1
MEĐUNARODNO PRIVREDNO PRAVO
1.
Pojam i predmet MPP-a
MPP predstavlja skup pravnih pravila kojima se regulišu meĎunarodni ekonomski odnosi. MPP za
predmet izučavanja ima meĎunarodne privredne odnose, meĎunarodna plaćanja, meĎunarodno
privredno sudstvo, meĎunarodne privredne arbitraţe ali i meĎunarodne privredne i ekonomske
organizacije. Predmet izučavanja MPP je kogentno, iperativno pravo drţave koje je posebno značajno
kao ograničavajući faktor meĎunarodnih poslovnih opštenja. Pored imperativnih normi koje deluju
nezavisno od volje meĎunarodnih preivrednih subjekata MPP ima i norme i pravila dispozitivnog
karaktera, pravila koje privredni subjekti ugovaraju svojom voljom i koja se odnose na regulisanje
njihovih ugovornih odnosa. Tu postoji sloboda i autonomija volje, ali je ona u MPP dobrim delom i
ograničena. Ta ograničenja slobode ugovaranja i autonomije volje poslovnih subjekata često su
nametnuta od strane ekonomski jačih subjekata u MP poslovanju. Tako meĎunarodni privredni subjekti
kao ekonomski jači, propisuju često uslove putem unapred odštampanih formulara kao tipskih ugovora,
te nude ugovornim stranama da prihvate ili ne prihvate ugovor. Kod meĎunarodnih privredno-pravnih
odnosa često se postavlja pitanje jednakosti i ravnopravnosti privrednih parnera. Jače korporacije su
često superiornije u odnosu na neke manje privredne subjekte koji su često inferiorni i podčinjeni kao
takvi.
2.
Izvori MPP-a
Postoji više vrsta izvora MPP-a. To su izvori koji potiču iz:
-
MeĎunarodnog javnog prava (
međunarodni ugovori i međunarodno običajno pravo
)
-
MeĎunarodnog privatnog prava (
međunarodno ugovorno pravo i domaće pravo koje reguliše
odnose sa stranim elementom
)
-
Domaćeg zakonodavstva (
zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju, zakon o stranim ulaganjima,
zakon o deviznom poslovanju, zakon o preduzećima, carinski zakon, zakon o hartijama
od vrednosti, zakon o platnom prometu, zakon o obligacionim odnosima...
)
-
Autonomnog meĎunarodnog trgovinskog prava
-
Drugi izvori (
tipski ugovori, opšti uslovi poslovanja, običaji, uzanse, kodifikovana pravila...
)
3.
Načela MPP-a
Opšti principi-načela meĎunarodnog prava: nezavisnosti drţava; slobode opstanka drţava i njihovog
postojanja; ravnopravnosti drţava; odgovornosti za pričinjenu štetu i obavezu naknade te štete;
dobrovoljnosti; nemešanja u unutrašnje odnose drţava; teritorijalnog integriteta; uzajamnih pogodnosti.
Načela meĎunarodnog privrednog prava:
-
Načelo slobode trgovine (
Polazi od toga da je sloboda trgovine ustanovljena u korist
međunarodnih privrednih subjekata. Ovo načelo označava i slobodan uvoz i izvoz roba, kao i
otvorenu međunarodnu trgovinu bez mnogih ograničenja i zabrana. Sloboda trgovine se
ostvaruje putem međunarodnih ugovora kao i pristupanjem mnogim međunarodnim
organizacijama.
)
-
Načelo slobode saobraćaja i slobode plovidbe (
Ovo načelo ima za cilj da se transport i plovidba
na međunarodnim relacijama odvija slobodno. Za ovo načelo značajna je Konvencija o
otvorenom moru iz 1961. godine.
)
-
Načelo slobode transfera novca, novčane vrednosti i dobiti (
Ovo načelo ima velik značaj na
razvitak međunarodnih ekonomskih i poslovnih odnosa. Vezano je za slobodu trgovine.
)
-
Načelo najpovlašćenije nacije (
Podrazumeva unošenje određenih odredbi u međunarodni ugovor
kojim se svaka strana ugovornica-država obavezuje da će drugoj strani ugovornici-državi
priznati, u određenoj oblasti, uzajmna prava, povlastice i olakšice koje je ona dala ili će u
2
budućnosti dati bilo kojoj trećoj državi. Razlikujemo više tipova klauzula najvećeg povlašćenja i
to: jednostrane i dvostrane klauzule i bezuslovne i uslovne klauzule najvećeg povlašćenja.
Ovakve klauzule mogu se ograničiti u ugovoru na određeni vremenski period. Kao najčešći
izuzeci od klauzule navode se pogranični promet, carinska unija i izuzeci iz razloga domaćeg
javnog poretka i međunarodnog javnog poretka.
)
-
Načelo reciprociteta (
uzajamnosti
)
-
Načelo nacionalnog tretmana (
Podrazumeva izjednačavanje stranih subjekata sa domaćim
privrednim subjektima. Putem ovog načela, domaća država obezbeđuje stranim licima ista prava
koja imaju i domaća lica.
)
4.
Svetska trgovinska organizacija (STO)
1. januara 1995. godine, stupio je na snagu Sporazum o osnivanju Svetske trgovinske organizacije kao
multilateralne opšte trgovinske organizacije. Osnovne funkcije STO čije je sedište u Ţenevi su: nadzor i
sprovoĎenje multilateralnih i plurilateralnih trgovinskih sporazuma koji skupa predstavljaju STO; forum
za multilateralne trgovinske pregovore; rešavanje trgovinskih sporova; nadzor nad nacionalnim
trgovinskim politikama i saradnja sa ostalim meĎunarodnim institucijama uključenim u globalno
kreiranje ekonomskih politika.
Sporazum o stvaranju Svetske trgovinske organizacije nastao je iz Urugvajske runde i sadrţi više
sporazuma. Osnovni organ STO je Ministarska konferencija koju sačinjavaju svi predstavnici zemalja
članica STO (
sastaje se najmanje svake druge godine
). STO takoĎe ima i Generalni savet koji čine sve
zemlje članice.
Budţet STO iznosi oko 83 miliona američkih dolara, a doprinosi članica se izračunavaju na osnovu
učešća svake članice u svetskoj trgovini.
Procedura pristupanja STO – U prvoj fazi pristupanja Vlada drţave koja podnosi zahtev mora dostaviti
STO memorandum koji bi obuhvatio sve aspekte nacionalne trgovinske i ekonomske politike koji se
odnose na STO sporazume. Isti sporazum postaje baza za ispitivanje zahteva u posebnoj radnoj grupi
STO. Paralelno sa ovim aktivnostima Vlada stupa u bilateralne pregovore sa zainteresovanim zemljama
članicama STO u cilju davanja koncesije u sferi roba i usluga. Posle okončanja ovih bilateralnih
pregovora, radna grupa STO utvrĎuje osnovne uslove za pristupanje odreĎene zemlje STO. Izveštaj
radne grupe, nacrt protokola o pristupanju i dogovorene liste koncesija se zatim prezentuju Generalnom
savetu ili Ministarskoj konferenciji STO na usvajanje. U slučaju da dvotrećinska većina članica glasa za
njihov prijem, podnosilac zahteva moţe potpisati protokol i od tog momenta pristupiti STO-u.
STO u svom radu rukovodi se sledećim principima i načelima: status najpovlašćenije nacije; trgovina
bez diskriminacija; promovisanje fer konkurencije u meĎunarodnoj trgovini; mogućnostima otvorene
trgovine i rastućem pristupu trţištima; podsticanje razvoja i ekonomskih reformi; koncesije u
meĎunarodnoj trgovini; unifikacija zaštitne politike; poseban tretman zemalja u razvoju i zemalja u
tranziciji.
4
Portugal, Švajcarska. EFTA je osnovana u cilju unapreĎivanja poslovnih aktivnosti zemalja članica,
povećanja produktivnosti, obezbeĎivanja finansijske stabilnosti, poboljšanja ţivotnog standarda,
smanjivanja razlika izmeĎu zemalja članica.
Organi EFTE su: Savet, Odbor za pripremanje, Sekretarijat i odbori koje konstotuiše Savet. Savet je
najviši organ, u njega ulaze predstavnici svih zemalhja članica i tu svaka zemlja članica ima jedan glas.
- Latinsko-američka zona slobodne trgovine (LAFTA) – Formirano je u Montevideu u februaru 1960.
godine. Ovom udruţenju pristupile su: Argentina, Brazil, Čile, Meksiko, Paragvaj, Peru i Urugvaj.
Trgovina izmeĎu zemalja LAFTA zasniva se na tri principa: princip stvaranja podjednakih mogućnosti,
princip dobrovoljnosti i princip neisključivosti. U ovom udruţenju predviĎeni su sledeći organi:
Konferencija drţava ugovornica, Stalni izvršni komitet i Izvršni sekretarijat.
- Udruţenje za slobodnu trgovinu zemalja Centralne Amerike (CAFTA) – Osnovano je 1957. god.
ugovorom o slobodnoj trgovini i ekonomskoj integraciji zemalja Centralne Amerike. Ovom udruţenju
pristupile su: Gvatemala, Honduras, Nikaragva, Kostarika i Salvador sa ciljem da stvore carinsku uniju.
CAFTA je uspostavila opštu centralnu američku Carinsku tarifu, na bazi sporazuma o izjednačavanju
uvoznih tarifa. Organi ovog udruţenja su: Komisija za trgovinu, Stalni sekretarijat komisije i Generalni
sekretarijat.
7.
Autonomija volje i ograničenje autonomije volje (slobode ugovaranja)
Sloboda zaključivanja ugovora u MPP-u nije apsolutna već je često ograničena. Sloboda ugovoranja tj.
autonomija volje podrazumeva da su strane ugovornice slobodne da zaključe ugovor sa bilo kojim
ugovornim partnerom i pod uslovima koji njima odgovaraju, ali u granicama kogentnih (imperativnih)
propisa, javnog poretka i dobrih običaja.
Sloboda ugovaranja privrednih subjekata je, pre svega, ograničena imperativnim propisima. Kod nas
Zakon o obligacionim odnosima predviĎa da pravno lice moţe zaključivati ugovore u pravnom prometu
u okviru svoje pravne sposobnosti. Ugovor zaključen suprotno ovome bio bi nevaţeći i ne bi proizvodio
pravno dejstvo. Strane ugovornice takoĎe ne mogu zaključivati ugovore u meĎunarodnom privrednom
pravu koji bi bili suprotni javnom poretku, koji podrazumeva kogentne, imperativne norme koje
ograničavaju slobodu ugovaranja, posebno sa aspekta sadrţine i forme ugovornog odnosa.
Ograničenja autonomije volje mogu se ogledati i u pogledu dobrih poslovnih običaja, pa strane
ugovornice ne mogu ugovorima predviĎati odredbe i klauzule koje bi bile suprotne trgovinskim
običajima i običajima struke na koju se ugovor odnosi.
Iako je pravilo da ugovorni partneri slobodno odreĎuju sadrţinu svojih ugovora, to pravilo trpi odreĎene
izuzetke i odstupanja. Ovakva ograničenja često znaju diktirati ekonomski jače strane ali čak i zakon u
pojedinim stvarima (
npr. kod prehrambenih proizvoda – hrana mora biti podobna za ljudsku ishranu,
mora ispunjavati određene zdravstvene i sanitetske uslove itd.
).
TakoĎe se javlja ograničenje autonomije volje u pogledu forme ugovora. Zakon često traţi pismenu
formu jer je ona bitan uslov za pravnu valjanost ugovora, a takoĎe omogućuje i lakše dokazivanje i brţe
izvršavanje zaključenih ugovora. Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju predviĎa niz ugovora u MPP
koji moraju biti zaključeni u pisanoj formi, kao npr. ugovori o izvoĎenju investicionih radova u
inostranstvu, ugovore o zastupanju stranih lica, ugovore o prodaji strane robe sa konsignacionih
skladišta. Pri zaključenju nekih ugovora u MPP-u često se zahteva da pored postignute saglasnosti volja
o bitnim elementima odreĎenog ugovora, da isti budu naknadno odobreni od strane drţavnog organa ili
se takvo odobrenje zahteva kao prethodan uslov u vidu dozvole nadleţnog organa. Na ovaj način
autonomija volje i sloboda ugovoranja postaju ograničeni i zavise od volje trećeg lica–drţavnog organa.
