1. ТЕНДЕНЦИЈЕ У СВЕТСКОЈ ПРИВРЕДИ И ТРГОВИНИ

Систем међународних економских односа одржава интересе владајућих економских снага у светској
привреди. Заснован је на међународној подели рада која вуче своје порекло још из доба колонијализма.
У оквиру таквог система, развијене земље су после Другог светског рата оствариле релативно високе
стопе раста привреде и проширење спољне трговине, док су земље у развоју све више заостајале у свом
развоју. Привредни јаз између развијених и неразвијених земаља постаје не само економски проблем,
већ и један од извора затегнутости и сукоба у савременом свету. Средином седамдесетих година 20. века
просечан бруто национални доходак по становнику у развијеним земљама је износио око 6400, а у
земљама у развоју око 540 $, тј. у сразмери 12:1, док је крајем деведесетих година овај однос био 21:1.
Преко 70% светског робног извоза остварују развијене земље, а остатак деле земље у развоју и земље
источне Европе. Може да се закључи да постојећи систем економских односа у свету не обезбеђује
услове сиромашним и неразвијеним земљама да повећају своје учешће у светском националом дохотку
и смање јаз у односу на развијене земље.

Основне тенденције:

•

заснована на међународној подели рада (колонијализам)

•

Неравномерност заступљености и коришћења ресурса

•

Неравномерност/поларизација економског раста

•

Убрзавање стопа раста, скраћивање времена да се удвостручи економско благостање

•

Изузетан раст светске трговине али неравномерност заступљености

•

Висок значај технике и технологије

•

Примат финансијских токова (неколико пута већи од токова робе и услуга)

•

Повезаност, али и нестабилност глобалне структуре

•

Продубљивање неједнакости

•

Нове економске силе (државе, интеграције, региони)

2. ГЛОБАЛИЗАЦИЈА

Термин глобализација је почео да се интезивније користи у другој половини 80-их година 20. века, када
је настао огромни талас иностраних директних инвестиција од стране мултинационалних компанија.

Глобализација

је интезивирање друштвених односа на светском нивоу који повезују удаљене

локалитете  (заједнице),  подижу  ниво  међузависности  и  садејства, и  проширују  домете  моћи. Услед
развоја нових технологија  (информатичких и комуникационих) убрзан је процес интеграције  рада и
капитала, а дошло је и до формирања међународних регионалних интеграција. У првим фазама концепта
глобализације  наглашаване  су  њене   предности  и  користи.  Међутим,  у  последње   време   повећава  се
разочараност у стратегију нове економске и политичке глобализације света.
Најважнији   аспекти   економске   либерализације   су:   смањење   и   укидање   националних   баријера,
међународно   ширење   трговине,   финансијске   и   производне   активности   и   јачање   моћи
мултинационалних корпорација и међународних финансијских институција у овим процесима.
Једна  од  главних  каракатеристика  глобализације  је  растућа  концентрација  и  монополизација
привредних  ресурса  и  моћи  мултинационалних  компанија,   тј.   транснационализација.   То   значи   да
неколико   мултинационалних   компанија   добија   велики   удео   у   располагању   светским   ресурсима,
производњи и на тржишту. Интеграцијом и спајањем ове компаније контролишу и све већи удео на
глобалном тржишту сировина, индустријских производа и услуга.
Процес   глобализације   карактерише   и   глобализација   националних   политика   и   механизама   креирања
националне политике (економске, социјалне, културне, технолошке, развојне итд.) које су до недавно
биле у надлежности државе и њених институција. То је довело до ерозије националног суверенитета и
сузило могућности влада многих земаља, а нарочито земаља у развоју да изаберу правце и политику
сопственог   развоја.   Светске   институције   постају   главни   ствараоци   све   већег   облика   националних
политика.   Кључне   институције   су:   ММФ,   Светска   банка   и   Светска   трговинска   организација.   Од
њихових зајмова зависи већина земаља у развоју и транзицији.

3. СТАНОВНИШТВО

тј. тенденције демографског раста у будућности и нежељене последице које би

из тог могле да проистекну, представљају једно од пресудних питања на крају 20. века. Пренапрегнута
стопа раста становништва упућује на извесност беде, глади, очајања, социјалних немира, сукоба ширих
размера. Малтус је 1978. године указао да се становништво брже умножава од производње хране, што
временом води ка нескладу између популације и ресурса. Према мишљењу оптимиста, са сваким новим
становником добија се и нови пар руку као потенцијални извор производних снага, а богатија друштва
имају мањи демографски прираштај од сиромашнијих. Пораст светског становништва нарочито је
очигледан од друге половине XX века (са 4 милијарде у 1975.г. број становника се повећао на 7
милијарди у 2011.г.). Прогнозира се да ће број становника прећи 9 милијарди 2025. године.

4. ХРАНА

је један од најважнијих ограничавајућих фактора раста и развоја светске привреде и

привреде земаља појединачно. Производња хране зависи од броја укупне популације, расположивости
обрадивих површина, неуједначене производње и потришње (развијени-неразвијени), климатских
промена, технологије, као и од других ресурса (енергије, финансијских средстава за увоз недостајућих
фондова хране). У развијеним земљама се јавља проблем гојазности, док у земљама у развоју проблем
неухрањености и глади. Развијене земље остварују око 67% светске пољопривредне производње, тј. око
2/3, док земље у развоју, у којима живи 85% светске популације остварују 1/3 светске пољопривредне
производње, што указује на неподударност у производњи и потрошњи хране.

5. ЕНЕРГИЈА

је моторна снага друштвеног развоја и материјалне културе, од које зависи опстанак

човечанства.  Проблем  енергије  у  блиској  будућности  се  не  поставља  у  смислу  довољности  или
недовољности  енергије,  већ  се  поставља  питање  економског  обиља  енергије,  тј.   цене  енергије  и
управљање  потрошњом  енергије. Са развојем друштва долази и до повећања потрошње енергије.  У
последњој  половини  XX  века  потрошено  је  више  необновљиве  енергије  него  у  досадашњој  људској
историји.  Подаци  о  потрошњи  енергије  по  становнику  показују  да  је  највећа  потрошња  енергије  у
развијеним земљама, где је почетком 90-их година износила око 5000 кг нафте по становнику, док је у
мање развијеним земљама у развоју износила око 124 кг, а средње развијеним земљама око 1200 кг
нафте по становнику. С обзиром на важност енергије у привредном развоју, њена ће се тражња стално
повећавати  (нарочито  у  земљама  у  развоју). Појачано је трошење фосилних горива (њихово учешће
износи 80%), при чему брже расте тражња за угљем,  док је незнатан раст тражње за природним гасом и
нуклеарном енергијом. У најзначајније изворе енергије спадају:

•

нафта је најважнији извор комерцијалне енергије.

•

природни гас је тесно повезан са налазиштима нафте.

•

угаљ је енергент који ће подмиривати производњу енергије еквивалентне од око 5 до 7 милијарди
тона нафте.

•

нуклеарна енергија.

•

хидро енергија.

•

геотермална енергија се добија од унутрашње топлоте земљиног језгра и користи се комерцијално у
мањим сразмерама (за загревање стамбених и пословних објеката, стакленика).

•

сунчана енергија се користи у веома малом проценту. Углавном се користи за загревање воде у
становима и фабрикама, у производњи соли и дестиловане воде у стакленицима.

•

енергија ветра представља важан извор енергије у пределима где је постављање електричне мреже
веома скупо.

6. ИНДУСТРИЈСКЕ СИРОВИНЕ,

посебно метали, су привредни извори који су све важнији. Тражња

за сировинама је последица брзог индустријског развоја током XX века, а степен тражње за појединим
сировинама је неуједначен. Проблем несташице индустријских сировина има две димензије: 1. физичка
несташица, јер се ради о необновљивим изворима; 2. економска несташица, тј. цена оскудних сировина
и евентуално њихова замена. Седам сировина које чине више од ¾ резерви су: хром, манган, молибден,
ванадијум, платина, волфрам и азбест. Процењује се да се око 44% резерви налази у индустријским
земљама, 23% у земљама источне Европе и око 33% у земљама у развоју.

7. ЕКОЛОГИЈА

је питање будућности које се односи на отуђеност и уништавње природне средине. Од

друге половине 20. века природна средина је угрожена од: раста светског становништва, нерационалног

промена  величине  Y  (зависно  променљиве)  интензивнија  од  промене  величине  X  (независно
променљиве).  Мера  еластичности  се  зове  коефицијент  еластичности, и представља  однос  релативне
промене величине Y и релативне промене величине X. Ако је коефицијент еластичности већи од 1, тада
је величина Y еластична. Величина Y је нееластична ако је вредност коефицијента еластичности мањи
од  1.  Еластичност  може  бити  позитивна,  а  то  је  случај  када  је  међузависност  двеју  појава  управно-
сразмерна  (са  порастом  једне  величине  расте  и  друга).  Негативна  еластичност  постоји  у  случају
обрнуто-сразмерне  међузависности,  тј.када  са  порастом  независне  величине  опада  кретање  зависне
променљиве величине.
У међународној трговини, понуда (извоз) односно тражња (увоз) узимају се као зависно променљиве Y,
а  цена  (извозна  или  увозна)  као  независно  променљива  X. Коефицијент  еластичности  се  израчунава
упоређивањем  релативних  промена  зависне  (Y)  према  релативним  променама  независно  (X)
променљиве.

Врсте тј. аспекти еластичности:

домаћа понуда извоза према ценама у домаћој валути

инострана тражња извоза према ценама у страној валути

Домаћа тражња увоза према ценама у домаћој валути

Еластичност извоза и увоза према дохотку.

Гранична склоност увозу и извозу

11. ОДНОСИ РАЗМЕНЕ

представљају односе цена у међународној трговини, тј. меру куповне снаге

извоза (извозна цена) за јединицу увоза (увозна цена). П

рема општој

дефиницији кретање односа

размене се добија дељењем индекса извозних цена са индексом увозних цена у текућем периоду са
индексом извозних и увозних цена у базном периоду. Овакав однос размене се назива

чисти однос

размене

. Ако се установи да су извозне цене расле брже од увозних цена, кретање односа размене је

повољно и обратно.

Бржи раст извозних

цена од увозних цена даће повољнији положај земље у

међународној размени, повољнији платни биланс, тј.повољнији однос размене.
Постоје два модела односа размене:
1. једноструки факторски односи размене представљају анализу промена које су могле да утичу на

формирање извозних или увозних цена у једној земљи. Полазе од чистог односа размене коригованог
са променама у ценама производних фактора у једној земљи.

2. двоструки факторски односи размене узимају у обзир промене цена производних фактора и у

извозничкој и у увозничкој земљи.

Модел бруто односа размене

се добија дељењем количине извоза и увоза које су међусобно размењене,

чиме се долази до сазнања да ли је у протеклом периоду било потребно направити исти или већи
извозни напор да би се обезбедио исти увозни капацитет.

12. ЗАВИСНОСТ ПРИВРЕДЕ ОД СПОЉНЕ ТРГОВИНЕ

Показатељи зависности привреде од спољне трговине су:

•

Учешће извоза и увоза у националном дохотку – значај који има спољна трговина у привреди земље
мери се по релативном учешћу спољне трговине у њеном националном дохотку. То открива и степен
завистности једне земље од спољне трговине. Коефицијент зависности земље од спољне трговине
добија се дељењем вредности увоза, односно извоза са вредношћу националног дохотка.

•

Робна структура извоза и увоза - показује зависност земље у међународној подели рада са
становишта учешћа производа у националном и светском извозу. Ако је учешће производа у
националном извозу високо, а у светском извозу релативно мало, положај земље у међународној
трговини ће бити неповољан, и обрнуто.

•

Географска опредељеност извоза и узвоза - показује географску структуру њене спољне трговине.
Коефицијент географске опредељености извоза за домаћу земљу добија се дељењем процентуалног
учешћа стране земље у домаћем извозу са процентуалним учешћем домаће земље у увозу стране
земље. Он показује колико је пута страна земља важнија за домаћи извоз него што је домаћа земља
важна за увоз стране земље.

13. МУЛТИПЛИКАТОР СПОЉНЕ ТРГОВИНЕ

мери повећање дохотка земље услед повећања

извоза. Пораст дохотка доводи до повећања увоза и обрнуто, смањење дохотка доводи до смањења
увоза. Вредност раста увоза зависи и од склоности ка увозу и од еластичности. Ако је еластичност
увоза већа од 1, пораст дохотка ће изазвати веће промене у увозу и обрнуто. Процес ће тећи док се не

ускладе увоз и аутономни извоз, уз увећање националног дохотка (увећаном за коеф. мултипликатора).
Ако је еластичност тражње увоза према дохотку мања од 1, промене у дохотку изазваће само мање
промене у потрошњи дохотка на увоз.
Коефицијент мултипликатора: инверзна вредност граничне склоности увозу, тј. уколико се са растом
дохотка више издваја за увоз, мањи ће бити мултипликатор дејства спољне трговине. Мултипликатор
спољне трговине указује како се врши процес уравнотежавања платног биланса кроз промене у дохотку.

14. ТЕОРИЈА МЕЂУНАРОДНЕ ТРГОВИНЕ

објашњава узроке који доводе до међународне трговине

и основе на којима се остварује међународна трговина - она објашњава тзв. спољнотрговински импулс.
Приликом објашњења спољнотрговинског импулса теорије међународне трговине углавном теже да
разјасне следећа питања:

Које робе (производе) је препоручљиво да једна земља извози и увози.

Како се формирају односи размене у реализацијји економских трансакција земље са иностранством.
По којим ценама пословни субјекти једне земље извозе и увозе производе и услуге.

Какве се користи могу очекивати за земљу приликом изврђавања еконимских трансакција у
међ.трговини. Питање се своди на утврђивање рентабилности извозног и увозног посла и са
становишта пословног субјекта и са становишта интереса земље у целини. На који начин расподељују
користи из међ.трговине.

Одговори из области прва два питања се сврставају у тзв. области позитивне економије и усмерене су на
тражење објашњења какви су учинци међународне трговине на пораст производње, потрошње, нивоа
цена, покретљивости производњих фактора, док треће питање се односи на економију благостања и
објашњавају у којој мери спољна међ.трговина утиче на повеаћање благостања једне земље.

15. КЛАСИЧНЕ ТЕОРИЈЕ МЕЂУНАРОДНЕ ТРГОВИНЕ

Теорија   међународне   трговине   објашњава   узроке/факторе   који   доводе   до   међународне   трговине   и
основе на којима се остварује међународна трговина, тј. објашњава спољнотрговински импулс. Теорије
међународне трговине објашњавају спољнотрговински импулс кроз следећа питања:
а) које робе/производе је препоручљиво да једна земља извози и увози
б) како се формирају односи размене у реализацији економских трансакција земље са иностранством.
в) Какве се користи могу очекивати за пословне субјекте приликом извршавања економских трансакција
у међународној трговини.
Прва   два   питања   се   односе   на   област   позитивне   економије,  која   објашњава   какви   су   учинци
међународне   трговине   на   пораст   производње,   потрошње,   нивоа   цена,   покретљивости   производних
фактора итд. Треће питање се односи на област економије благостања, која објашњава у којој мери
међународна трговина утиче на повећање благостања једне земље.
У класичне теорије међународне трговине спадају:

Теорија апсолутних предности

Теорија компаративних предности

Допуна класичне теорије компаративних предности

16. ТЕОРИЈА АПСОЛУТНИХ ПРЕДНОСТИ

Творац  теорије   апсолутних   предности   је   Адам   Смит.   Полазећи   од   предности   специјализације   и
међународне поделе рада, Смит је дошао до закључка да за једну земљу не би било мудро производити
она добра која може јефтиније, у размени за своје производе, набавити од других земаља. Једна земља
ће  се  у   међународној  подели   рада   специјализовати  у  оној  врсти  производње   у  којој  има  природне
(ресурси, клима) и стечене (благодет друштвене поделе рада и специјализација) предности над другом
земљом,   а   које   се   налазе   у   апсолутним   разликама   у   производним   трошковима   од   производа   до
производа   и   од   земље   до   земље.   Ове   разлике   могу   доћи   до   свог  пуног   изражаја   само   у   условима
слободне спољне трговине и потпуне  покретљивости  производних  фактора између  земаља. Смит је
полазио од радне теорије вредности по којој производи вреде онолико колико је у њима садржано рада.
Према   закључку   теорије   апсолутних   предности   до   међународне   трговине   се   долази   само   уколико
учесници у тој трговини имају користи из те размене.

17. ТЕОРИЈА КОМПАРАТИВНИХ ПРЕДНОСТИ

је везана за Давида Рикарда. Он је дошао до

закључка да, и поред тога што једна земља има апсолутне предности над другом у производњи неких
производа, она ипак има веће компаративне предности у производњи једног производа. Земља ће
извозити производе у којима остварује веће користи и увозити производе у којима нема компаративне