121

UNARODNO PRIVATNO PRAVO

U VREMENU TRANZICIJE:
PROMENJENI ZNA

DRŽAVLJANSTVA I PREBIVALIŠTA*

Prof, dr Maja Stanivukovi

Pravni fakultet u Novom Sadu, Srbija i Crna Gora

1. Uvod

Okolnosti koje su vladale u vreme donošenja zakona

Promerte koje

иржији

na preispitivanje zakonskih rešenja

3.1. Promenjeni zna

aj državljanstva kao ta

ke vezivanja

3.1.1.

Promena doma

eg zakonodavstva o državljanstvu - olakšano sticanje dvojnog državljanstva

3.1.2.

Pove

an broj emigramta koji su prestali biti doma

i državljani ili postali dvojni državljani

3.1.3.

Pove

an broj stranih lica na doma

oj teritoriji

3.2. Promenjen zna

aj prebivališta

Pitanja koja proisti

u iz opisanih promena

Zaklju

Apstrakt:

Državljanstvo je primama ta

ka vezivanja u doma

em me

unarodnom privat-

nom pravu za statusna, porodi

nopravna i naslednopravna pitanja, a prebivalište služi kao

supsidijarna ta

ka vezivanja koja se koristi u slu

aju nepostojanja državljanstva, dvo-

strukog državljanstva i u odre

enim porodi

nopravnim pitanjima, kada strane nemaju

zajedni

ko državljanstvo. Državljanstvo i prebivalište imaju važnu ulogu kao osnova za

unarodnu nadležnost doma

ih sudova. Kada se jugoslovenski zakonodavac osamde-

setih godina prošlog veka opredelio za te ta

ke vezivanja, pošao je od pretpostavke da

lice ima jedno državljanstvo i jedno prebivalište. Me

utim, shvatanje državljanstva i

prebi-vališta se znatno promenilo tokom poslednjih nekoliko decenija i te promene
duboko za-diru u pitanje primene i efekata doma

ih pravila o sukobu zakona i

nadležnosti. U ovom radu je ukazano na neke od tih promena i na njihov uticaj u oblasti
me

unarodnog privatnog prava.

* Rad je primljen 08.08.2005.

122

1. Uvod

Srbija je me

unarodno privatno pravo dobila u nasledstvo od Savezne Republike

Jugoslavije tek nedavno, 2003. godine. To se desilo usvajanjem Ustavne povelje
državne zajednice Srbija i Cma Gora, koja je odredila da ova materija ne spada u
nadležnost novostvorene državne zajednice.

Do tada je me

unarodno privatno

pravo bilo regulisano saveznim Zakonom o rešavanju sukoba zakona sa propi-
sima drugih zemalja koji je SR Jugoslavija nasledila od bivše SFRJ. Prema Usta-
vnoj povelji, zakoni savezne države izvan poslova Srbije i Crne Gore primenjiva

se kao zakoni država

lanica do donošenja novih propisa od strane država

lani-

ca, osim zakona za koje skupština države

lanice odlu

i da se ne primenjuju.

osnovu toga, Zakon o rešavanju sukoba zakona postao je zakon Republike Srbije,
a tako

e i zakon Republike Crne Gore, s tim da važi do onog momenta dok te države

ne donesu sopstvene zakone o me

unarodnom privatnom pravu, ili dok

se ne dogovore da ovaj posao zajedni

ki povere državnoj zajednici.

Za sad

a Srbija nije koristila svoju novu zakonodavnu nadležnost u oblasti me

unarodnog

privatnog prava, osim u domenu ste

aja sa inostranim elementom. Kada srpski

zakonodavac bude odlu

io da interveniše na ovom polju, struma javnost treba da mu

ponudi dobro promišljena rešenja, da bi mogao da se donese jedan kvalitetan zakon
koji bi potrajao bar koliko i nekadašnji savezni. Sa milionima iseljenika, stotinama
hiljada izbeglica i sve ve

im brojem dvojnih državljana, Srbija je jedna

od zemalja koje imaju interesa da razvijaju svoje me

unarodno privatno pravo.

Iskustvo nam pokazuje da

ak i zajednice država kao što je Evropska unija, koje

su izuzetno aktivne na polju me

unarodne unifikacije privataog prava, ne zane-

maruju zna

aj ove pravne grane. Poslednjih godina me

unarodno privatno pravo

Unije ubrzano se razvija. Pojedine države

lanice takode rade na kodifikaciji i

modernizaciji nacionalnog me

unarodnog privatnog prava. Najnoviji takav pri-

mer je Belgija, koja je prošlog leta donela novi Zakon o me

unarodnom priva-

tnom pravu.
Bivši savezni Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja u
odredenim odnosima, donet je jula 1982. godine, a stupio je na snagu 1. januara 1983.
godine. Uskladen je sa Ustavom Savezne Republike Jugoslavije oktobra
1996. godine. Prilikom uskla

ivanja, izvršene su i neznatne sadržinske izmene i

skra

en je naziv Zakona. Drugim re

ima, zakon nije menjan vise od dvadeset godina.

Izdržao je sve politi

ke mene koje su pratile našu teritoriju i uspešno je primenjivan u

praksi. Me

utim, njegov prelazak sa saveznog na republi

ki nivo

ima za posledicu da se postoje

i zakonski tekst ne može vise automatski primenjivan

u praksi bez dodatnih objašnjenja i tuma

enja. Postoje, naime, zna

ajne dileme, oko

toga kako treba shvatiti neke od njegovih

odredaba

novom

kontekstu - na primer, da li termine jugoslovensko državljanstvo i jugoslovenski
državljanin koji se u zakonu pojavljuju vise od dve stotine puta, sada treba
popunjavati odgovaraju

im državljanstvom država

lanica, ili državljanstvom

SCG. Sli

no je i sa pitanjem tuma

enja izraza kao što su sud SRJ, prebivalište na

1 Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora,

lan 19.

2 Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora,

lan 64.

3 To mogu u

initi na osnovu

lana 17. stav 2 Ustavne povelje

124

pripadnost zbog toga što li

ni položaj pojedinca i odnosi u porodici najviše zavise

od zakona, obi

aja i tradicije sredine iz koje je pojedinac potekao i ne menjaju se

odmah sa promenom sredine. Tome treba dodati želju da se doma

im drža-

vljanima omogu

i koriš

enje doma

ih sudova za rešavanje njihovih privatno-

pravnih problema, te da im se pruži produžena zaštita doma

eg pravnog poretka

ak i ako žive u inostranstvu. Predvi

anjem isklju

ive nadležnosti doma

ih sudo-

va, doma

i državljani sa prebivalištem u zemlji štitili su se od dejstava stranih

judikata u oblasti njihovih statusnih i porodi

nih odnosa. Navedeni interesi su

zgodno koincidirali sa

injenicom da je pravo državljanstva u najve

em broju

slu

ajeva sa inostranim elementom koji su nalazili put do doma

ih sudova

omogu

avalo primenu doma

eg prava, dok su slu

ajevi kada je isti princip dovo-

dio do primene stranog prava pred doma

im sudom bili relativno retki, zbog

malog broja stranaca koji su imali prebivalište na doma

oj teritoriji. Odabir ove

ke vezivanja imao je posebno opravdanje s obzirom da se u vreme donošenja

zakona jugoslovensko državljanstvo teško sticalo od strane stranaca i da se nije
moglo ste

i kao drugo državljanstvo. Slu

ajevi dvojnog državljanstva su toleri-

sani, ali su nastajali samo kada bi doma

i državljani tokom života stekli pored

jugoslovenskog i neko drugo državljanstvo (ako je država

ije je državljanstvo

ste

eno dozvoljavala sticanje svog državljanstva bez otpusta iz ranijeg državlja-

nstva) i kada su bila u pitanju deca naših državljana u inostranstvu koja su
istovremeno sticala naše državljanstvo po poreklu i državljanstvo države u kojoj
su im roditelji živeli, ro

enjem na teritoriji te države. Iz toga je proisticalo da je u

najve

em broju slu

ajeva, državljanstvo predstavljalo pogodnu ta

ku vezivanja

za naše državljane, jer je ukazivalo samo na jedno pravo - naše pravo.
U retkim slu

ajevima kada je sud morao da odlu

uje o pravima lica koja su pored

doma

eg imala još jedno državljanstvo, problem se rešavao pravilom o davanju

primata doma

em državljanstvu. Inostrano državljanstvo jednostavno je igno-

risano,

ak i ako bi predstavljalo jedino zajedni

ko državljanstvo stranaka - po

principu isklju

ivosti doma

eg državljanstva.

Kao što smo rekli, na

elo proksimiteta odigralo je zna

ajnu ulogu u odabiru re-

šenja koje je zakonodavac usvojio u ovom zakonu. Kao druga ta

ka vezivanja

koja je trebalo da obezbedi primenu principa najbliže veze u našem pravu oda-
brano je prebivalište fizi

kih lica. Na primer, u porodi

nim odnosima koji nisu

mogli biti podvrgnuti pravu državljanstva zbog toga što svi u

esnici nisu bili

doma

i državljani, naj

eš

e se kao supsidijarni element vezivanja pojavljivalo

njihovo zajedni

ko prebivalište. Pošto se nadležnost doma

eg suda retko mogla

zasnovati ako bar jedna od stranaka nije imala prebivalište u zemlji, primena
ovog principa na odredivanje merodavnog prava

esto je tako

e dovodila do

primene doma

eg prava. Nadležnost doma

eg pravosu

a za sve vrste sporova sa

inostranim elementom mogla se zasnovati na prebivalištu tuženog u našoj zemlji.
Pored toga, prebivalište tuženog imalo je ulogu dodatnog uslova u odredivanju
isklju

ive nadležnosti doma

eg pravosu

a u porodi

nim stvarima doma

državljana. Stranci su po tada važe

im propisima teško mogli ste

i prebivalište u

našoj zemlji, tako da je primena ove ta

ke vezivanja u praksi obezbe

ivala oba

cilja - kako nadležnost suda najbliže veze i primenu prava najbliže veze, tako i
primenu doma

eg prava pred doma

im sudom.

125

. Promene koje upu

uju na preispitivanje zakonskih rešenja

u mnogim promenama

iji smo svedoci, a koje mogu uticati na odabir releva-

ntne ta

ke vezivanja od strane zakonodavca, posebno se isti

u slede

e: a) prome-

njeni zna

aj državljanstva kao ta

ke vezivanja; b) promenjeni zna

aj prebivališta

kao ta

ke vezivanja, i c) pove

an broj stranih lica na doma

oj teritoriji.

1. Promenjeni zna

aj državljanstva kao ta

ke vezivanja

Državljanstvo je pravna kategorija koja se u poslednjoj deceniji vratila u žižu
interesovanja pravne i politi

ke teorije.

unarodne norme o državljanstvu i

teorijska shvatanja o njegovoj prirodi su se promenile. Državljanstvo deli sudbinu
nacionalne države i slabljenja njenog suvereniteta u me

unarodnoj zajednici.

Možda najzna

ajnija promena u toj oblasti je sve šira mogu

nost sticanja i zadrža-

vanja dvojnog državljanstva.

Raniji stav ve

ine država, koji se reflektovao i u

njihovom zakonodavstvu, bio je da treba izbegavati slu

ajeve dvostrukog drža-

vljanstva i da pojedinac ne može ste

i državljanstvo jedne države ako se pre toga

nije odrekao svoga ranijeg državljanstva, odnosno zatražio otpust iz ranijeg drža-
vljanstva. Taj opšteprihva

eni stav najbolje izražava Konvencija o izvesnim

pitanjima koja se ti

u sukoba zakona o državljanstvu, zaklju

ena u Hagu 1930.

godine.

Konvencija po

inje slede

om preambulom: „Svako lice treba da ima

državljanstvo, i to samo jedno državljanstvo." Isti stav potvr

uje i Konvencija

Saveta Evrope iz 1963. godine o smanjivanju slu

ajeva dvojnog državljanstva i

vojnim obavezama u slu

aju višestrukog državljanstva. Prema toj konvenciji,

državljanin jedne države ugovornice automatski gubi državljanstvo ako dobro-
voljno stekne državljanstvo druge države ugovornice (

lan 1. stav l).

Medutim,

stroga rešenja druge konvencije bila su tokom vremena menjana protokolima koji
su dozvolili odre

ene izuzetke od automatskog gubitka državljanstva. Kada je

1997. godine u okviru Saveta Evrope usvojena nova Konvencija o državljanstvu,

6 Vidi, na primer: T. A. Aleinikoff and D. Klusmeyer,

Citizenship Policies for an Age of Migration

, Carnegie

Endowment for International Peace: Washington D.C./Migration Policy Institute, 2002; R Dormer, The

Regulation of Nationality in International Law

(2nd Rev. Ed. Ardsley, NY, Transnational Publisher 1994).

W. Kymlica, W. Norman, „Return of the Citizen: A Survey of Recent Work on Citizenship Theory", Ethics,
tom 104,1994, str. 352; J. F. Rezek,

Le droit international de la nalionalite

Recueil des cours

, 1986—

tom 198. str. 333-400. Kod nas vidi, V.

ok, Pravo na državljanstvo, Beo-grad, 1999.

7 A. Bucher,

La famille en droit international prioi, u: Recueil des cours

, str. 32.

8 Vidi, na primer, knjige: R. Hansen, P. Weil (ed.),

Dual Nationality, Social Rights and Federal Citizenship

in the US and Europe

: The Reinvention of Citizenship, New York, Oxford: Berghan Books, 2002; D. A.

Martin, K. Hailbronner,

Rights and Duties of Dual Nationals: Evolution and Prospects

, the Hague, Huwer

Law International, 2003. Od starijih radova u ovoj oblasti poznata je knjiga N. Bar-Yaacov

, Dual

Nationality

, 1961. Kod nas o tome je pisala V. Cok, op.cit. str. 73—104.

9 Stupila na snagu 1937. godine. Kraljevina Jugoslavija ju je potpisala, ali je nije ratifikovala.
10To su Austrija, Belgija, Danska, Irska, Luksemburg, Francuska Holandija, Italija, Norveška, Spanija i

Ujedinjeno Kraljevstvo. Nema

ka i Svedska su bile

lanice, ali su otkazale ovu konvenciju po

donošenju novih propisa u kojima su priznale mogu

nost sticanja dvojnog državljanstva. Svedska je

takav zakon donela 2001. godine, a Nema

ka 1999. godine.