Пошто о структури материјала зависе својства материјала, нарочита пажња се
усмерава према испитивањима структуре или унутрашње грађе материјала. Методе
које се користе за испитивање структура су металографија и радиографија. Процес
припреме узорка материјала, проматрања и описивања његових микроструктура
назива се металографија. Узорак материјала се бруси и полира до зрцалног финиша.
Полирана површина се затим нагриза кемијским отопинама (на пример: нагризајућа
отопина за челик је 2% душичне киселине са алкохолом). Киселине дјелују на граници
зрна и на остатак плохе зрна .. Када отопина нагриза полирану површину границе зрна
су изложене снажним нагризањима од остатка зрна.

Слика 1 Утицај нагризања површине метала

3. МЕХАНИЧКО ИСПИТИВАЊЕ МАТЕРИЈАЛА

Заједничко својство конструкционих материјала је њихова чврстоћа. Чврстоћа је отпор
материјала против деформација и лома или способност материјала да подноси
напрезање која су проузрокована вањским силама. Конструкцијски материјали су из
тих разлога увијек материјали у чврстом стању; плинови и текућине не могу трајно
преузети напрезање. Поред чврстоће важне особине за конструкционе материјале су
савитљивост, тврдоћа и жилавост. Данас се постављају строги захтеви према
конструкцијским материјалима. Морају имати достатну чврстоћу да могу издржати
велика оптерећења, морају бити одпорни према корозији и трошењу, морају бити
обрађени итд. Избор материјала врши се упоредбом њихових механичких својстава.
Први корак у селекцији је анализа именованих дијелова из којих одређујемо потребне
карактеристике материјала. Да ли материјал мора бити чврст, крут или савитљив? Да
ли ће он бити изложен понављајућем или изненадном оптерећењу? На високим или
ниским температурама? Цена материјала и њихова обрада су наравно врло важни
фактори код избора материјала. Када смо одредили која својства материјала морају
имати приступ селекцији. Селекцију материјала вршимо успоређивањем стандардних
података из приручника. Важно је знати како је дошло до тих података, што значи да
значе и схватају да су табеларни подаци добијени у тестовима у одређеним условима,
који не морају бити потпуно исти у реалном „животу“ дијелова. Постоји веза између
својстава материјала и кристалних структура (с доступним између идеалног стања и
зрнатих структура). Из познатих података о структури материјала није могуће директно
прорачунати својства материјала са довољном тачношћу. Зато се сва својства
материјала одређују експерименталним испитивањима. Упознат ћемо се са неколико
стандардних метода испитивања материјала, која се користе за мерење отпорности
материјала према утицају вањских сила. Ове методе испитивања примењују се код
метала, али се такође могу применити, с неким модификацијама и за друге материјале.
Као што су пластичне масе, дрво, гума, папир и др. Резултати ових тестова су механичка
својства материјала.