Међународно јавно право представља систем правних правила која регулишу

правни положај и односе субјеката међународног права као и правни положај и односе
других јединки од међународног интереса. Стога,

формални појам

међународног

јавног права подразумева следеће елементе:



МЈП је

СИСТЕМ ПРАВНИХ ПРАВИЛА

разврстаних у логичку и рационалну,

међусобно повезану целину у којој свако правило има утврђено место и однос са
другим правилима.



МЈП регулише

ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ И ОДНОСЕ

како субјеката међународног права

тако и других јединки као што су нпр. појединац или територије под
старатељством.

материјалном смислу

МЈП представља објективну и аутономну норму или

императив међународне заједнице и тада су његови елементи:



МЈП је

ПРАВО МЕЂУНАРОДНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ –

јер има за циљ стварање уређених

правних односа у међународној заједници.



МЈП је

АУТОНОМНА НОРМА ИЛИ ИМПЕРАТИВ –

јер се на посебан начин стварају

правна правила али се ствара и посебан однос субјеката међународног права
према том праву.



САГЛАСНОСТ ВОЉА (КОНСЕНЗУАЛНОСТ)

је опште правило МЈП које има

неколико изузтака:



наметање у процесу стварања и важења правних правила,



наметање у поступку примене правних правила.



МЈП је

ОБЈЕКТИВНА НОРМА ИЛИ ИМПЕРАТИВ

– то указује да је МЈП објективни

поредак тј. поредак који је изнад воље појединачних држава. Поредак МЈП је
израз воље међународне заједнице.

Најпотпуније одређење МЈП даје мешовита формално – материјална дефиниција по
којој се оно одређује као систем правних правила у смислу објективних аутономних
императива који имају за циљ да регулишу правни положај и односе субјеката
међународног права, као и правни положај и односе других јединки од међународног
интереса.



Правна природа класичног међународног права

Класично међународно право је било ексклузивно право европских сила са

германским и латинским језицима као и држава нових светова које су се развиле из
колонија европских народа. Државе ван круга тзв. цивилизованих или просвећених
биле су

објект

међународног права и на њих се нису примењивала правила

међународног права већ тзв. природни закони и хришћански морал што је олакшавало
колонизацију широких простора Азије, Африке, Америке од стране европских

колонијалних сила. Од посебног интереса за колонизацију је био појам

ничије земље

иза кога се крило стицање државне територије мирном окупацијом.

Да би се нека ваневропска држава квалификовала као субјект класичног,

европског права било је потребно да, поред формалних атрибута државе (територија,
становништво и суверена власт) прихвати и правила хришћанског међународног права,
тј. услов цивилизованости (нпр. Турска је статус субјекта међународног права добила
тек на Париском конгресу 1856. године).



Однос унутрашњег и међународног права на теоријском нивоу

Овај однос се испољава кроз супротстављање дуалистичке и монистичке теорије:



ДУАЛИСТИЧКА ТЕОРИЈА – се заснива на схватању да међународно и

унутрашње право коегзистирају као два независна, одвојена објективна права.
Трипел,   оснивач   ове   теорије,   каже   да   унутрашње   право   настаје   законом   а
међународно споразумом. Према томе, извор унутрашњег права је воља државе
а извор међународног заједничка воља више држава. Унутрашње и међународно
право   не   могу,   по   правилу,   доћи   у   стање   конкуренције   али   када   дођу   спор
решава национални суд или други државни орган применом својих унутрашњих
правила. Недостатак овог схавтања је у томе што је, фактички, примена правила
међународног   права   у   потпуној   зависности   од   државе   као   територијалног
суверенитета.



МОНИСТИЧКА ТЕОРИЈА – полази од претпоставке да су унутрашње и

међународно право делови једног јединственог правног система. Различите
варијанте ове теорије, понекад, дају примат унутрашњем или међународном
праву.



КОМПРОМИСНА ТЕОРИЈА (теорија о координацији) – полази од става да

међународно и унутрашње право, као системи, не могу никад доћи у сукоб осим
када држава није у могућности да се, на унутрашњем плану, понаша у складу са
начином који предвиђа међународно право.



Однос унутрашњег и међународног права у светлости праксе



Однос унутрашњег и међународног права са становишта праксе

међународних судова

– Међународно право у погледу овога познаје једино

принцип по коме се држава не може позивати на своје унутрашње право да би
оправдала неизвршење својих међународних обавеза.



Отворени



Затворени



Према

правној функцији

уговори се деле на:



Уговоре-погодбе (контрактуелни) – су уговори који
садрже правила дизајнирана за конкретан случај. То су
правни послови, облици правне комуникације субјеката
међународног права. Може се рећи да су уговори-
погодбе извори права и обавеза за уговорне стране.



Уговоре-законе   (легислативни)   –   садрже   општа   или
апстрактна правила примењива на већи број случајева
исте   врсте.   То   су   легислативни   акти   у   међународном
праву.   Може   се   рећи   да   су   уговори-закони   извори
међународног права.



Обичајна правна правила

Статут Међународног суда правде каже да обичај представља доказ опште

праксе прихваћене као право. Основ обавезности је у вољи међународне заједнице, која
се   формира   прећутним   пристанком   репрезентативне   већине   држава.   Прећутни
пристанак   или   подразумевајући   пристанак   подразумева   стицај   пар   релевантних
елемената   који   за   последицу   имају   прихватање   или   признање   одређене   радње   или
понашања као елемената обичајног правила или прихватање самог обичајног правила.
Елементи подразумевајућег пристанка су:



да субјект међународног права има представу о релевантној
правној чињеници



да поводом њеног настанка или истицања субјект није реаговао
на одговарајући начин, протестом



да се одсуство реакције не може приписати нпр. заблуди или
присили



да субјект има интерес у односу на релевантну чињеницу

Елементи обичајног правног правила су

ПРАКСА

у смислу

CORPUSA

(која се назива

материјалним или објективним елементом) и

СВЕСТ О ОБАВЕЗНОСТИ

у смислу

ANIMUSA

(који се назива субјективним или формалним елементом обичаја). Да би пракса била
конститутивни елемент обчајног правног правила потребно је да испуњава одређене
квалитативне и квантитативне услове.

КВАНТИТАТИВНИ

услови се тичу трајања и

општости праксе.

КВАЛИТАТИВНИ

услови тичу се конзистентности и понављања

одређеног понашања. Свест о обавезности је елемент који представља квалификаторни
услов који праксу претвара у обичајно право.

Обичаји се могу поделити на:



Универзалне – су правна правила која произлазе из воље међународне
заједнице као целине.



Регионални – важе у одређеним деловима међународне заједнице
(регионима).



Локални – важе на територији две или више држава које не чине
одговарајућу регију.



Oпшта правна начела призната од стране просвећених народа

Схватања о појму општих правних начела признатих од стране просвећених народа
могу се сврстати у две групе:



Једну групу схватања одликује широко одређење општих правних
начела тако да би у ова начела улазила како начела из унутрашњег права
тако и она из међународног, те транснационалног и супранационалног
права.



По другој групи схватања, прихватљивијој, мисли се на начела која се
ососбеном правнотехничком операцијом Суда изводе из унутрашњих
правних поредака у случају потребе. Та операција се састоји у примени
компаративног, упоредно правног метода помоћу кога суд или други
орган испитује норме унутрашњег права о конкретном предмету.

И у погледу правне снаге општих правних начела просвећених народа постоји више
мишљења:



За природноправно оријентисану теорију међународног права, општа правна

начела поседују најјачу правну снагу.



У позитивистичком поимању општих правних начела она не само да не могу

бити по правној снази једнака или јача од уговора или обичаја већ не могу ни
бити извор норми ius cognes у међународном праву.



Једнострани правни акти државе

Једнострани правни акти државе су разноврсни акти које доносе надлежни органи

државе са намером да се произведу одређене међународноправне последице. Да би
произвели међународноправна дејства једнострани акти треба да испуне одређене
услове:



Меко право

Меко право је један од формалних извора права и оно означава широку групу
инструмената који се налазе у међузони између права и неправа. Неки од
инструмената меког права су:



резолуције Генералне скупштине УН;



добровољни кодекси и руководна начела које међународне организације
доносе у области економских и социјалних односа;



општеприхваћени међународни стандарди;



заједнички акти влада и политичке декларације;



норме, у фази настајања, пре него што стекну својство обавезности.

Добар део састојака меког права је теоријски исправније одредити као скуп

вредности из кога се, законодавном техником међународног права, могу стварати и
стварају правна правила. Од наведених састојака меког права својство правне природе
у строгом смислу може се приписати једино општеприхваћеним међународним
стандардима.

У међународним односима, данас, неправни састојци ''меког права'' користе се тако

што се, комбинацијом политичког, економског, а понекад и војног притиска, претачу у
обавезујућа правила за мање и слабије државе. Примери за ово су Косово и Метохија, с
једне, и Абхазија и Јужна Осетија, с друге стране.



Појам субјективитета у МЈП

Полазна основа за елаборацију појма међународног субјективитета су његови

конститутивни елементи:



субјект међународног права је титулар права и обавеза утврђених нормама
МЈП;



сва права међународног карактера укључују међународну одговорност ;



субјект међународног права поседује способност да, на разне начине,
оствари право које му је признато. Једно од таквих права односи се на
способност употребе силе.



субјект мора да поседује правностварајућу способност, тј. моћ да сопственом
вољом доприноси стварању међународног права.