I VEŽBA:

MENADŽMENT PRIRODNIH RESURSA

1.1. Pojmovno definisanje menadžmenta

Menadžment

je kreativan proces racionalnog korišćenja resursa i sredstava, planiranja,

organizovanja, voñenja i kontrole poslova organizacije za ostvarivanje efikasnosti u
poslovanju i profita.

Menadžment

je kreativna aktivnost upravljanja i koordinacije poslova pojedinaca da bi

se ostvario odabrani cilj organizacije.

Menadžment mora biti opsednut

kvalitetom proizvoda i kupcem, mora razvijati

kvalitet pružanja usluga i nagraditi kreatore, radnike i menadžere za proizvedeni kvalitetni
proizvod i kvalitetnu uslugu.

Kotler (1989) kaže:

proizvodi ono što možeš prodati, a ne pokušavaj prodati ono što

možeš proizvesti.

Shema 1:

Funkcije menadžmenta

Agromenadžment

podrazumeva upravljačke aktivnosti, kojima se ostvaruju poslovne

funkcije planiranja, organizovanja, voñenja - rukovoñenja i kontrole, u cilju ostvarenja
efikasnosti i efektivnosti u poslovanju tj. maksimalnog profita. Agromenadžment je
upravljanje celinom agroprivrede.

Menadžer

je poslovni čovek koji uspešno organizuje poslove, racionalno koristi

resurse, planira, organizuje, bira kadrove, vodi i kontroliše proces rada i poslovanja kako bi sa
što manjim ulaganjima ostvario veći profit (Babović, 2008).

Menadžer

prikuplja informacije, analizira ostvarene rezultate, opredeljuje alternativna

rešenja, bira optimalno rešenje, organizuje realizaciju programa, vrši izbor ljudi, obezbeñuje
sredstva, motiviše zaposlene za kvalitativno - kvantitativno izvršenje posla, koordinira
aktivnosti, kontroliše izvršenje planiranih ciljeva i koriguje zadatke radi ostvarenja ciljeva
organizacije.

Agromenadžer

u agrobiznisu je poslovan čovek, koji uspešno organizuje poslove u

agraru, agropreradi, distribuciji i prometu (eko) hrane na tržištu radi sticanja maksimalnog
profita.

Agromenadžer

je organizator agrarne proizvodnje, do potrošnje, ekspert u struci,

racionalizator korišćenja resursa i radnog vremena, informisan i uspešan privrednik u
ostvarivanju profita.

1.2.

Ekološki menadžment i zaštita životne sredine

Negativne posledice po životnu sredinu koje su rezultat nebrige za istu i neracionalnog

korišćenja resursa, dovele su do razmišljanja kako zadržati, odnosno povećati proizvodnju, a
da se pri tome ne ugroze proizvodne mogućnosti za buduće generacije.

Praktično rešenje je racionalizacija korišćenja prirodnih resursa, oslanjanje na

obnovljive prirodne resurse i zaštita životne sredine. Sve ovo je integrisano u savremeni
menadžment, te se tako može govoriti o ekološkom menadžmentu koji pored svoje osnovne
zadaće – stvaranja profita u sebe integriše i brigu za okolinu i prirodne resurse.

Ecomanagement

odnosi se na upravljanje u pojedinim privrednim delatnostima, da se

putem pivrednih aktivnosti obezbedi uspešno poslovanje uz zaštitu životne sredine.

Ekološki menadžment

treba da odgovori na pitanja:

Kako sačuvati prirodne resurse i životne sredinu i stvoriti uslove za permanentni

ekonomski rast i razvoj?

Koji su uslovi potrebni za prelazak sa potrošačkog ekonomskog razvoja na dugoročno

održivi razvoj?

S obzirom na naučna i ekološka upozorenja o supstancama i materijama koje zagañuju

životnu  sredinu,  o  uticaju  zagañenja  na  promenu  klime,  uništavanju  ozonskog  omotača  i
zagañivanju  zemljišta,  vode  i  vazduha,  pred  društvom  i  menadžerima  je  najveći  izazov
vremena  –

zaštita životne sredine, racionalno korištenje prirodnih resursa i proizvodnja

organske ili ekološke hrane

za dobro sadašnjih i budućih generacija (Babović i sar., 2005).

Menadžeri treba da izuče utacaj svih faktora iz okruženja na organizaciju i obrnuto, te

da predlože rešenja za ublažavanje ili eliminisanje nepovoljnih uticaja na životnu sredinu.

Menadžeri treba da teže očuvanju prirodnih vrednosti, biodiverziteta, smanjenju rizika,

vrše procenu uticaja na životnu sredinu, iznalaze alternativna rešenja, vrše supstituciju
hemikalija, reciklažu, da vrše osiguranje od mogućeg zagañenja i kontrolišu i prezentuju
podatke o stanju životne sredine.

Sistem ekološkog menadženta obuhvata ocenu ekoloških rizika organizacije i ekološke

podobnosti dobavljača inputa. Zahteva donošenje programa ekoloških ciljeva organizacije sa
operativnim ciljevima i zadacima, formiranje informcionog sistema za kontrolu ekoloških
uticaja na poslovanje i praćenje i stvaranje dokumentacije ekološkog kvaliteta životne sredine
i proizvoda.

1.3. Menadžment prirodnih resursa u održivoj proizvodnji

Menadžment prirodnih resursa u održivoj proizvodnji

ima

zadatak da na odgovoran

način sagleda upravljanje prirodnim resursima, održivim razvojem i životnom sredinom
(Babović, 2008.)

Zadatak menadžmenta prirodnih resursa

je usklañivanje privrednih i ekoloških

interesa. Neophodno je racionalno i efikasno korišćenje prirodnih resursa, što je i osnovni
uslov ostvarenja koncepta

održivog razvoja.

Jer, neracionalno korišćenje prirodnih resursa

uticalo je na pojavu deficita energetskih izvora, sirovina, pitke vode, uticalo je na narušavanje
životne sredine i dovelo u pitanje ekonomski rast i razvoj. Navedeni problemi doveli su do

II VEŽBA:

ČOVEK I ŽIVOTNA SREDINA

2.1. Pojmovna razgraničenja

Na konferenciji UN o životnoj sredini (1972) u Stokholmu

ukazano je na rastuće

probleme u životnoj sredini, što je uticalo na proučavanje kvaliteta životne sredine i uticaja
zagañenja na živi svet.

Na drugoj konferenciji UN o zaštiti životne sredine i razvoju (1992) u Rio de Žaneiru

doneta su dokumenta o zaštiti životne sredine i o održivom razvoju.

Životna sredina

je prostor u kome živa bića egzistiraju u stalnim meñusobnim

odnosima izmeñu njih samih i izmeñu njih i sredine u kojoj obitavaju.

Pod

životnom sredinom organizama

podrazumeva se skup raznovrsnih ekoloških

faktora ili elemenata spoljašnje sredine u odgovarajućem prostornom okviru, koji neprekidno
deluju na organizme i za koje su vezani svojim životnim potrebama.

Čovekova životna sredina

obuhvata zemljište, vodu i vazduh kao životni prostor za

biljke, životinje i mikroorganizme. Okruženje ljudi sastoji se od biotičkih (povezanih sa
egzistencijom ostalih živih organizama) i abiotičkih (fizičkih i hemijskih) činilaca koji utiču
na čoveka. Pored datih prirodnih elemenata, prirodna sredina podrazumeva i sve ono što je
čovek stvorio kao "veštački" uslov svoje egzistencije.

Dostignuti nivo privrednog razvoja pruža mogućnosti za uspostavljanje kvalitativno

novog

jedinstva izmeñu čoveka i prirode

u kome bi potčinjavanje čoveka prirodi i obrnuto,

ustupilo mesto ravnopravnom partnerstvu meñu njima u obliku svojevrsne simbioze izmeñu
biosfere i tehnosfere. Novo jedinstvo čoveka i prirode sastoji se ne samo u tome što čovek ne
može opstati bez prirode, već i u tome što transformisana priroda nije u stanju da se "snalazi"
bez onih tehničkih sredstava koje čovek primenjuje.

Faktori životne sredine koji su neophodni organizmu u toku njegovog života, a mogu da

imaju i negativan uticaj na njega su

životni ili ekološki faktori

Čovek je bitan faktor u životnoj sredini, jer utiče na promene u prirodi. Čovek prirodu

koristi, menja, prilagoñava, a te aktivnosti mogu da pored pozitivnih, proizvedu i negativne
efekte tj. čovek svesno zagañuje elemente životne sredine.

Pod

zaštitom životne sredine podrazumeva

se predviñanje svih negativnih čovekovih

uticaja na životnu sredinu, radi sprečavanja uzroka degradacije, zagañivanja, uništavanja
životne sredine i prekomernog trošenja resursa i prostora, kao i preduzimanje odgovarajućih
mera koje mogu da spreče uzroke, ublaže ili eliminišu posledice.

Ekologija

je nauka o životnoj sredini ili nauka o ekosistemima, o odnosima meñu živim

organizmima i izmeñu njih i njihove životne sredine. Ekologija

se deli na

   1. Fitoekologija (ekologija biljaka)
   2. Zooekologija (ekologija životinja)
   3. Ekologija čoveka.

Grane ekologije

su:

Autoekologija

– proučava interakcije individualnih organizama,

Demekologija

– proučava odnose u pojedinim populacijama,

Sinekologija

– proučava akcije i uzajamne odnose organizama u zajednici i okolini i

njihovo uzajamno dejstvo sa faktorima sredine,

Socijalna ekologija

– proučava društvene činioce koji utiču na promene u životnoj

sredini, kao i uticaj te sredine na razvoj društva,

Kulturna ekologija

– proučava odnos kulture i sredine i adaptaciju društva u sredini u

kojoj živi,

Ekologija zagañenih sredina

– proučava odnose organizama u promenjenim uslovima i

zagañenoj sredini

Radijaciona ekologija

– proučava promene na organizmima koje su izazvane raznim

vrstama zračenja,

Urbana ekologija

– proučava odnose koji podrazumevaju promene faktora sredine,

Sistemska ekologija

– proučava ekološke sisteme uz primenu metodologije

matematičkog modeliranja, simulacije i sistemske analize,

Kosmička ekologija

– izučava adaptaciju čoveka u potpuno veštačkim uslovima

(kosmički brodovi),

Predeona ekologija

– proučava ekološke faktore u nekom predelu,

Primenjena ekologija

je sinteza svih grana ekologije i ona uključuje nauku o životnoj

sredini.

Ekološki faktori

mogu biti:

•

Biotički

faktori

su organski faktori, faktori žive prirode, a to su producenti,

konzumenti i reducenti.

•

Abiotički faktori

su neorganskog porekla npr. klimatski faktori, hidrološki, pedološki

itd...

Ekološka valenca

je amplituda kolebanja jednog životnog faktora u čijim je granicama

moguć život jednog organizma.

Biosfera

je životni prostor na Zemlji ili omotač Zemlje u kome je rasprostranjen život.

Biosferu čine:

Atmosfera

(sfera gasova koja čini Zemljin vazdušni omotač)

Hidrosfera

(vode)

Litosfera

je gornji čvrsti sloj Zemljine površine – Zemljina kora

Pedosfera

je rastresiti deo Zemljine kore.

Tehnosfera

je životna sredina koju je čovek stvorio, transformišući prirodnu sredinu.

Ekosistem

je celina koju čine životna zajednica i njom naseljeni prostor. Komponente

ekosistema su: stanište (biotop) i biocenoza.

Stanište

je osnovna topografska jedinica, prostorno više ili manje ograničena, sa

srazmerno sličnom ili istom kombinacijom uslova, odnosno kompleksom životnih faktora.

Biocenoza

je životna zajednica u kojoj se odvija život svakog organizma koji pripada

toj zajednici.

Populacija

je grupa jedinki iste vrste koja naseljava odreñeni prostor u istom

vremenskom intervalu.

Ekosfera

je prirodna sredina koja je nastala pod uticajem čoveka, tj. čini je biosfera i

tehnosfera.

2.2. Čovek i biosfera

Jedan od najozbiljnijih problema čovečanstva je

veličina prostora na Zemlji,

koji je

determinanta rasta ljudske populacije.

Shodno ovome, postavlja se

pitanje:

kako uskladiti rast ljudske populacije sa

raspoloživim

ograničenim prostorom na planeti?

•

Teoretičare izobilja

koji veruju da će pravilno funkcionišuće tržište, minimalno

uplitanje vlade i odgovarajući cenovni signali voditi ka optimalnom outputu za
društvo u celini.

Neki autori, ekonomsko – ekološki sistem posmatraju sa aspekta

dubinske ekonomije

elemenata prirodne sredine,

koja istražuje uzroke i posledice dejstva prirodnih resursa na

optimalno korišćenje prirodne sredine.

Drugi aspekt, je

površinska ekologija resursa,

koja obraća pažnju samo na pojedinačne

delove ekonomsko – ekološkog sistema, njihovo korišćenje, razvoj i zaštitu.

Slika 1. Odnosi ekonomije i životne sredine

Prirodna sredina u odnosu prema ekonomiji ima tri funkcije:

– deponije,

– izvor

sirovina,

– bogastva. Proizvodnja i potrošnja stvaraju

otpatke za koje je prirodna sredina

deponija. Prirodna sredina je izvor materijalnih inputa za ekonomiju – proizvodnju. Od
prirodne sredine direktno teku bogastva – životni prostor, čist vazduh, voda.

2.3.1. Odnosi izmeñu ekonomskog rasta i prirodne sredine

Prikazana shema može biti osnova za razmatranje odnosa izmeñu ekonomskog rasta i

prirodne sredine.

Ekonomski rast

znači podizanje nivoa ekonomske aktivnosti, pri čemu, tokom

vremena, nivoi proizvodnje i potrošnje rastu zahvaljujući rastu populacije i rastu životnog
standarda.

Ekstremno stanovište

tvrdi da se ekonomski rast ne može neograničeno nastaviti zbog

ograničenja  životne  sredine,  jer  povećanje  priliva  prirodnih  resursa  u  proizvodnju  ne  može
biti  neograničeno  održavano.  Uz  to ekonomski  rast  kao  cilj  se  sve  teže  ostvaruje,  a  i  kad  se
postigne,  razočarenje  je  neminovno,  zato  što  zagañenje  prirode  smanjuje  njen  doprinos
kvalitetu života. Tako, prirodna sredina će jednog dana staviti tačku na ekonomski rast, jer će
rast učiniti da svet sve manje bude prijatan za život.

Neki ekonomisti zastupaju tezu

da ne mora da doñe do konflikta izmeñu ekonomskog

rasta i očuvanja životne sredine tj. ekonomski rast ne mora da se odbaci kao cilj da bi se
sačuvala životna sredina. Prema ovome, tržište će prilagoditi visoke nivoe proizvodnje i
potrošnje očuvanju prirodne sredine u zadovoljavajućem stanju. Posledice ekonomskog rasta
na prirodnu sredinu mogu da se odlažu, a kao osnovni instrument ostvarenja tog cilja bila bi