инвеститор поседује укупно најмање
10%, али мање од половине акционарских права гласа. 3)
Филијала – неинкорпорирано предузеће у земљи домаћину које је
у потпуном или заједничком власништву инвеститора.
ШТА СУ МЕЂУНАРОДНЕ ПОСЛОВНЕ ФИНАНСИЈЕ?
Међународне пословне финансије обухватају пословне финансије
са елементом иностраности, код којих предузећа прибављају
новчана средства из иностранства (углавном у страној валути) за
потребе остваривања својих пословних циљева, коришћење тих
средстава у земљи или иностранству, као и пласман новчаних
средстава у иностранство ради остваривања предузетничких или
чисто финансијских циљева.
ШТА ЈЕ ЦИЉ МЕЂУНАРОДНИХ ПОСЛОВНИХ ФИНАНСИЈА?
Циљ међународних пословних финансија с аспекта
мултинационалног предузећа, као конгломерата фирми које
послују у различитим економским окружењима, јесте да одреди
одговарајући баланс између три финансијска циља: 1)
Максимизација консолидованог прихода, после опрезивања; 2)
Минимизација ефективног глобалног пореског терета фирме; 3)
Правилно позиционирање прихода, готовинског тока и
расположивих средстава фирме. Ови циљеви су често
неконзистентни па је менаџмент дужан да донесе одлуку о
балансу између ових циљева у будућности.
КОЈИ СУ ОСНОВНИ ОБЛИЦИ МЕЂУНАРОДНОГ КРЕТАЊА
КАПИТАЛА?
Под међународним кретањем капитала
подразумевамо трансфер реалних и финансијских средстава
између субјеката различитих земаља са одложеним
контратрансфером за одређени период, у циљу остваривања
одређених економских и политичких интереса учесника у том
трансферу. Основни облици кретања капитала између субјеката
различитих земаља су међународно кретање приватног капитала
и мађународно кретање јавног капитала. Приватни капитал
(појединци, приватне компаније, комерцијалне банке) креће се
првенствено у облику директних инвестиција, портфолио
инвестиција, форми кредита и депозита. Јавни капитал (државни
буџети, централне и државне банке) креће се првенствено у
облику билатералних зајмова и кредита, портфолио инвестиција и
у форми бесповратне помоћи.
КОЈИ СУ ОСНОВНИ МОТИВИ МЕЂУНАРОДНОГ КРЕТАЊА
КАПИТАЛА?
Мотиви међународног кретања капитала зависе од
облика у коме се капитал улаже. Опште правило је да се приватни
капитал креће према економским мотивима, а јавни капитал на
основу ширих друштвено-политичких интереса. Остваривање
већег профита или неког другог прихода од уложеног капитала је
основни мотив извоза капитала, док су остали мотиви најчешће
посредни и у функцији овог главног мотива. Ови други мотиви се
могу груписати у неколико категорија. Мотив коришћења богатијих
и јефтинијих ресурса у иностранству (сировине, радна снага).
Врло чест мотив је освајање тржишта. Политички утицај може
бити мотив извоза капитала када се врши пласман капитала из
јавних извора. С друге стране, основни мотив код увоза капитала,
са становишта државе или предузећа корисника, је обезбеђење
недостајућих средстава за пословање и развој, реализацију
одређених пројеката и програма, а у условима када за то нема
довљно сопствених средстава.
КОЈА СУ ОСНОВНА ПРАВИЛА ПОСЛОВНОГ ФИНАНСИРАЊА?
Финансијска политика предузећа се може дефинисати као део
пословне политике која садржи скуп одлука и мера заснованих на
одређеним правилима (принципима) који се примењују у
финансијским трансакцијама ради остваривања циљева и
задатака предузећа. Основна подела правила финансирања је на
тзв. вертиклана правила финансирања и хоризонтална правила
финансирања. Вертикална правила финансирања третирају
однос сопственог према туђем капиталу и његовој рочности и
настоје да поставе норму за структуру капитала тј. извора
финансирања, која се пре свега, тиче односа сопственог и туђег
капитала, капитала и резерви, као и дугорочног и краткорочног
капитала. Хоризонтална правила финансирања третирају односе
делова имовине и капитала.
ШТА ЈЕ ТО
DUE DILIGENCE
ИЗВЕШТАЈ?
Due diligence
извештај
представља претходни извештај о стању и перформансама
предузећа и пословног окружења, сачињен за потребе
потенцијалног инвеститора.
Due diligence
извештај обчно
састављају, на захтев страног партнера – инвеститора, независни
експерти. Они би требало крајње објективно на основу увида у
пословне књиге, финансијских извештаја, извештаја о пословању
и осталим анализама да сазнају више о стању и положају
предузећа и о актуелној привредној ситуацији.
КОЈИ ЈЕ ЗНАЧАЈ УТВРЂИВАЊА КРЕДИТНОГ БОНИТЕТА
ПРЕДУЗЕЋА?
Бонитет, као економска категорија, обухвата
укупну позицију предузећа, односно утврђивање његове
солидности, укупне активности, производни и развојних програма,
добру репутацију у пословном свету, солидну позицију на
тржишту, а отуда и кредитну способност и ликвидност. Када се
спомиње бонитет предузећа као комитента банке (својства која га
чине сигурним дужником), може се говорити о кредитној
способности. Кредитна способност тражиоца кредита може се
изразити формално и материјално. Формална кредитна
способност значи да тражилац кредита може да закључи уговор о
кредиту и да њиме преузме обавезе. Материјалном кредитном
способношћу се доказује да ће у одређеном року тражилац
кредита моћи да исплати своје обавезе по кредитном послу.
КАКО СЕ УПРАВЉА ФИНАНСИЈСКИМ РИЗИКОМ?
Сваки
финансијски план има у својој природи елемент ризика, као што је
и резултат сваког планирања неизвестан. Анализа ризика
посматра све претпоставке које су направљене када је развијан
финансијски план, које представљају елемент ризика и процењују
вероватни утицај и размере тих утицаја. Ризици у финансијском
планирању су: рецесија, ограничења у задуживању, велика
кретања каматних стопа, повећање стопе инфлације, повећање
пореске стопе.
У намери да се организација заштити од последица ризика,
финансијски план може да садржи: осигурање (полисе осиграња),
алтернативне опције, планирање сценарија (развој више планова
који одражавају више могућности), планови потенцијалних
обавеза. Управљање финансијским ризиком је врло комплексна
област, а све то понајвише због велике непредвидљивости свих
могућих негативних сценарија који се могу догодити на тржишту.
Неке од метода за управљање ризиком су примена
SWOT
анализе или корз примену стратегије планираних сценарија.
КОЈЕ СУ ФАЗЕ ПРИПРЕМЕ ИНВЕСТИЦИОНОГ ПРОЈЕКТА?
Сваки инвестициони пројекат има углавном следеће основне
фазе свог пројектног циклуса и фаза развоја циклуса: 1)
идентификација, 2) формулација, 3) оцена, 4) одлука, 5)
имплемантација (инвестиција), 6) оперативна фаза.
ОБЈАСНИТИ МЕТОД ПЕРИОДА ОТПЛАТЕ?
Метод периода
отплате је динамички метод за анализу комерцијалне
исплативости инвестиционих пројеката који се базира на периоду
(броју година) потребном да дисконтовани годишњи нето прилив
од инвестиције поврати укупна средства уложена у инвестицију.
Пројекат се сматра оправданим за реелизацију када је овај
период краћи од неког нормативно одређеног рока враћања, нпр.
век
ОБЈАСНИТИ МЕТОД НЕТО САДАШЊЕ ВРЕДНОСТИ?
Нето
садашња вредност је сума дисконтованих нето прилива од
инвестиције који се остваре у периоду експлоатације инвестиције.
Инвестициони пројекат се сматра исплативим уколико је вредност
овог критеријума позитивна.
ОБЈАСНИТИ МЕТОД ИНТЕРНЕ СТОПЕ ПРИНОСА?
Метод
интерне стопе приноса је динамички метод за анализу
комерцијалне исплативости инвестиционих пројеката. Интерна
стопа приноса представља ону дисконтну стопу при којој
реализација неког инвестиционог пројекта не доноси ни добитак
ни губитак, тј. нето садашња вредност пројекта је једнака нули.
Пројекат је прихватљив уколико је његова интерна стопа
рентабилности једнака или већа од интерне стопе рентабилности
која је минимално или номинално прихватљива.
ШТА ЈЕ
COST-BENEFIT
АНАЛИЗА?
Cost-benefit
анализа или
анализа трошкова и користи се врши да би се одредили трошкови
и користи од неке планиране акције, посла или пројекта.
Cost-
benefit
анализа идентификује, квантификује и сабира све позтивне
факторе, односно идентификује, квантификује и одузима све
негативне факторе (трошкове), а разлика између њих показује да
је планирана активност добра, тј. да ли се остварује већа корист
од тошкова.
КОЈЕ СУ КАРАКТЕРИСТИКЕ ПОДОБНОСТИ ИНВЕСТИТОРА?
Подобним инвеститором сматра се правно/физичко лице које има
способност да обезбеди услове за: 1) успешно обављање
припремних радњи за инвестирање капитала, 2) успешну
реализацију инвестиционог пројекта, 3) ефикасно трајно
коришћење, одржавање и обнављање инвестиционог пројекта, 4)
сигурно извршавање материјалних, финансијских и других
обавеза. Основне индикаторе инвестиционе подобности
инвеститора чини његова правна, кадровска, имовинска,
организациона, пословна, развојна и финансијска подобност.
КАКО СЕ ОЦЕЊУЈЕ РИЗИК ЗЕМЉЕ?
Ризик земље је могућност
да дође до неизвршења обавезе према кредитору пројекта или
извођачу радова/испоручиоцу услуга услед поступка власти или
догађаја у земљи дужнику. Анализа и оцена ризика земље се
обично односе на интерне анализе економских, политичких и
социјалних питања и ризика у некој земљи. Рангирање земаља по
ризичности врше специјалне агенције, и оне тим земљама
додељују рејтинге у распону од ААА/Ааа/А3 до Ц/Д који инцирају
спремност те државе да отплати свој комерцијални дуг, при чему
се рејтинг БББ или његов еквивалент сматра инвестиционим
рангом. Такође и неки стручни и утицајни часописи у сарадњи са
економским стручњацима врше годишње рангирање земаља
према ризику на основу одређених показатеља и врше бодовање
истих.
ШТА СУ ДЕВИЗЕ?
По теорији, девизе као појам: 1) у ужем смислу
обухватају сва краткорочна потраживања у иностранству по било
којој основи, у било којој валути и независно од начина
располагања, односно 2) у ширем смислу обухватају још и
иностране валуте, ефективни страни новац који се налази код
домаћих резидената, пошто је онај који поседује ефективне
иностране валуте у суштини ималац потраживања према
иностраној монетарној институцији која је емитовала ту инострану
валуту.
ШТА СУ ВАЛУТЕ?
Валуте представљају ефективни страни новац
који може бити у виду папирних новачаница или кованог металног
новца, осим златника. Валута се може дефинисати и као новчана
јединица која има принудни курс у једној земљи и као таква служи
као законско средство плаћања.
КОЈЕ СУ ВАЛУТЕ КОНВЕРТИБИЛНЕ?
Конвертибилном валутом
се назива она валута која се релативно лако може заменити за
другу валуту или злато, при чему би трабло разликовати класичну
(златни стандард) и савремену конвертабилност. Да би једна
валута постала конвертибилна и да би била прихваћена од
стране нерезидената, потребно је да буде стабилна, тј. да иза ње
стоји јака и стабилна привреда.
ШТА ЈЕ ДЕВИЗНИ КУРС?
Девизни курс се може дефинисати као
цена стране валуте изражена у домаћем новцу. Девизни курс
успоставља везу између нивоа цена у земљи и иностранству,
односно помоћу њега се иностране цене прерачунавају у
националну валуту и домаће цене исказују у девизама. На
девизном тржишту однос понуде и тражње за девизама доводи до
формирања девизног тржишта.Сматра се да је реалан девизни
курс онај курс који изједначава општи ниво цена у земљи са
општим нивоом цена у иностранству и који обезбеђује паритет
куповне моћи. Уколико је курс испод нивоа, домаћа валута је
прецењена, што доводи до тога да цене стране робе прерачунате
у домаћу валуту постају ниже, што повећава интерес да се увози,
а с друге стране извозници за стечене девизе добијају мање
домаћег новца што доводи до смањења извоза. Када је курс
изнад реалног, домаћа валута је потцењена, па због високе цене
девиза увоз поскупљује, али се с друге стране девизама стеченим
кроз извоз добија више домаћег новца па стога расте интерес да
се извози. У случају да се повећање девизног курса врши одлуком
националних монетарних власти, тада се говори о девалвацији, а
када се до тога долази под утицајем кретања на девизном
тржишту, тада се говори о депресијацији. Обрнуто, реавалвација
је смањење девизног курса, односно повећање вредности
националне валуте до којег долази одлуком националних
монетарних власти, док је апресијација смањивање девизног
курса под утицајем промена на девизном тржишту.
Девизни курс који обезбеђује уравнотеженост платног биланса,
односно уједначавање понуде и тражње девиза, назива се
равнотежним девизним курсом. Равнотежни курс формиран на
девизном тржишту (у условима спонтаних тржишних кретања),
назива се номинални курс. Две основне поделе девизних курсева,
и то: 1) према начину њиховох утврђивања – фиксни и
променљиви девизни курсеви. 2) према томе да ли се примењује
више курсева или само један – вишеструки и јединствени девизни
курсеви.
ШТА ЈЕ ПАРИТЕТ?
Пaритет представља однос једне валуте
према другој валути (валутни паритет), према злату (златни
паритет), америчком долару (доларски паритет). Паритет валута
курсева показује колико новчаних јединица једне земље треба
дати у замену за једну новчану јединицу друге земље.
КОЈИ ЈЕ РАВНОТЕЖНИ ДЕВИЗНИ КУРС?
Девизни курс који
обезбеђује уравнотеженост платног биланса, односно
уједначавање понуде и тражње девиза, назива се равнотежним
девизним курсом. Равнотежни курс формиран на девизном
тржишту (у условима спонтаних тржишних кретања), назива се
номинални курс. Међутим, држава може одредити курс и
независно од тржишних кретања и у том случају званични курс је
административни курс.
КОЈИ ЈЕ РЕАЛАН ДЕВИЗНИ КУРС?
Сматра се да је реалан
девизни курс онај курс који изједначава општи ниво цена у земљи
са општим нивоом цена у иностранству и који обезбеђује паритет
куповне моћи. Уколико је курс испод нивоа, домаћа валута је
прецењена, што доводи до тога да цене стране робе прерачунате
у домаћу валуту постају ниже, што повећава интерес да се увози,
а с друге стране извозници за стечене девизе добијају мање
домаћег новца што доводи до смањења извоза. Када је курс
изнад реалног, домаћа валута је потцењена, па због високе цене
девиза увоз поскупљује, али се с друге стране девизама стеченим
кроз извоз добија више домаћег новца па стога расте интерес да
се извози.
КОЈИ ЈЕ ФИКСНИ ДЕВИЗНИ КУРС?
Уколико је цена девиза
утврђена од стране националних монетарних власти и не зависи
од понуде и тражње, ради се о чврстом или фиксном девизном
курсу. Чврст девизни курс постоји и у оним случајевима када је
дозвољено да се креће у уским границама од 2-3% горе или доле
од званично утврђеног курса, односно девизног паритета.
КОЈИ ЈЕ ПРОМЕНЉИВИ ДЕВИЗНИ КУРС?
Променљиви
девизни курсеви се формирају на тржишту, под утицајем понуде и
тражње девиза. Треба нагласити да правог променљивог
девизног курса, који би био одређен деловањем само тржишних
снага, без икаквог утицаја монетарних власти, у стварности
никада није било. Исувише је велики значај девизног курса за
националну привреду да би се његово кретање могло потпуно
препустити стихијским променама на тржишту. Због тога
монетарне власти будно прате кретања на девизним тржиштима и
предузимају одговарајуће мере, самостално или у сарадњи са
другим земљама.
ШТА ЈЕ ЈЕДНИСТВЕН, А ШТА ВИШЕСТРУКИ ДЕВИЗНИ КУРС?
Уколико за све врсте плаћања са иностранством важи исти курс,
реч је о јединственом курсу. Могуће је, међутим, да се за
различите врсте плаћања примењују различити курсеви: један за
увоз, други за извоз, један за робна, један за неробна плаћања,
један за храну и сировине, други за готове производе, а трећи за
луксузну робу и сл. У том случају, ради се о вишеструким
девизним курсевима. Оправдање за примену вишеструких
девизних курсева може бити потреба да се поједини делови
националне привреде доведу у бољи положај, тиме што би за њих
важили повољнији курсеви.
КОЈЕ ОСНОВНЕ ТЕОРИЈЕ ДЕВИЗНОГ КУРСА ПОСТОЈЕ?
Основне терорије девизног курса су: партитет куповне снаге,
паритет каматне стопе и монетарне и портфолио теорије
девизног курса.
КОЈИ СУ ОСНОВНИ ЕЛЕМЕНТИ ТЕОРИЈЕ ПАРИТЕТА
КУПОВНЕ МОЋИ?
Теорија паритета куповне снаге објашњава
формирање равнотежног девизног курса и стога се она може
сматрати фундаменталном теоријом валутног курса. Постоји
апсолутна и релативна верзија теорије паритета куповне снаге .
Апсолутна верзија указује да се девизни курсеви формирају на
бази односа домаћих куповних снага двеју или више валута.
Релативна верзија паритета кповне снаге тврди да се промене
номиналних девизних курсева формирају на бази промена
домаћих куповних снага националних валута.
Обе верзије паритета куповне снаге важе једино у условима када
се економија налази у равнотежном стању. Теорија паритета
куповне снаге објашњава формирање равнотежног девизног
курса и стога се она може сматрати фундаменталном теоријом
валутног курса.
ШТА СУ КОРПЕ ВАЛУТА?
Посебну категорију валута
представљају тзв. корпе валута или композитне (коктел) валуте
које су практично "вештачки" створена валута настала
сажимањем различитих (националних) валута у унапред
утврђеном односу.
Најпознатија корпа валута су специјална права вучења - СПВ које
је 1969. године установио ММФ, чиме су формирана међународна
средства резерви ликвидности, односно међународно средство
плаћања које се може користити само између централних банака
или између једне централне банке и ММФ.
ШТА ЈЕ ЕВРО?
Евро је јединствена европска валута. Од 1999.
год. уговорм из Масрихта у Европској монетарној унији је ступила
на снагу заједничка валута – Евро. Увођењем Евра као
јединствене валуте у Еврозони, скоро све чланице ЕУ су
прихватиле нову валуту, за чије управљање је одговорна
Европска централна банка (регулше и јединствени двизни курс и
каматну стопу). Евро је донео значајне промене унутар ЕУ, али у
целој Европи. Смањени су трансакциони трошкови, елиминисано
је флуктуирање девизних курсева између земаља у Еврозони,
допринето је већој транспарентности разлика у ценама у
земљама Еврозоне.
ШТА ЈЕ ЕВРОДОЛАР?
Традиционална дефиниција Евродолара
је да је то амерички долар депонован у банку ван САД. Термин
евровалута се користи да означи све врсте евродепозита (нпр.
Евројен), мада се термин евродолар често користи као генерички
термин за све евровалутне депозите. Евродолар настаје и када
власништво над доларским депозитима у САД пређе на неку
страну банку. Доларски депозити остају у банци у САД, али је
власник депозита сада страна банка или филијала у иностранству
банке из САД. Ово правило не важи за физичка лица. Доларски
депозити које поседују стране банке сматрају се евродоларским
зато што ове банке воде посао привлачења доларских депозита и
давања кредита у доларима.
КОЈЕ СУ ОСНОВНЕ ТРАНСАКЦИЈЕ СА ДЕВИЗАМА НА
ДЕВИЗНОМ ТРЖИШТУ?
Основне трансакције са девизама на
девизном тржишту су спот и терминске трансакције. Када се на
девизном тржишту закључује посао купопродаје девиза, с тим да
се уговорени посао купопродаје девиза извршава одмах или
најкасније у року од два радана дана, тада се говори о промптном
или спот девизном послу. Уколико се посао купопродаје девиза
закључује тако да се сама купопродаја изврши накнадно према
уговореном року (месец дана до годину дана), тада је у питању
терминска купопродаја девиза.
КАКО СЕ ИСКАЗУЈУ ДЕВИЗНИ КУРСЕВИ НА ДЕВИЗНОМ
ТРЖИШТУ?
Начин на који се исказује девизни курс се још назива
и котација или нотирање. Она је директна ако девизни курс
исказује колико се јединица домаће валуте плаћа за једну или сто
јединица стране валуте, а индиректна ако девизни курс исказује
колико се јединица стране валуте добија за једну јединицу или
сто јединица домаће валуте.
КАКО СЕ ПРЕДВИЂАЈУ КРЕТАЊА ДЕВИЗНИХ КУРСЕВА?
За предвиђање кретања девизних курсева обично се користе,
неке од три анализе: Фундаментална анлаиза, Техничка анализа
и Микроструктура девизног тржишта. Фундаментална анализа се
заснива на истраживању утицаја различитих макроекономских
варијабли на девизни курс (стопе инфлације, монетарни агрегати,
стања у платном билансу, каматне стопе, стања у буџету,
индустријска производња). Техничка анализа представља
предвиђање девизног курса на основу забележеног понашања
девизног курса у прошлости. Претпоставка: Историја кретања
курсева се понавља! Микроструктура девизног тржишта проучава
пренос информација међу тржишним учесницима, понашање
тржишних учесника, хетерогеност њихових очекивања, токове
девизних налога.
ШТА ЈЕ ТО ДЕВИЗНА ИЗЛОЖЕНОСТ ПРЕДУЗЕЋА?
Девизна
изложеност предузећа или ризик девизног курса дефинише се пре
свега као потенцијални губитак на непокривеној и незаштићеној
оствореној девизној позицији (имовини, потраживањима, капиталу
и обавезама које гласе на страну валуту) у случају да (гледано из
угла једне валуте у којој се извештава) валута на коју гласи
девизна позиција депресира. Ризик девизног курса може, са друге
стране да фигурира и као потенцијална зарада у случају да
страна валута апресира у односу на извешутајну валуту.
КОЈИ СУ ОСНОВНИ ОБЛИЦИ ДЕВИЗНЕ ИЗЛОЖЕНОСТИ
ПРЕДУЗЕЋА?
Девизна изложеност предузећа се јавља у три
основна облика: 1) Трансакциона изложеност – представља ризик
повезан са уговореним плаћањем у страној валути. Ова врста
изложености јавља се у свим случајевима у којима комерцијалне
и финансијске трансакције немају унапред успостављен контраток
(прилив, одлив) у погледу предметне валуте и рока ефектуирања
плаћања односно наплате. Назива се трансакциона јер је
производ трансакције која ефектуира готовинским одливом -
плаћањем или приливом - наплатом у страној валути на дати дан.
2) Транслациона изложеност – представља ризик који проистиче
од рачуноводствених и финансијских прописа да све фирме
консолидују своје финансијске извештаје годишње од свих својих
међународних операција. 3) Економска изложеност – преставља
ризик да ће дугорочни токови готовине фирме бити погођени,
позитивно или негативно, неочекиваним будућим променама у
девизним курсевима. Она је резултат ограничења способности
предузећа да предвиди било готовинске токове, било девизне
курсеве на средњи и дуги рок.
КАКО СЕ УПРАВЉА ГОТОВИНСКИМ ТОКОВИМА У РАЗНИМ
ВАЛУТАМА?
Готовинским токовима у разним валутама се
управља преко природног хеџинга. Природни хеџинг се користи
да опише политику предузећа да аранжира своје готовинске
токове у појединим валутама тако да се они, према потребама
реализују у приближно исто време. Овде се ради о планском
усклађивању улазних и излазних токова готовине у одређеној
валути.
КОЈЕ СУ ОСНОВНЕ ВРСТЕ ФИНАНСИЈСКИХ ДЕРИВАТА?
Финансијски деривати се називају изведеним хартијама од
вредности пошто се креирају на основу неке друге финансијске
активе, и у њих се убрајају: 1) Своп (
Swap
)
– представља замену
једне активе за другу. Основни видови свопова су каматни
свопови, валутни свопови, робни свопови и акцијски/индексни
свопови. 2) Форвард уговори – представља уговор о купопродаји
одређене активе по унапред дефинисаној цени, где ће се
испорука активе и коначно плаћање извршити одређеног дана у
будућности. 3) Фјучерс уговори – представља термински
високостандардизовани уговор о купопродаји одређене активе, по
коме ће се испорука и плаћање извршити у будућности. 4) Опције
– дају њиховом власнику право, али не и обавезу, да купи или
прода одређену финансијску активу по унапред одређеној цени.
КОЈА ЈЕ РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ФОРВАРД (ТЕРМИНСКОГ)
УГОВОРА И ФЈУЧЕРСА?
Код форварда испорука и плаћање се
врше одређеног дана у будућности, док се код фјучерса испорука
активе не врши на тачно одређени дан, већ у току месеца.
Форварди углавном нису стандардизовани, док су фјучерси
високостандардизовани уговори. Код форварда услови
реализације трансакције се обављају без посредника (клириншке
куће), за разлику од фјучерса који користе услуге клириншке куће
којој се обично плаћа прописана маржа за одржавање (јер се иста
јавља као гарант за испоруку и плаћање по фјучерсима). Код
фјучерса се најчешће не долази до стварне испоруке активе, већ
се углавном само исплаћује разлика у цени, тј. пребијање салда. 1
КОЈЕ ВРСТЕ СВОПОВА (
SWAP
) ПОСТОЈЕ?
Основни видови
свопова су: 1) каматни свопови представљају финансијске
арнажмане у којима уговорне стране замењују каматне токове, с
тим да се главнице не замењују, већ само фигурирају у уговору
као основа за израчунавање камате. Основни типови каматних
свопова су: свопови код којих се каматних токови рачунају по
фиксној каматној стопи, а замењују за каматне токове рачунате по
променљивој каматној стопи свопови код којих се каматни токови
рачунати по једној референтној променљивој каматној стопи,
замњују за каматне токове рачунате по другој референтној
променљивој каматној стопи каматни свопови у истој валути
каматни свопови у различиим валутама (унакрсни свопови) 2)
валутни свопови – представљју комбинацију спот девизних
трансакција и терминских девизних трансакција са истим
партнером, 3) робни свопови и 4) акцијски/индексни свопови.
КАКО СЕ РЕАЛИЗУЈЕ ОПЦИЈА?
Опције дају њиховом власнику
право, али не и обавезу, да купи или прода одређену финансијску
активу по унапред одређеној цени. Купац опције плаћа продавцу
или исписивачу одређену провизију која се зове опциона цена или
опциона премија која представља надокнаду за преузети ризик
промене цене активе у основи опције. Цена по којој се
финансијска актива из основне опције може купити или продати
назива се извршна цена, а датум после кога опција престаје да
важи зове се датум истека. Опције имају велики значај од ризика
промене каматне стопе и ризика промене девизног курса, као и
промене цене осталих хартија од вредности и тржишних индекса,
па тако разликујемо опције на хартије од вредности, валутне, на
каматну стопу и тржишне индексе.
КОЈЕ СУ ОСНОВНЕ ТЕХНИКЕ ХЕЏИНГА УЗ КОРИШЋЕЊЕ
ФИНАНСИЈСКИХ ДЕРИВАТА?
Технике за управљање девизном
изложеношћу: интерне и екстерне. 1) Интерне: извршење по нето
принципу, усклађивање, убрзавање и успоравање трансакција,
дизајнирање одговарајуће политике цена и управљање активом и
пасивом. 2) Екстерне: форвард трансакције, валутне опције,
краткорочно задуживање, дисконт потраживања, факторинг и
државне гаранције за ризик девизног курса. Додатна компонента
управљања је формирање мултивалутног управљачког центра
који омогућава контролу токова готовине између афилијација.
ШТА ЈЕ ФИНАНСИЈСКО ТРЖИШТЕ?
Финансијско тржиште се
дефинише као организовано место и простор на коме се сусрећу
понуда и тражња за различитим облицима финансијске активе
(финансијских инструмената) под прецизно дефинисаним
правилима и условима.
ШТА ЈЕ ТРЖИШТЕ НОВЦА И КОЈИ СУ ЊЕГОВИ ОСНОВНИ
ИНСТРУМЕНТИ?
Један од најважнијих сегмената финансијског
тржишта јесте тржиште новца. Оно представља место на коме се
сусрећу понуда и тражња за краткорочним финансијским
инструментима (са роком доспећа до годину дана). На њему се
одвија давање и узимање краткорочних кредита и купопродаја
краткорочног новца и одређених хартија од вредности у циљу
осигурања ликвидности, остваривања каматне арбитраже и
реализације шпекулативних активности. Основни инструменти са
којима се тргује на тржишту новца су краткорочне државне
обвезнице, благајнички записи комерцијалних банака и централне
банке, депозитни цертификати, банкарски записи и комерцијални
папири.
ШТА ЈЕ ТРЖИШТЕ КАПИТАЛА И КОЈИ СУ ЊЕГОВИ ОСНОВНИ
ИНСТРУМЕНТИ?
Тржиште капитала је специјализовано тржиште
на коме се тргује дугорочним новчаним средствима – капиталом и
дугорочним хартијама од вредности, односно вредносним
папирима и оним инансијским инструментима чији је рок доспећа
дужи од једне године. Основни инструменти са којима се тргује на
тржишту капитала су обвезнице и акције.
КОЈЕ ВРСТЕ ОБВЕЗНИЦА ПОСТОЈЕ?
Као основне врсте
обвезница убрајамо: 1) Државне обвезнице – издаје их и гарантује
за њих држава – влада. Циљ емисије ових обвезница је
финансирање буџета. 2) Обвезнице владиних агенција и
корпорација – издају их државне агенције или корпорације и друге
парадржавне институције и привредни субјекти јавног сектора који
имају независан
cash-flow
. 3) Корпоративе обвезнице – емитују их
велике и финансијски јаке корпорације и акционарска друштва на
тржишту капитала. 4) Хипотекарне обвезнице – представљају
такву врсту обвезница код којих се приликом њихове емисије
ставља хипотека на имовину емитента. 5) Гарантоване обвезнице
– представљају такву врсту обвезница код који уз емитента
постоји и најмање једна институција (најчешће банка), која
гарантује да ће компанија исплатити главницу и камату купцу
обвезнице. 6) Обвезнице без купона – представљају обвезнице са
безкаматним купоном код којих се камата не исплаћује у току века
трајања обвезнице, него тек код њиховог доспећа. Оне се продају
испод своје номиналне вредности, а та разлика представља
укалкулисану камату. 7) Обвезнице без доспећа – представљају
врсту обвезница која никад не доспева, тј. немају утврђени рок
доспећа. Исплате камате се врше непрекидно у периодичним
временским интервалима. Као и мешовите, тј. изведене опције
које поред дужничког имају и карактер хатија од вредности, а неке
од њих су: 8) Обвезнице са варантом – представљају врсту
обвезница које поред каматног купона имају и варан који гарантује
власнику обвезнице право да купи, на одређени будући датум и
по унапред одређеним условима, одређене хартије од вредности
(најешће обичне акције емитента). 9) Обвезнице са правом опције
– имају карактеристике као и свака друга обвезница, с тим што
својим власницима нуде и право да у одређеном року и уз
одређене услове, исте замене – конвертују у акције дотичног
друштва.
ШТА ЈЕ ЕВРОТРЖИШТЕ И КОЈИ СУ ЊЕГОВИ ОСНОВНИ
ИНСТРУМЕНТИ?
Евротржиште је тржиште на коме се пласирају
разне хартије од вредности деноминиране у валутама које нису
валуте земље порекла емитента и које не подлежу националним
прописима земље емитента или пласмана. Најзначајнији
финансијски инстументи Евротржишта су еврокомерцијални
записи, односно
у истом систему
КАКО СЕ ПОСЛУЈЕ НА БЕРЗИ?
Пошто су брокери једина
овлашћена лица која могу да тргују на берзи, сва друга физичка и
правна лица која се одлуче за куповину, односно продају хартија
од вредности, то морају да ураде преко овлаћених берзанских
посредника (чланова берзе) – брокерских кућа и банака које на
берзи заступају њихови брокери. Процес трговања започиње
давањем инструкција берзанском посреднику од стране клијента
који жели да купи или прода одређени финансијски инструмент,
што се назива налог. Налог може бити тржишни налог (да се купи
или прода одређени износ ХОВ по тржишним условима),
лимитирани налог (којим се налаже да се неки финансијски
инструмент купи или прода по нижој или некој одређеној цени коју
утврђује клијент) и стоп налог (где клијент утврђује тзв. стоп цену).
Инвеститору који се на берзи интересује за котацију одређене
хартије од вредности, наводи се највиша цена по којој су купци
заинтересовани да купе и најнижа цена по којој су продавци
спремни да продају. Обрачун и изврђење купопродајних
трансакција представља завршну фазу берзанског циклуса. Ово
обухвата процес упоређивања и потврде закључених трансакција
и њихово извршавање кроз трансфер финансијских
инструментата на купца, а новчаних средстава на продавца.
ШТА ЈЕ ПОРТФОЛИО?
Портфолио је комбинација инвестиција у
различите врсте хартија од вредности у поседу инвеститора или
институције.
КАКО СЕ УПРАВЉА ИНВЕСТИОЦИОНИМ ПОРТФОЛИОМ?
Управљање
портфолиом
представља
континуирано
процењивање, мењање и прилагођавање портфолиа (његове
структуре) постављеним циљевима инвеститора. Саставни
делови овог континуираног и динамичног процеса су портфолио
анализа и портфолио селекција. Преко портфолио анализе се
сагледава одређивање будућих ризика и приноса појединих
хартија од вредности, као и збирни ефекти у погледу приноса и
ризика појединих група хартија од вредности, узетих заједно.
Портфолио селекција преставља избор конкретних хартија од
вредности у које би требало инвестирати, као и одређивање
пропорција између појединих група хартија од вредности у
укупном инвестиционом волумену, а све у циљу остваривања
преференција инвеститора.
ШТА ЈЕ
CAPM
(ФОРМУЛА И ОБЈАШЊЕЊЕ)?
Модел
одређивања цене капитала –
CAPM
се заснива на више
претпоставки. По
CAPM
, очекивана или захтевана стопа приноса
на инвестицију (Е) једнака је стопи приноса на неризичну
инвестицију (R) увећаној за производ бета коефицијента (као
мере системског ризика) и разлике између очекиваног приноса на
тржишни портфолио (r) и приноса на неризичну инвестицију (R) :
E = R + β (r – R)
ШТА ИСКАЗУЈЕ БЕТА КОЕФИЦИЈЕНТ?
Бета коефицијент је
мера системског ризика која се математички добија као количник
коваријансе активе са тржишним портфолиом и варијансе
тржишног портфолиа, а обележава се грчким словом бета – β.
КАКО СЕ ИЗРАЧУНАВА СТОПА ПРИНОСА НА ХАРТИЈЕ ОД
ВРЕДНОСТИ?
Стопа приноса представља профит (дивиденда
или капитални добитак за акције или камата за дужничке хартије
од вредности) који власник добија од поседовања одређене
хартије од вредности. За израчунавање стопе приноса (R)
потребно је знати и текућу цену хартије од вредности (P1), њену
почетну цену (P0) и све исплате које су у посматраном периоду
вршене по основу хартије од вредности (I), и то помоћу обрасца:
КАКО СЕ УПРАВЉА МЕЂУНАРОДНИМ ПОРТФОЛИОМ?
Управљање међународним портфолиом је веома сложен и
одговоран посао и зато се оно, препушта специјалистима за ту
област и специјализованим инвестиционим и консултантским
фирмама. Они користе различите моделе и технике у том
процесу. Суштина је да се у међународном портфолиу хартија од
вредности направи одговарајући баланс између ризика и приноса,
при чему међународни портфолио нуди далеко више могућности
за диверсификацију, али и знатно више ризика.
КОЈЕ ОСНОВНЕ ВРСТЕ ИНВЕСТИЦИОНИХ ФОНДОВА
ПОСТОЈЕ?
Постоје различити облици инвестиционих фондова,
али се углавном могу разликовати на основу три основна
критеријума: 1) Начину мобилизације средстава – разликујемо
отворени и затворени инвестициони фондови. 2) Инвестиционој
стратегији – инвестициони фондови могу бити: доходовни,
уравнотежени, деонички, специјализовани, дивиденди, фондови
новчаног тржишта, национални, фондови ризичног капитала. 3)
Циљевима инвестирања (у које хартије од вредности
инвестициони фондови улажу) – постоје: фондови за улагање у
акције, фондови за улагање у обвезнице, фондови за улагање у
акције и обвезнице и фондови за улагање у инструменте новчаног
тржишта.
КАКВА ЈЕ РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ОТВОРЕНОГ И ЗАТВОРЕНОГ
ИНВЕСТИЦИОНОГ ФОНДА?
Отворени фонд функционише на
принципу прикупљања новчаних средстава путем издавања
инвестиционих јединица и ткупа инвестиционих јединица на
захтев члана фонда. Карактеристика 16 отворених инвестиционих
фондова је у томе што средства члана фонда нису орочена. Члан
у сваком тренутку може, подношењем налога за откуп
инвестиционих јединица, располагати својим средствима.
Затворени фондови функционишу као отворена акционарска
друштва тако што прикупљају новчана средства продајом акција
путем јавне понуде. Када је јавна понуда завршена, инвеститори
који су купили акције фонда истима могу трговати на
организованом тржишту по тржишној цени која може бити нижа
или виша од вредности имовине фонда.
КОЈА ЈЕ УЛОГА ФИНАНСИЈСКИХ КОМПАНИЈА?
Финансијске
компаније се баве пословима сличним банкарским, тј.
трансферисањем финансијске штедње од суфицитних ка
дефицитним економским јединицама кроз издавање одређених
финансијских инстурмената (кредита, зајмова, лизинга, и др.).
Финансијске компаније могу, генерално, много више да се
задужују у односу на сопствени капитал него индустријске
компаније (од 75:25 па и до 90:10). Због чињенице да се
финансијске компаније лакше задужују од индустријских
компанија, то је мотивисало велике фирме да формирају
сопствене финансијские компаније и да на тај начин преко њих
повећају свој капацитет задуживања. Иако су у суштини створене
да олакшају финансирање пословања својих матичних компанија,
финансијске компаније морају да буду организоване и да
функционишу као самостални правни ентитети, као и да имају
сопствени капитал који би требало да им обезбеди матична
компанија.
ШТА ЈЕ ТО ОФШОР ПОСЛОВАЊЕ?
Суштина офшор (
offshore
)
пословања се заснива на коришћењу офшор компанија,
основаних обично са релативно малим средствима за различите
трансакције, у циљу да се избегне контрола пословања и
плаћања пореза, а по потреби и сакрије идентитет правих
власника компаније.
ЗА ШТА СЛУЖЕ ОФШОР КОМПАНИЈЕ?
Ове компаније се
оснивају са релативно малим средствима за различите
трансакције. Циљ је да се избегне контрола пословања и плаћање
пореза, а некад и да се сакрије идентитет правих власника
компаније. Оне се оснивају у земљи/територији у којој су порези
врло ниски или их уопште нема (порески рај), а све своје
пословне активности у целости обављају ван ње. Офшор
компаније се користе за избегавање плаћања разних врста пореза
или њиховог плаћања у што мањој мери. Други аспект је
избегавање контроле пословања, у виду обавезе подношења
извештаја надлежним државним органима, као и девизних и
спољнотрговинских ограничења. Још један аспект је ''заштита
приватности'' односно могућност да идентитет правих власника
буде сакривен. И, на крају, оне пружају правни субјективитет, уз
релативно мала улагања.
ШТА СУ ТО ИЗВОЗНИ КРЕДИТИ?
Извозни кредити представљају
вид међународног пословног финансирања привредних субјеката
у економским односима са иностранством. Посебно је заступљен
међу оним земљама које немају пристум међународном тржишту
капитала.
КОЈИ СУ ОСНОВНИ ОБЛИЦИ ИЗВОЗНОГ КРЕДИТИРАЊА?
Извозни кредити могу бити у виду кредита испоручиоца и кредита
купцу. Кредит испоручиоца је одобравање кредита од стране
извозника директно иностраном купцу на који начин се одлаже
плаћање по уговору о продаји. Кредит испоручиоца финансира
извозник из сопственог потенцијала и сам сноси ризик наплате
потраживања, уколико се кредит не пренесе на другог или
осигура. Кредит купцу представља финансијски аранжман у коме
банка или финансијска институција или агенција за кредитирање
извоза земље ивозника одобрава директно кредит страном купцу
или банци у земљи увоза за финансирање куповине робе и услуга
земље извоза. Оне су често у форми међубанкарских кредитних
линија. За извозника је овај посао извоза на кредит преактично
готовински, јер он наплаћује од банке кредитора по презентацији
докмента о извршеном извозу, а инострани купац отплаћује
кредит банци кредитору, која сноси и сав ризик наплате
потраживања. Извозни кредити могу бити под тржишним
условима и са јавном подршком. Сврха извозних кредита са
јавном подршком је да олакша и унапреди национални извоз. Они
се реализују уз ангажовање државних агенција за кредитирање
извоза.
