1.Увод................................................................................................1
2.Појам предузетништва.................................................................2
3.Врсте предузетништва.................................................................4
4.Особине успешних предузетника...............................................8
5.Разлике између менаџера и предузетника.................................10
6. Сличности и разлике између предузетника и менаџера..........12
7.Неопходна знања и вештине менаџера.......................................13
8. Стилови менаџмента...................................................................17
9. Разлике у стиловима између мушкарца и жене менаџера.......21
10. Однос између предузетника и менаџера..................................22
11.Закључак.......................................................................................23
12.Литература...................................................................................24
1.УВОД
1.Први кораци у дефинисању предузетништва
Први покушаји одређивања функције и основног смисла предузетништва
датирају још из 16. и 17. века. Међутим, тек у 18. веку (1725), шкотски
економиста Цантилион је дао први већи допринос овој области
истраживања, одређујући њене функције. У то време класичан предузетник
је био фармер, који је испољавао спремност да улази у пословни ризик
упркос неизвесним временским приликама и другим промењивим
пословним околностима. Нешто касније, овај појам је почео да се
проширује и на самосталне трговце, где се све више препознавала улога
предузетника као вође и покретача „ свега новог „ у послу.
Адам Смит разматра случај капиталисте који позајмљује свој капитал
другим људима и тако препрознаје посебну функцију оних људи који
предузимају бригу и ризик да тај капитал употребљавају.
Сеј је у 19. веку (1803) у делу „Трактат о политичкој економији“, истакао
важност предузетника у посредовању у понуди и тражњи производа, рада
и капитала. Такође познати економиста Ðон Стјуарт Мил је уочио да би
сношење ризика морало да буде део предузетничке функције.
Тек у 20. веку је дата прва свеобухватна дефиниција предузетништва. Њу
је дао познати научник Шумпетер 1934. године, стављајући акценат у
дефинисању предузетништва на значају иновација и креативности. По
његовом тумачењу предузетништва, све фирме које су склоне иновирању
уводе једну од следећих нових комбинација:
• нове производе или услуге
• нове методе производње
• нова тржишта
• нове изворе снабдевања
• нову организацију индустрије
За разлику од дефиниције коју је дао Шумпетер, у литератури се може
наићи и на једну групу дефиниција које под предузетништвом
подразумевају процес одлучивања и развоја профитабилних послова.
Овакво појмовно одређивање суштине предузетништва је много
прецизније од онога коју је дао Шумпетер и стога се сматра
прихватљивијим. Упркос томе, и ова дефиниција испољава извесне
слабости, првенствено због тога што не садржи основне индикаторе за
одређивање како и под којим условима треба отпочети неку пословну
активност.
Много је обухватнија и самим тим прихватљивија дефиниција, коју је дао
амерички економиста Р. Хисрицх (1985) године. Сходно његовој
дефиницији предузетништво представља „ процес који се састоји у
креирању нечег новог зашта је потребно време и велики уложен труд, при
чему се преузимају психолошки, финансијски, и други облици ризика, а за
узврат добија материјална сатисфакција“.
Kреативност у предузетништву
Упркос исказаним разликама у одређивању суштине предузетништва, оно
што је заједничко за већину дефиниција односи се на чињеницу да
предузетништво има креативну функцију у стварању нове вредности од
стране појединца или групе пословних партнера. Осим тога, у највећем
броју дефиниција постоји сагласност да је реч о посебној врсти понашања,
које укључује:
преузимање иницијативе
улазе у бизнис са малим капиталом (претежно користе личну уштеђевину),
трошећи при томе мало времена на анализу продаје и на маркетиншке
активности. Уместо тога, углавном користе ранија искуства, знања и
пословне контакте.
4. Kуповина фирме – појединци се могу оријентисати и на куповину
неке већ разрађене фирме у циљу вођења сопственог бизниса. У овом
случају пажња појединца се фокусира на проналажење оног бизниса који је
био скопчан са најмање пословног ризика;
5. Врши се стручна експертиза – овоме се приступа онда када
појединац није у стању да сам процени, да ли је нека идеја везана за нови
посао или производ, добра или није. У том случају се прибегава
ангажовању стручних тимова који врше експертизу, а која треба посебно
да утврди и покаже валидност неке нове идеје.
6. Kористе се услуге консултантских фирми – појединац (власник
малог бизниса) може да користи услуге овлашћених консултантских
фирми код запошљавања и обуке кадрова, затим код давања стручних
савета везаних за различита подручја пословних активности, итд.
7. Врши се посебно фокусирање пажње на једну идеју – у овом случају
акценат се ставља искјучиво на ону идеју која није технички
специфицирана или је до те мере сложена да би се лако реализовала. С
обзиром да као тавка она има изузетан квалитет, изискује ангажовање
стручњака и израду елабората. Добијена стручна оцена треба да послужи
као основа за развој неког обично дугорочног бизниса;
8. Развиљају се адекватне методе за организовање новог бизниса –
Појединац (власник) се користи различитим већ одомаћеним методама
планирања бизниса, с намером да му оне послуже као основа за
формирање сопственог метода. Такође, он се упознаје и са неопходним
детаљима важним за одпочињање новог посла.
За које ће се од поменутих врста предузетништва определити предузетник,
зависиће од следећих фактора:
