MEDJUNARODNO PRAVO
predstavlja specifican normativni poredak, koji regulise
odredjene drustvene odnose i procese u medjunarodnoj zajednici, a sankcionisano je od
strane drzave i medjunarodnih organizacija.
OSNOV MEDJUNARODNOG PRAVA
– Kroz savremeno medjunarodno pravo
ubrzavaju se izvesni demokratski i progresivni procesi, menjaju se odnosi u
medjunarodnoj zajednici. Njegov osnov lezi u drustveno-ekonomskim odnosima drustva.
Savremene oblike i sadrzinu, medjunarodno pravo duguje specificnom spletu objektivnih
drustvenih procesa i subjektivnih cinilaca u savremenom drustvu.
KARAKTERISTIKE MEDJUNARODNOG PRAVA –
Za razliku od unutrasnjeg
prava, koje je postavljeno vertikalno i pociva na hijerarhiji vlasti, medjunarodni poredak
je postavljen horizontalno i u njegovom stvaranju ucestvuje vise od 180 drzava i brojne
medjunarodne organizacije. Medjunarodno pravo ne sluzi kao sredstvo potcinjavanja
(kao unutrasnji pravni poredak) vec kao sredstvo koordinacije i kontrole odredjenih
drustvenih odnosa i procesa u medjunarodnoj zajednici. Bit medjunarodne zajednice
tvore reciprocni odnosi drzava, kao njenih osnovnih subjekata.
RECIPROCITET:
1. Reciprocitet predstavlja element same baze medjunarodnog prava koji unosi
ravnotezu medju subjektima medjunarodnog poretka.
2. Reciprocitet predstavlja osoben pravni mehanizam u multilateralnim
ekonomskim, posebno trgovinskim odnosima, koji precizno utvrdjuju prava i
obaveze ucesnika u jednom pravnom poslu.
3. Reciprocitet predstavlja strategiju u odnosima velikih sila u najosetljivijim
sferama zivota.
4. Reciprocitet predstavlja standard ponasanja suverenih jedinki.
Pod aktivnom
MIROLJUBIVOM KOEGZISTENCIJOM
podrazumevamo teoriju o
nuznosti opste univerzalne saradnje medju drzavama i resavanju sporova mirnim putem.
PRAVNA NACELA KOEGZISTENCIJE
(koji proisticu iz ugovora izmedju Kine i
Indije po pitanju Tibeta iz 1954. godine) su:
1. nacelo uzajamnog postovanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta;
2. nacelo neintervencije;
3. nemesanje u unutrasnje poslove drugih zemalja;
4. nacelo ravnopravnosti i uzajamne dobrovoljnosti;
5. nacelo miroljubive koegzistencije.
U savremenim uslovima razvijenog pravnog saobracaja, pitanje odnosa medjunarodnog
prava i unutrasnjeg prava, predstavlja problem od ogromnog teorijskog i prakticnog
znacaja. Po ovom pitanju postoje dva osnovna pravca:
1. DUALIZAM –
Prema dualistickoj teoriji, medjunarodno i unutrasnje pravo
predstavljaju dva nezavisna i razlicita pravna sistema, kako po svom osnovu,
predmetu regulisanja, tako i izvorima.
2. MONIZAM
– Monisticka teorija polazi od ideje da medjunarodno i unutrasnje
pravo predstavljaju integralne delove jednog jedinstvenog pravnog sistema.
Medjunarodno-pravni sistem namece drzavama obavezu postovanja pravnih pravila, ali
ne sadrzi odredbe u pogledu nacina sprovodjenja tih pravila. U savremenoj praksi nailazi
se na razlicita resenja. Pojedine drzave (Francuska, Holandija, Nemacka…) inspirisane su
monistickom koncepcijom. Kod njih Kod njih medjunarodni ugovori ili sporazumi imaju
visu snagu nego zakoni pod uslovom reciprociteta u svakom konkretnom slucaju. Neke
drzave (anglo-americki sistem) postavlja na isti nivo medjunarodno i unutrasnje pravo.
Kod nas medjunarodni ugovori imaju visu snagu od zakona. Ali ne svi. Koji ce to
ugovori biti zavisi od njihove prirode.
.MEDJUNARODNI UGOVOR
predstavlja pravni akt, proizvod saglasnosti volja dva ili
vise subjekata medjunarodnog prava, izrazene preko nadleznih organa u cilju stvaranja
reciprocnih prava i obaveza.
KLASIFIKACIJA UGOVORA
– Prema kriterijumu funkcije ugovora, oni se dele na:
1/ ugovori zakoni (legislativni); 2/ ugovori pogodbe (kontraktuelni).
Tradicionalno, medjunarodno pravo razlikuje dvostrane i visestrane ugovore.
MEDJUNARODNA OBICAJNA PRAVILA
predstavljaju najstariji izvor
medjunarodnog prava. Medjunarodni obicaji se mogu definisati kao dokaz opste prakse
koja je prihvacena kao pravo. Ova definicija ukazuje na dva bitna elementa obicajnih
pravila: 1. materijalni ili objektivni; 2. psihicki ili subjektivni. Materijalni element se
manifestuje kroz opstu praksu a psihicki kroz svest o obaveznosti pravila.
Sama praksa nije dovoljna za nastanak obicajnih pravila, vec je potrebno da ona bude
pracena pravnom svescu subjekata medjunarodnog prava o njihovoj povezanosti. Pravna
svest uzima se kao osnovni kriterijum razlikovanja obicajnih pravnih pravila od prostih
obicaja kao i pravila kurtoazije.
OPSTA PRAVNA NACELA
predstavljaju treci izvor medjunarodnog prava koji ulazi
u kategoriju glavnih izvora. Opsta pravna nacela su apstraktne norme, izvedene iz niza
pravila koja se primenjuju u unutrasnjim porecima drzave, koje ulaze u sastav
medjunarodne zajednice.
JEDNOSTRANI AKTI
predstavljaju manifestaciju volje samo jednog subjekta prava.
Jednostrani akt moze biti delo kolegijalnog organa (npr. parlament) i individualnog
organa (npr. sefa drzave). Da bi bili priznati kao pravno relevantne cinjenice na
medjunarodnom planu, jednostrani akti moraju biti izdati od strane ili u ime drzave.
Takvi jednostrani akti spadaju u glavne izvore medjunarodnog prava.
PREDMET JEDNOSTRANOG AKTA
moze biti kvalifikacija jedne odredjene
situacije, zahteva ili akta suprotnog medjunarodnom pravu. U tom slucaju, jednostrani akt
ima oblik
PROTESTA.
ODLUKE MEDJUNARODNIH ZAJEDNICA
- Aktivnost medjunarodnih organizacija manifestuje se i kroz donosenje pravnih akata.
- Nadleznost za donosenje akata proizilazi iz ugovora o osnivanju organizacije ili
