1.ПОЈАМ, ПРЕДМЕТ И НАЗИВ МПП?

У Србији прве норме МПП-а налазимо у СГЗ. Од самог почетка правне норме које припадају овој
грани имају задатак да реше проблем

избора меродавног права – сукоб закона

, нпр.када брак

склапају држављани различитих држава или продавац из једне земље продаје робу купцу из
друге, поставља се питање да ли применити право једне или друге државе са којом је дати брак
односно купопродајни уговор повезан?

То је питање које проистиче из постојања више

паралелних државних система приватног права.

Одговор дају посебне норме МПП-а –

колизионе

норме

. Остваривање права и заснивање правних односа без обзира на то да ли садрже

међународни елемент или не често захтева обраћање суду или органу управе. Ако је један од
вереника, који желе да склопе брак пред матичарем, страни држављанин нужно се поставља
питање

међународне надлежности

судова и других органа да поступају у датој ствари, као и

питање

признања и извршења стране одлуке

. Ова питања која проистичу из постојања више

паралелних државних система имају заједничко име

сукоб јурисдикције

. Материја сукоба закона

и сукоба јурисдикција регулисана је

Законом о решавању сукоба закона са прописима других

земаља из 1982.године

, који многи домаћи аутори називају

ЗМПП

. Сваку чињеничну ситуацију

која доводи до примене норми МПП-а одликују две карактеристике: правна квалификација
(грађанскоправни или трговинскоправни однос (краће приватно правни однос) или спор) и
међународни карактер. За сврхе МПП-а под приватно правним односима подразумевају се

односи који по својој природи морају бити уређени једном од грана грађанског права
(статусним, породичним, наследним, облигационим, стварним..), трговинским или радним
правом

. МПП је грана права чије норме одређују:

Надлежност судова и органа управе

за расправљање грађанскоправних и

трговинскоправних спорова са међународним елементом,

Право које ће се применити

на такве односе и

Услове за признање и извршење иностраних

одлука донетих поводом тих односа.

Законодавци многих држава су, схвативши да се број норми МПП-а увећава због учесталости и
посебног значаја неких категорија међународних односа, престали да се заустављају на томе да
одреде једно од постојећих националних права које ће пружити материјалноправно решење него
све чешће

непосредно уређују

те односе нормама које су прилагођене потребама и

специфичностима приватноправних односа са међународним карактером.

Крајем 19ог и током 20ог века стварају се норме којима се врши унификација материјалног
грађанског и трговинског права са тим да се домашај тих норми ограничава само на међународно
обележене односе. На тај начин стварају се

супстанцијалне (материјалне норме МПП).

Израз

супстанцијалне норме означава норме које нису колизионе. Посматрано из угла материјално –
формално и колизионе норме су материјалне. Један вид материјалних норми МПП-а су и
материјалне норме о правима странаца. Овим нормама одређује се да ли странац на територији
домаће државе може да ужива поједина права или не, и ако може да ли притом треба да испуни
одређене услове који се не траже од домаћих држављана или их може уживати на једнак начин
као и домаћи држављани. Израз МПП, тачније ПМП приписује се Америчком аутору Џозефу

Сторију који га је први пут употребио 1834.године. Назив је убрзо прихваћен у доктрини, тако да су
се убрзо и у другим земљама појавили радови са тим насловом. Међутим, непосредно после
његовог настанка уочене су и његове мане, тако да је још крајем 19ог века угледни немачки
правник Франц Кан приметио да спорови у МПП започињу од самог назива. Критике су се
односиле на чињеницу да норме МПП у ствари нису ни међународне ни приватне по свом
карактеру. Предлагани су различити нови називи али се ни један није наметнуо, те је назив МПП
током времена постао општеприхваћен. Једино је у „комон ло“ системима, поред ПМП И МПП,
једнако присутан и назив сукоб закона.

2.ПРАВНА ПРИРОДА, ЦИЉ МПП И СРЕДСТВА ЗА ЊЕГОВО ОСТВАРИВАЊЕ?

Иако је број закључених међународних уговора у домену МПП-а велики, његови главни извори су
и даље унутрашњег карактера. Држава има законодавну надлежност да доноси прописе из
домена МПП-а и ту надлежност широко користи. Уосталом, многа питања МПП нису уопште
регулисана међународним уговорима ни другим изворима међународног права. Реч
међународно у његовом називу односи се на његов предмет, на карактер односа које оно уређује
(прекограничне односе повезане са страном државом). Свака држава има сопствени систем МПП-
а који ствара у складу са својим потребама и интересима. То значи да не постоји наднационални
систем МПП-а који би био универзално прихваћен. У том смислу говоримо о Српском,
Француском, Енглеском МПП-у. Претежно унутрашњи карактер ове гране права потврђује и
чињеница да у стварима из домена МПП-а поступају национални судови односно други надлежни
органи унутар државе – они исти органи који поступају у правним стварима чисто интерног
карактера. Овлашћени радник центра за социјални рад који заснива усвојење између домаћих
држављана биће надлежан и за заснивање усвојења у случају да је један од усвојилаца страног
држављанства. Не постоје специјализовани судови нити други органи специјално надлезни за
поступање у грађанским и трговинским стварима са међународним елементом. Оправдано се
може поставити питање да ли има места одређеној специјализацији судова на унутрашњем нивоу
за решавање спорова из домене МПП-а. Домаће судије, навикнуте на примену домаћег права и на
спорове чисто унутрашњег карактера, често превиде међународно обележје чињеничног стања.

Неизбежна последица чињенице да свака држава има сопствени систем МПП-а јесу разлике у
погледу конкретних нормативних решења. Иако постоје неке општеприхваћене норме у највећем
делу материје могу се, од државе до државе, констатовати значајне разлике. У зависности од тога
да ли ће се спор решавати у једној држави према нормама њеног МПП-а или у другој, према
нормама МПП-а те државе, исти спор може бити различито решен. Пример. Србин И Португалка,
Егзит, развод, надлежна Србија, Португалија условљава 3 године брак. Основна противуречност
МПП састоји се у чињеници да држава националним средствима покушава да реши проблеме који
су по својој природи међународни. То доводи до правне несигурности на међународном плану.
Последице које проистичу из такве несигурности могу бити неповољне за учеснике у међународно
правном саобраћају. Они ће нерадо заснивати односе са иностраним елементом ако не буду
сигурни да ће успети да заштите своја права. Циљ МПП је постизање сигурности,

остваривање

решења које је највише у складу са интересима и предвиђањима странака.

заснива на

логичком редоследу правних целина МПП-а, односно редоследу према којем се та

питања појављују и решавају у поступку пред судом.

Основне правне целине МПП су: сукоб

закона и сукоб јурисдикција.

Сукоб закона је део у коме се одговара на питање

које право се примењује у случају да је

једно чињенично стање везано и за страну, а не само за домаћу државу.

Сукоб јурисдикција обухвата норме које уређују питања која проистичу из

чињенице да

свака држава има сопствено правосуђе а састоји се из 3 ужа дела:

) Међународне судске надлежности

(да ли ће за расправљање спорног односа бити

надлежно домаће правосуђе или у конкретном случају надлежност припада страном
правосуђу).

б)

Признања и извршења страних одлука

(да ли страна одлука може да произведе

правно дејство у домаћој држави, односно да ли може бити призната и евентуално
принудно извршена на територији домаће државе).

в)

Посебна правила грађанског поступка у предметима са међународним елементом

(нпр. правила о достављању и извођењу доказа у иностранству).

Логички редослед основних целина МПП-а би био следећи:

Међународна (судска) надлежност и посебна правила грађанског поступка у стварима са
међународним елементом,

Одређивање меродавног права,

Признање и извршење стране одлуке.

Постоје две напомене у вези са изложеним редоследом.

Прво, понекад ће се поред ових, у појединим споровима појавити и питање приватних права
странаца. Оно се појављује пре или после примене норми о одређивању меродавног права. Реч је
о томе да ова, некад равноправна правна целина са осталима постепено губи на значају јер се
проширује круг приватних права које странци могу узивати једнако као домаћи држављани (тзв.
опста права подједнако доступна странцима на основу појединих међународних аката којима је
наша земља приступила – право на развод, на закључење брака… ). Насупрот томе, ово питање у
неким областима није изгубило на значају. И тада му треба посветити пуну пажњу – да ли странац
у конкретном случају може стећи својину на непокретностима правним послом „интер вивос“ или
да ли је може стећи на основу наслеђивања или пак да ли може пред нашим центром за
социјални рад усвојити дете које је домаћи држављанин и слично. Дакле, у свим овим
случајевима треба консултовати и домаће норме о приватним правима странаца.

Друга напомена такође се односи на изложену систематизацију – она представља целовиту слику
решавања случаја из домена МПП, међутим, у пракси се може појавити и само једно од тих
питања – нпр. странка дође код адвоката и затражи да овај покрене поступак признања стране
одлуке, поставља се само питање наведено под 3. Уколико неко познаје логички редослед
правних целина лако ће схватити о цему је реч и наћи решење за неко од питања у вези са једном
целином које се самостално поставља.

Уколико се пред судом у Србији појави проблем из домена МПП судија ће најпре себи поставити
питање, да ли он као представник Српског правосуђа може да поступа у тој ствари. У случају
потврдног одговора на ово питање, судија се сусреће са новом дилемом – да ли на решавање
спорног односа применити домаће право или право стране државе, будући да норме МПП у
одређеним случајевима предвиђају да домаћи судија треба да примени страно право. Када
одреди одговор и на ово питање судија ће решити спорни однос и донети одговарајућу одлуку.
Треће питање које се односи на признање и извршење страних судских одлука у извесној мери се
разликује од претходна два. Тачно је да оно по редоследу долази касније. Ипак, разлика је у томе
што ће се проблемом признања и извршења судске одлуке, ако се то питање постави, бавити
судија у другој држави. То значи да када одлучује о признању и извршењу стране одлуке, домаћи
судија по правилу није у ситуацији да себи постави прва два питања јер је њих претходно морао
да реши његов колега у страној држави. У том смислу мозе се говорити о

релативној

самосталности

питања признања и изврсења страних одлука у односу на проблеме међународне

судске надлезности и одређивања меродавног права. Нпр. Србин на раду у швајц, швајц
држављанка, развод брака, нови сад, ако хоће нови брак у швајц не мора да води поступак него
тражи признање одлуке срп суда о разводу брака. Малине холандија.

5.ПОЈАМ ИНОСТРАНОГ ЕЛЕМЕНТА И КЛАСИФИКАЦИЈА ЧИЊЕНИЦА НА ОСНОВУ КОЈИХ ОН НАСТАЈЕ?

Надлежни државни органи Србије уређују односе домаћих држављана који се заснивају,
производе дејство и престају на домаћој територији. Уколико појединци не би прелазили државне
границе, правни односи би се одвијали само унутар државе, применом унутрашњег права на
односе унутрашњег карактера. Међутим, стварност је другачија. Људи путују и комуницирају
руковођени различитим побудама, све чешће прекорачују државне границе, остају дуже или
краће изван своје домовине, и ступају при том у најразличитије односе са држављанима других
земаља. Прелазак преко државне границе значи и долазак у додир са другим правним системом.
Ове елементарне констатације истовремено су и основне претпоставке за појаву МПП-а - са једне
стране, постојање суверених држава, а са друге, постојање прекограничних односа. Феномен
границе налази се у основи појма иностраног елемента – сваки однос који има контакт са правним
системом који важи са друге стране државне границе јесте однос са иностраним елементом.

Инострани елемент је чињеница која се везује за страну државу, у односу у коме су друге
чињенице повезане са домаћом државом.

Да би одређени чињенични односи, поред тога што су предмет грађанског, привредног или ГПП-а,
били уједно и предмет МПП-а неопходно је да буду везани за две или више држава. Инострани
елемент је оно што издваја ове чињеничне односе у посебну категорију и чини их предметом
МПП-а. Инострани елемент може бити везан за учеснике, предмет и правне чињенице релевантне
за настанак правног односа.

Инострани елемент се може појавити на следећих 6 начина:

1а)

Физичка лица

као субјекти правног односа могу имати:

Страно држављанство

Инострани елемент, посматран у времену, свој релативни карактер испољава на 2 начина:

У чисто унутрашњем односу, који није предмет интересовања МПП, могу се током
времена појавити чињенице на основу којих настаје инострани елемент (брачни другови
током трајања брака настане се у иностранству или тамо стекну непокретности). Сваки
однос унутрашњег карактера може постати однос са иностраним елементом уколико се
касније појави једна или више чињеница које га доводе у везу са неком страном државом.
Практична последица ових промена састоји се у томе што однос од момента појављивања
иностраног елемента губи свој итнерни карактер и подлеже примени правила МПП-а.

б) Инострани елемент који је одређено време постојао у приватном односу може да се
касније изгуби, да престане да постоји (закључење брака између нашег и страног
држављанина, стицање домаћег држављанства од стране брачног друга странца и најзад,
развод брака између (сада обоје) домаћих држављана). Суд понекад мора водити рачуна
о ранијем постаојању иностраног елемента у односу о којем треба да решава.

Постојање иностраног елемента није сваки пут од истог степена важности: понекад ће довести до
покретања једног или више питања МПП-а, док ће у другим случајевима, иако је утврђено његово
постојање, спор бити решен као да се радило о чисто унутрашњем приватном односу. (оловка из
немачке, папир из италије, праизнање очинства – одређена веза са иностранством постоји, али
није правно значајна)

Три су врсте чињеница које представљају инострани елемент: прву чине

неважне чињенице

које

се по правилу апстрахују, другу,

потенцијално важне чињенице

којима се врши претходна

локализација односа, а трећу,

одлучујуће чињенице

(

тачке везивања

) којима се врши коначна

локализација односа.

Ради се о класификацији редовно важних, типичних чињеница, на основу којих настаје правно
релевантан инострани елемент. Помоћу њих се врши претходна локализација чињеничног стања,
док ће коначна локализација бити ивршена избором једне од тих чињеница као тачке везивања у
норми МПП-а.

7. ПРОБЛЕМ РЕЛЕВАНТНОГ ИНОСТРАНОГ ЕЛЕМЕНТА (у саставу претходног)?

8. УНУТРАШЊИ ИЗВОРИ МПП-а?

Формални извори МПП-а имају двојаки карактер – унутрашњи и међународни. Унутрашњи су
УСТАВ и ЗАКОНИ (подзаконски акти се ретко појављују у овој грани права). Ставови и мишљења
виших судова и доктринарни радови нису формални али нису ни без значаја. Међународни су
ДВОСТРАНИ и ВИШЕСТРАНИ МЕЂУНАРОДНИ УГОВОРИ (само изузетно норме МПП-а јављају се у
виду међународног обичаја или одлука међународних судова,нпр.одлуке Међународног суда у
Хагу).