POJAM MEDJUNARODNOG PRAVA
Naziv je izveden iz latinskog izraza ius gentium koji je oznacavao deo rimskog pravnog sistema koji se
odnosio kako na strance tako in a Rimljane, za razliku od ius civile koji je bio pristupacan samo
rimskim gradjanima. Na osnovu tog izraza nastali su odgovarajuci prevodi (na engleskom Law of
nations). U XIX veku izraz Law of nations zamenjen je izrazom International law od strane Bentama.
Medjunarodno javno pravo regulise odnose svojih subjekata putem pravnih pravila.
Subjekti su u medjunarodnom pravu nosioci prava i duznosti u medjunarodnim odnosima. Klasicno je
shvatanje da samo drzave imaju svojstva medjunarodno pravnog subjekta. Suprotno shvatanje je da
su samo pojedinci nosioci prava. Danas se smatra da su u prvom redu drzave, a zatim medjunarodne
organizacije, i sve vise pojedinci subjekti medjunarodnog prava.
Interesi su predmet odnosa subjekata MP. Interes drzave se ispoljava u drzanju ili koriscenju nekog
dobra, ili u njenoj spoljasnjoj i unutrasnjoj aktivnosti. Nesaglasni interesi izazivaju medjunarodni spor
koji moze prouzrokovati sukob. Medjunarodna zajednica moze postaviti pitanje zajednickog interesa.
Sukob interesa je resen ako jedan interes preovlada nad drugim. Postoje 2 vrste osnova za isticanje
zahteva za realizacijom interesa nekog subjekta. To su pravni i politicki osnov. Pravne prirode je
ukoliko je isticanje zahteva povezano sa saglasnoscu ili nesaglasnoscu interesa sa vazecim
medjunarodnim pravilom, svako drugo isticanje je politicke prirode.
Danas je sve manje teoreticara koji osporavaju MP pravna svojstva. Sofisti su isticali pravo jacega i
osporavali MP kao i Makijaveli i Spinoza koji pravo izjednacuju sa grubom silom. Neki teoreticari su
osporavali MP usled odsustva medjunarodne organizacije koja bi mogla da osigura efikasno izvrsenje
sankcija.Danas preovladava misljenje da je MP pravna disciplina kao i svaka druga pravna grana. Sve
je vise pristalica koje smatraju da Generalna skupstina OUN postaje jedina vrsta medjunarodnog
zakonodavca putem sistema konvencija otvorenih za pristupanje drzavama. Sankcije se postizu putem
mera reciprociteta i opozivom diplomatskih predstavnika.
KARAKTERISTIKE MEDJUNARODNOG PRAVA
MP u odnosu na unutrasnje ima svojih specificnosti cije uzroke treba traziti u posebnim drustveno
istorijskim uslovima nastanka i razvoja ovih dveju grana prava.
Unutrasnje pravo postavljeno je vertikalno i pociva na hijerarhiji vlasti. Pojedinac je duzan da se
povinuje pravu, a u njegovom stvaranju ucestvuje preko institucije ili politickih partija kojima pripada.
Medjunarodni poredak postavljen je horizontalno i u njegovom stvaranju ucestvuje preko 180 drzava i
brojne medjunarodne organizacije. MP sluzi kao sredstvo koordinacije i kontrole odredjenih
drustvenih odnosa i procesa u medjunarodnoj zajednici, ono u sebi nosi elemente kompromisa
izmedju razlicitih drzava.
Bit medjunarodne zajednice tvore reciprocni odnosi drzava kao njenih osnovnih subjekata.
Reciprocitet unosi ravnotezu medju subjektima medjunarodnog poretka, on u sebi sadrzi proporciju.
MP ima svoju specificnu pravnu tehniku, razlicitu od tehnike unutrasnjeg prava, kako u pogledu
donosenja pravnih pravila tako i u njihovom obezbedjivanju. U MP ne postoji vrhovni zakonodavac.
Pravna pravila su nastajala putem obicaja i ugovora, precutnom ili izricitom saglasnoscu volja drzava.
Danas se pravna pravila sve vise donose multilateralnim akcijama, razvija se centralizovan proces
nastanka pravnih pravila putem kodifikacije i kroz system medjunarodnih organizacija.
1
PRAVNA NACELA MIROLJUBIVE KOEGZISTENCIJE I NJIHOVA KODIFIKACIJA
Kodifikacija nacela miroljubive koegzistencije pokrenuta je u OUN pocetkom sezdesetih godina.
Generalna skupstina je na svom XV zasedanju donela rezoluciju 1505 o daljoj kodifikaciji i
progresivnom razvoju MP. Poslo se od cinjenice da situacija u svetu zahteva povecanu ulogu MP, te se
pristupilo utvrdjivanju stanja MP radi utvrdjivanja programa rada Komisije za MP, sa ciljem da se
unaprede prijateljski odnosi i pojaca medjusobna saradnja drzava.
Na XVI zasedanju nacela miroljubive koegzistencije su bile ukljucene u dnevni red, i odluceno je da se
pristupi proucavanju nacela MP o prijateljski odnosima i saradnji medju drzavama u skladu sa
Poveljom OUN, radi njihovog progresivnog razvoja i kodifikacije. Generalna skupstina 1966. osniva
Specijalni komitet sa zadatkom da priremi nacrt Deklaracije o nacelima MP o prijateljskim odnosima i
saradnji izmedju drzava.
Deklaracija je usvojena 1970. i sadrzi sledeca nacela: zabrana upotrebe sile, mirno resavanje sporova,
nemesanje u unutrasnje stvari drzave, saradnja drzava u skladu sa Poveljom,ravnopravnost i
samoopredeljenje naroda, jednakost drzava, i ispunjavanje obaveza u skladu sa Poveljom.
PRIRODNOPRAVNA SKOLA U MEDJUNARODNOM JAVNOM PRAVU
Ideju prirodnog prava srecemo jos u delima starih grckih i rimskih filozofa, kao i kod katolickih
mislilaca. Po Sofistima, prirodno pravo regulise odnose medju ljudima a zasnovano je na zdravom
razumu, koje je Providjenje usadilo u coveka.
Prirodno pravo nije pravilo razliku izmedju javnog i privatnog prava, vec je zastupalo ideju zajednice
ljudskog roda. Tek u XVI veku Franciscuo Suàrez istice da je svaka drzava samostalna jednika,
istovremeni clan svetske zajednice.
Hugo Grocius je glavni predstavnik prirodno pravne skole u medjunarodnom pravu. Smatra da drzave
kao i pojedinci ne mogu ziveti izolovano. Prirodno pravo proizilazi iz drustvenosti. Priroda tezi svom
ocuvanju i to je ujedno i prvi prirodni zakon, koji nam namece obavezu da ne cinimo bilo sta sto bi bilo
u suprotnosti ne samo sa svojim sopstvenim interesima vec i sa interesima drugih. Zajednica se stalno
razvija a prirodno pravo je vecno i nepromenljivo, te ono treba biti upotpunjeno pozitivnim pravom.
Pravila prirodnog prava bi sluzila za ocenu pozitivnih akata, tj. da li su oni saglasni sa smislom prirode
ili ne. Grocius konstatuje da pravila MP ne poseduju sankcije , ali dodaje da pravo i bez sankcija nije
bez efekta, ono se izvrsava iz straha da se nepravna ne vrati nepravdom.
Shvatanja Grociusa inspirisala su citav niz pravnika- kod nas Jovan Sterija Popovic. Po njemu postoji
prapravo a to je samostalnost koje se sastoji u pravu na sopstvenu teritoriju, nezavisnost, sopstveno
ime, sopstveni ustav, i sopstvenu vladu. Drugo osnovno pravo je pravo celosti iz kojeg sledi da je
narod sam sebi cilj. Prava naroda Sterija deli na korena i nabavljena, u zavisnosti od toga da li narodu
pripadaju po prirodi stvari ili po ugovoru.
POZITIVNOPRAVNA SKOLA U MEDJUNARODNOM JAVNOM PRAVU
Pravni pozitivisti smatraju da je volja drzava osnov MP, jer je celokupno pravo deo drzavne volje. U
tom pravcu su se izgradile dve varijante: prva je da se MP pravo zasniva na izolovanoj volji drzave, a
druga, da je zajednicka volja drzave osnov MP.
Najizrazitiji predstavnik prve varijante je Georg Jelinek koji smatra da pozitivno pravo stvara jedino
drzava na osnovu svojih zapovesti koje imaju pravni karakter. Drzavi ne moze niko uskratiti ni jedan
2
U ustavima savremenih drzava ovo pitanje razlicito je regulisano. Na jednoj strani nalaze se zemlje ciji
osnovni zakoni daju prednost MP uopste (GER, ITA, IRL) ili bar medjunarodnim ugovorima (HOL, FRA).
Zemlje anglosaksonskog pravnog sistema prave razliku izmedju pravila medjunarodnog obicajnog i
ugovornog prava. U odnosu na obicajna pravila vazi princip da je MP deo unutrasnjeg prava. U
britanskom pravu se za vecinu medjunarodnih ugovora zahteva intervencija zakonodavnog organa,
dok se u americkom pravu daje podjednaka pravna snaga medjunarodnim ugovorima i zakonima.
Jedan broj savremenih drzava nema u svojim ustavnim aktima posebne odredbe o odnosu UP i MP
(SSSR, IND, ALG).
PODELA MEDJUNARODNOG JAVNOG PRAVA
Medjunarodno javno i medjunarodno privatno pravo
. MPP je za razliku od MJP deo unutrasnjeg
prava, ono regulise gradjansko pravne odnose kod kojih se pojavljuje element inostranosti. Subjekti
MPP su pravna i fizicka lica, a izvori su pretezno nacionalnog karaktera, dok je za donosenje sankcija
zaduzen nacionalni sud.
Opste i posebno medjunarodno pravo
. OMP sadrzavalo bi opsta pravna pravila od vaznosti za
celokupnu medjunarodnu zajednicu, dok se PMP odnosi na izvestan broj drzava (najcesce geografski
povezanih).
Medjunarodno pravo u doba rata i u doba mira
. Takva se podela danas izbegava jer je po Povelji
OUN rat zabranjen.
Posebne grane medjunarodnog prava
.Sve veci razvoj medjunarodnog saobracaja nalaze potrebu
sirenja pravila medjunarodnog prava, a samim tim dolazi i do sve izrazitijeg stvaranja posebnih grana
MP ka osto su : medjunarodno saobracajno pravo, medjunarodno krivicno pravo, medjunarodno
pomorsko pravo, medjunarodno atomsko pravo itd.
POJAM I KLASIFIKACIJA IZVORA MEDJUNARODNOG PRAVA
Pod izvorima u MP treba razumeti cinioce koji stvaraju pravna pravila i oblike kroz kore se ta pravila
izrazavaju. Razlikuju se materijalni i formalin izvori.
Izvori u materijalnom smislu nalaze se u drustvenim cinjenicama iz kojih nastaju odredjeni pravni
oblici. U teoriji MP ne postoji opsta saglasnost o tome sta cini izvore u materijalnom smislu. Shvatanja
se mogu podeliti u dve grupe ciji se koreni nalaze u prirodnopravnom ucenju i skoli pozitivizma. Prva
grupa pisaca izjadnacava pravo sa moralom, dok druga smatra da je drzava ta koja treba da stvori
pravo na osnovu svoje volje. Danas je najzastupljenije misljenje da materijalne izvore medjunarodnog
prava treba traziti u opstem interesu medjunarodne zajednice.
Formalni izvori predstavljaju samo izraz uzroka koji stvaraju medjunarodno pravna pravila. Formalni
izvori se dele na glavne (medjunarodni ugovori, obicaji, i opste pravna nacela) i pomocne (Sudske
odluke i doktrina). Izmedju glavnih izvora ne postoji hijerarhijski odnos. Izuzetak su opsta pravna
nacela koja dolaze po redu primene iza ugovora i obicaja. Moguci sukob izmedju ugovora i obicaja sud
razresava na osnovu lex posterior
derogat legi priori
i
lex
specialis derogat legi generali
. U red izvora
moze se navesti i pravicnost (sud moze da sudi po pravicnosti ukoliko se na to saglase strane u sporu),
jednostrani pravni akti drzava, kao i odluke medjunarodnih organizacija.
MEDJUNARODNI UGOVORI KAO IZVOR MEDJUNARODNOG PRAVA
4
MU je pravni akt kojim strane ugovornice saglasnoscu volja regulisu svoje interese sa namerom da
proizvedu posledice predvidjene pravilima MP. Ugovori se istovremeno javljaju kao instrumenti za
stvaranje normi medjunarodnog prava. Statum Medjunarodnog suda pravde ugovore ogranicava na
pravila koje su strane u sporu izricito priznale. Sporazum mora biti potpisan izmedju drzava, drzava i
medj. organizacija ili izmedju medj. organizacija. Sustinski preduslov za njegovo postojanje je
subjektivitet drzava i medj. organizacija. Drugi uslov, kako bi ugovor bio podvrgnut pravilima MP, je
da njegovu sadrzinu i pitanja cine odnosi koje obicno regulise MP.
Neki elementi ugovora ne uticu na medjunarodni karakter sporazuma. To su naziv ugovora, njegova
forma, i zatim postupak donosenja. U medjunarodnoj praksi su pored naziva “ugovor” u upotrebi i
sledeci nazivi: konvencija, sporazum, pakt, povelja itd. Kao najpogodnija forma za sklapanje ugovora
je pismena forma. Zakljucivanje ugovora se moze vrsiti na dva nacina. Prvi je slozen sa vise faza
(pregovori, usvajanje, autentifikacija, izrazavanje pristanka) i tada se ugovor pojavljuje kao jedinstven
instrument. Drugi je nacin jednostavniji i svodi se na razmenu dva ili vise medjusobno povezanih
instrumenata (nota, pisama, i sl.)
Medjunarodni ugovori se razlikuju po broju strana ugovornica (dvostrani i visestrani), predmetu
(politicki, ekonomski, tehnicki), mogucnosti pristupanja (otvoreni i zatvoreni), ili geografskom dejstvu
(generalni i regionalni).
Sa stanovista formalnih izvora od znacaja je podela medjunarodnih ugovora prema njihovoj funkciji
na legislativne i kontraktualne. Legislativni ugovori imaju za cilj da na opsti i jedoobrazni nacin i za
duzi vremenski period regulisu medjunarodne odnose (Haske konvencije iz 1899. i 1907, Zenevske
konvencije in 1949). Kontraktualni ugovori regulisu konkretan medjunarodni odnos i ogranicenog su
vremenskog trajanja (npr. sporazumi o obelezavanju granice). Kontraktualni ugovori ne stvaraju nova,
vec samo primenjuju postojeca pravila na jedan odredjen slucaj i najcesce se ticu odnosa izmedju dva
ili manjeg broja subjekata.
Prednost ugovora kao izvora medjunarodnog prava je u tome sto stvara precizna pravila.
OBICAJNA PRAVNA PRAVILA KAO IZVOR MEDJUNARODNOG PRAVA
Obicaji su dugo vremena bili najvazniji nacin stvaranja pravila medjunarodnog prava. Od XIX veka
medjunarodni ugovori preuzimaju primat, ali obicaj nije izgubio svaki zancaj kao izvor
medjunarodnog prava.
Medjunarodni obicaj je dokaz opste prakse koja je prihvacena kao pravo. Odatle se izvode dva
elementa neophodna za nastanak pravila obicajnog medjunarodnog prava. Materijalni element cini
praksa, a subjektivni element obicajnog pravila prihvatanje prakse kao prava. Praksa se sastoji u
ponavljanom vrsenju akata od strane subjekata medjunarodnog prava. Ponavljano vrsenje se obicno
izrazava cinjenjem, mada nije iskljuceno da obicaj nastane i uzdrzavanjem od cinjenja.
Kao okvir u kome se javlja obicaj praksa mora da zadovolji odredjene uslove. Sa vremenskog
stanovista potrebno je da praksa bude ucestala, stalna, trajna, i neprekidna. Za nastanak obicaja
potreban je veci broj presedana, mada se danas sve vise govori o instant obicajima (na osnovu samo
jednog presedana)- lansiranjem prvog satelita u svemir stvoreno je obicajno pravilo o slobodi
kosmosa. Za nastanak obicaja trazi se da praksa bude jednoobrazna. U istim ili slicnim situacijama
subjekti MP moraju se ponasati na istovetan nacin.
Pored opstih postoje i posebni (regionalni) i pojedinacni (u okviru dve drzave) obicaji.
5
Jednostrani pravni akti ne spominju se kao formalni izvor u clanu 38 Statuta. Njegovi redaktori posli su
od stava da izvore medjunarodnog prava mogu da cine samo pravila koja su rezultat saglasnosti dve
ili vise drzava. Danas je takav negativan stav prema jednostanim aktima kao izvorima MP dobrim
delom prevazidjen. Jednostrani pravni akt je izjava volje subjekta MP koja za sobom povlaci odredjene
pravne posledice. Takve akte subjekti MP koriste da bi u konkretnim slucajevima stvorili, izmenili ili
prekinuli odredjeno pravno stanje. Svi jednostani pravni akti nemaju isti znacaj u MP. Da bi se mogli
smatrati formalinim izvorima oni moraju ispunjavati odredjene uslove, potrebno je da poticu samo od
jednog subjekta MP.
Odluke organa medjunarodnih organizacija predstavljaju jednostrane akte. Jednostrani pravni akti
smatraju se izvorom medjunarodnog prava samo pod uslovom da su zvanicne prirode. Oni se moraju
dati u ime drzave od strane organa nadleznih za njeno predstavljanje u medjunarodnim odnosima. Da
bi predstavljali formalne izvore JPA moraju biti samostalni. To znaci da su oni u stanju da sami po sebi
proizvedu medjunarodnopravne posledice za subjekte MP.
Glavne vrste JPA su: saopstenje, priznanje, protest, odricanje, i obecanje.
Saopstenje
(notifikacija) je sluzbeno obavestenje od medjunarodnog znacaja upuceno drugom
subjektu MP. Putem saopstenja subjekti se obicno obavestavaju o dogadjajima iz svog unutrasnjeg
politickog i pravnog zivota (izbor sefa drzave, promena vlade itd). Pored ovih fakultativnih saopstenja,
MP poznaje slucajeve u kojima je saopstenje obavezno. Tako je obavezna notifikacija pomorske
blokade, o okupiranoj teritoriji u miru itd. Pravilo je da se saopstenje daje neposredno.
Priznanje
je jednostrana izjava kojom se potvrdjuje postojanje izvesnih cinjenica, pristaje na
novonastalo stanje, ili usvaja zahtev nekog medjunarodnog subjekta. Poseban znacaj ima priznanje
nove drzave. Priznanje se moze uciniti izricito uspostavljanjem dipolomatskih odnosa sa novom
drzavom, ili precutno. Moze se dati individualno i kolektivno.
Protest
je JPA kojim se izrazava neslaganje sa odredjenim cinjenicama ili osporava pravna valjanost
nastalog stanja ili istaknutog zahteva nekog medjunarodnog subjekta. U MP protest ima zastitnu
funkciju. To je pravno sredstvo kojim se cuvaju i stite prava i interesi subjekata MP. Cilj protesta moze
da bude sprecavanje stvaranja novog pravila obicajnog prava. Protest je potreban kada se cutanje
subjekta moze protumaciti kao njegovo odobravanje. Saopstava se pismeno, ili usmeno.
Odricanje
je jednostrana izjava volje kojom se subjekat MP lisava nekog prava ili pravno zasticenog
interesa. Tako se Jugoslavija 1947. odrekla reparacije u iznosu od 25 miliona dolara, koliko je Bugarska
dugovala na osnovu mirovnog ugovora.
Obecanje
se ranije smatralo sastavnim delom priznanja. Zahvaljujuci presudama Medjunarodnog
suda pravde u slucaju nuklearnih proba ono se danas smatra kao samostalan i poseban JPA. Obecanje
je jednostrana izjava volje kojom se subjekat MP obavezuje u korist drugog subjekta, grupe subjekata,
ili prema medjunarodnoj zajednici. Obecanje se moze dati pismeno ili usmeno, a njegova obaveznost
se temelji na nacelu savesnosti (bona fides).
Odluke medjunarodnih organizacija (MO) su posebna vrsta JPA. Iako u njihovom donosenju ucestvuju
drzave clanice okupljene u organima organizacije, to nisu visestrani pravni akti, jer u njima do izrazaja
dolazi volja same organizacije a ne njenih drzava clanica. MO donose brojne i raznovrsne odluke:
unutrasnje i spoljasnje odluke, meritorne (o sustinskim pitanjima) i proceduralne (pitanja postupka),
opste i pojedinacne (da li na opsti i trajan nacin regulisu odnose, ili se ticu jednog konkretnog slucaja).
Najznacajnija podela je na akte koji imaju obaveznu snagu za onoga na koga se odnose (obavezne
7
