UVOD UMENADŽMENT

Menadžment je nastao u veoma dalekoj prošlosti.Reč menadžment potiče od
engleske reči manage (menidž), što znači upravljanje preduzećem ili javnim
poduhvatima. Menadžment predstavlja uspešnost raspolaganja ograničenim
resursima ili sredstvima, odnosno sposobnost obavljanja datog posla.Pojava
menadžmenta vezuje se za period industrijalizacije.Cilj je da se sa što manjim
ulaganjem elemenata proizvodnje ostvare što veći rezultati privređivanja, a to se
omogućava aktivnostima efikasnog menadžmenta. Svako preduzeće, kao ćelija
robno-novčane privrede, predstavlja određeni organizacioni sistem.Organizacioni
sistemi su, po pravilu, veoma složeni, a pred njima se postavljaju i sve složeniji
zahtevi.Nosiocima funkcije upravljanja takođe se postavljaju sve složeniji zadaci,
koje mogu da ispune samo ljudi koji za to imaju odgovarajuću kvalifikaciju, tj.
profesionalni menadžeri.Aktivnosti profesionalnih menadžera predstavljaju skup
znanja, veština, delovanja, koja se koriste u regulisanju ponašanja
organizacionih sistema.
Sve te aktivnosti imaju zajednički naziv menadžment i predstavljaju okosnicu
organizacione strukture preduzeća.Menadžment predstavlja veoma kompleksnu
aktivnost i može da se posmatra kao: veština upravljanja, teorija o upravljanju i
kao upravljačka struktura.Samo preduzeće sa kvalitetnim i efikasnim
menadžmentom može zadržati svoju konkurentsku poziciju, rasti i razvijati se.

ULOGA MENADŽMENA U PROCESU UPRAVLJANJA PREDUZEĆEM

Menadžment predstavlja ključnu funkciju preduzeća.Od sposobnosti
menadžmenta zavisi uspešnost preduzeća ili drugog organizacionog
sistema.Zato se, s pravom smatra da je glavni uzrok nerazvijenosti mnogih
zemalja neprimenjivanje sistema savremenog menadžmenta, a ne nedostatak
resursa.Cilj je da se ograničeni resursi ( ljudski rad, elementi proizvodnje, novac)
racionalno koriste, kako bi se postavljeni ciljevi ostvarili uz što veći stepen
efikasnosti i efektivnosti.Veoma je značajno napomenuti da današnja velika
preduzeća zahtevaju primenu sistema profesionalnog
menadžmenta.Profesionalni menadžeri preduzeća jesu unajmljeni stručnjaci, koji
raspolažu odgovarajućim znanjem, veštinom i iskustvom iz oblasti
menadžmenta.Smatra se da je menadžment po svojoj prirodi univerzalan i otuda
njegova široka primena u različitim oblicima društvenih organizacionih
sistema.Ključni elementi menadžmenta su univerzalni i, uz odgovarajuću
adaptaciju, primenljivi u različitim sredinama, što su dosadašnja naučna
istraživanja i iskustva u praksi i pokazala.Međutim, to ne znači da se
menadžment svuda primenjuje na isti način.

ISTORIJAT MENADŽMENTA

Kada se govori o istorijatu menadžmenta neophodno je napraviti razliku
između menadžmenta kao prakse i menadžmenta kao naučne discipline.Suština
industrijske revolucije sastoji se u naglašenoj tehničkoj podeli rada i zameni rada
radnika radom mašina.Do industrijske revolucije došlo je tek u Engleskoj krajem
osamnaestog veka.
Osnovu industrijske revolucije činila je parna mašina koju je usavršio i osposobio
za praktičnu industrijsku primenu Džems Vat (James Watt).Primena parne
mašine uticala je na snižavanje troškova i cena proizvoda, kao i proširivanje
tržišta.Neophodni su bili menadžeri da bi planirali šta treba uraditi, da bi odredili
ko će šta raditi, kao i da bi vodili i koordinirali ljudske napore i obezbedili da se
postavljeni ciljevi ostvare.I u ranom menadžmentu, kao i danas, veliki problem
predstavljala je motivacija i disciplina radnika, tako da su korišćene različite
metode da se one ostvare (pozitivne-podsticaji, negativne-sankcije; i stvaranje
radnih navika).

DEFINISANJE MENADŽMENTA

Aktivnosti usmerene na efikasno obezbeđivanje, raspoređivanje i korišćenje
ljudskih i materijalnih resursa radi postizanja datog cilja predstavljaju funkciju
menadžmenta.
Nosioci ovih aktivnosti su posebno osposobljeni ljudi za obavljanje funkcija
menadžmenta – menadžeri.Pod pojmom menadžment u anglosaksonskoj
terminologiji podrazumeva se upravljanje organizacionim sistemima u različitim
oblastima društvene delatnosti. U takvom obliku, uz specifičnu transkripciju i
izgovor, ovaj pojam ušao je u mnoge svetske jezike, pa i u srpski jezik.Pod
pojmom upravljanje, u širem smislu, podrazumeva se odlučivanje o ciljevima
organizacionog sistema, zatim o načinu i sredstvima kojim se takvi ciljevi mogu
ostvariti, kao i o korišćenju rezultata poslovanja toga sistema.Prvobitno, vlasnici
kapitala uloženog u preduzeće bili su nosioci funkcije upravljanja i
rukovođenja.Oni su čak učestvovali u izvršnim poslovima.To je bilo moguće u
manjim preduzećima i u uslovima jednostavnih delatnosti.Međutim, razvojem
privrede i društvenog života uopšte došlo je do delegiranja upravljačkih i
rukovodilačkih nadležnosti i odgovornosti na profesionalne
menadžere.Menadžment se posmatra, s jedne strane, kao veština upravljanja i
rukovođenja organizacionim sistemima kao i nosioci te funkcije, a s druge strane,
kao teorija koja izučava ovaj fenomen i doprinosi njegovom usavršavaju.U tom
smislu, menadžment kao fenomen može da se posmatra sa tri aspekta i to kao:

profesionalnog menadžmenta 300 do 1000 zaposlenih (u zavisnosti od
specifičnosti poslovanja konkretnog ekonomskog subjekta).
Glavni zadatak profesionalnih menadžera jeste uspešno i racionalno ostvarivanje
planiranih ciljeva preduzeća.

NAUČNI MENADŽMENT

Iako je funkcija menadžmenta stara koliko i ljudsko društvo, menadžment kao
naučna disciplina novijeg je datuma.Prvi autor koji je oblast menadžmenta
proučavao sistematski i koji je dao značajan doprinos njegovom razvoju jeste
Frederik Tejlor.Tejlor je koristio naučne metode i vršio konkretne eksperimente u
upravljanju proizvodnim pogonima.
Značajan doprinos razvoju naučnog menadžmenta dali su i sledeći autori: Gant,
Emerson, Ford, Gilbret, Berner.Posebno se može izdvojiti Francuz Anri Fajol koji
je proučavao problematiku upravljanja preduzećem kao celinom, te je formulisao
14 principa efikasnog upravljanja preduzećem.

ŠKOLE MENADŽMENTA

Od pojave „teorije naučnog upravljanja“ do danas razvilo se više škola
menadžmenta. Najvažnije su sledeće:
1)klasična škola menadžmenta,
2)škola ljudskih odnosa,
3)škola teorije odlučivanja,
4)škola nauke o menadžmentu,
5)škola teorije sistema i
6)situaciona škola menadžmenta.

KLASIČNA ŠKOLA MENADŽMENTA

Klasična škola menadžmenta predstavlja prvi sistematski pristup izučavanju
problematike upravljanja.Temelje ove škole postavili su svojim naučnim
istraživanjima autori: Tejlor, Fajol, Veber i njihovi sledbenici.Klasična škola
menadžmenta obuhvata tri teorije:
(1) teoriju naučnog menadžmenta,
(2) administrativnu teoriju ili teoriju procesa menadžmenta i
(3) birokratsku teoriju menadžmenta.
Teorija naučnog menadžmenta potiče od rezultata istraživanja čuvenog
američkog inženjera Tejlora koji se smatra i tvorcem ove teorije.Tejlor je
nastojao, da koristeći saznanja iz prakse, formira menadžment kao nauku koja

se zasniva na čvrstim, dobro postavljenim principima.Administrativnu teoriju ili
teoriju procesa u okviru klasične škole menadžmenta, razvio je Fajol.Glavni cilj
njegovih istraživanja bio je sistematsko razumevanje celokupnog menadžerskog
procesa.Birokratsku teoriju menadžmenta razvio je Maks Veber.Ova teorija ima
veliki uticaj na razvoj menadžmenta kao naučne discipline, ali i na njenu primenu
u praksi.Neke postavke birokratske teorije menadžmenta još uvek se koriste
prilikom uspostavljanja menadžerskog sistema u određenim
organizacijama.Pored svojih nesumnjivih prednosti, klasična škola menadžmenta
ima i određene slabosti, pa je često trpela i kritike. Jedna od najčešćih kritika
jeste zanemarivanje ljudskog faktora organizacije.Pristalice ove škole takođe su
smatrali da zaposlene interesuje samo plata, kao i da se zaposleni uvek
ponašaju racionalno (što je praksa demantovala).Klasična škola, zbog
manjkavosti u pristupu prema određenim problemima, nije adekvatno rešila
mnoga značajna pitanja menadžmenta, kao što su: vođstvo, motivacija,
komunikacije, međuljudski odnosi.

ŠKOLA LJUDSKIH ODNOSA

Začetnik škole ljudskih odnosa bio je Elton Mejo (Mayo) koji je prvi uočioi
važnost ljudskog faktora u organizaciji.Škola ljudskih odnosa ili ponašanja počela
je da se razvija tridesetih godina prošlog veka.Predstavnici škole ljudskih odnosa
smatrali su da su motivacija za rad, moral u radu i učinak (produktivnost) veoma
usko povezani sa socijalnim odnosima među radnicima i između radnika i
menadžera.Smatralo se da su ljudi zavisni od međuljudskih odnosa, a ne od
fizičkih uslova rada.Tvorci škole međuljudskih odnosa svoja istraživanja fokusirali
su, uglavnom, na proučavanje uloge čoveka i njegovog ponašanja u jednom
organizacionom sistemu.Pristalice ove teorije posmatraju čoveka kao psiho-
fizičko biće i kao socijalnu jedinku, kao pripadnika različitih društvenih grupa.I
teorije autora škole ljudskih odnosa takođe su imale određene slabosti.Prvo,
njihov pristup proučavanju problematike menadžmenta potpuno se oslanjao na
klasičnu školu.Drugo, kao i autori klasične škole, i oni su organizaciju posmatrali
kao izolovan, zatvoren sistem, što ne odgovara realnosti budući da se svaka
organizacija nalazi u interakciji sa svojim okruženjem.

ŠKOLA TEORIJE ODLUČIVANJA

Osnivač škole teorije odlučivanja je Simon.Prema ovoj teoriji menadžment je
proces donošenja odluka, a ne proces obavljanja menadžerskih funkcija.Učinak
svih menadžerskih funkcija podrazumeva donošenje odgovarajućih odluka tako

menadžerski princip ni pristup već menadžer treba da projektuje organizaciju, da
definiše njene ciljeve, strategiju, politiku i planove saglasno konkretnim uslovima
u okruženju.Jedna od prednosti škole situacionog menadžmenta jeste i to što
nudi metod analize, kao i način uspešne integracije organizacije sa njenim
okruženjem.

PRINCIPI MENADŽMENTA

Principi menadžmenta predstavljaju određene zahteve u obavljanju
menadžerske funkcije da bi se ostvarili postavljeni ciljevi.Prvi autori koji su
proučavali ovu oblast bili su začetnici teorije „naučne organizacije rada“ ili
„naučnog upravljanja“.Tejlor je formulisao princip „upravljanja putem izuzetka“,
koji predstavlja zahtev ili težnju da menadžeri usmeravaju svoju pažnju samo na
one slučajeve kojima se postavljene norme ne ostvaruju ili se prebacuju iznad
određene granice i u kojima se ne slede, ili ne mogu da slede, propisane
procedure.Princip efikasnosti predstavlja zahtev da se određeni cilj ostvari na
najracionalniji način (u smislu odnosa rezultata i ulaganja);Princip efektivnosti
predstavlja zahtev da se određenom aktivnošću postigne željeni efekat.Kod
principa efikasnosti postavlja se pitanje kako nešto radimo, a kod principa
efektivnosti pitanje je šta je rezultat (efekat) našeg rada, tj. šta radimo.

FAJOLOVI PRINCIPI MENADŽMENTA

Frederik Fajol svojim izučavanjima dao je veoma značajan doprinos razvoju
teorije menadžmenta. On je formulisao 14 principa menadžmenta koji su
umnogome i danas aktuelni.Povezanost ovlašćenja i odgovornosti. Ovlašćenja
koje ima menadžer pri obavljanju svojih zadataka proističu iz njegove
odgovornosti. U skladu s tim, menadžeru ne bi trebalo davati ovlašćenja bez
preuzimanja odgovornosti, odnosno odgovornost menadžera trebalo bi da bude
u skladu sa njegovim ovlašćenjima.Zvanični autoritet menadžera proizlazi iz
njegovog položaja u menadžerskoj hijerarhiji, a lični autoritet proističe iz njegove
inteligencije, iskustva, morala itd.Jedinstvo komande – svodi se na zahtev da
zaposleni u preduzeću treba da imaju samo jednog šefa (boss) i da samo od
njega primaju naloge.Sa zaposlenima treba da komunicira samo jedan (njihov)
neposredni rukovodilac da se ne bi stvarala konfuzija oko toga čiji nalog treba
pre izvršiti.Jedinstvo vođenja – predstavlja zahtev da sve menadžerske i druge
aktivnosti u preduzeću koje imaju isti cilj budu objedinjene i vođene. Te aktivnosti
treba da imaju jedan plan i jednog rukovodioca.Uspostavljenost skalarnog lanca
komande – predstavlja zahtev da komandni sistem organizacije, sastavljen od
lanca nadređenih i podređenih, bude postavljen duž čitave organizacije, od
njenog vrha do dna.Uspostavljenost podele rada – predstavlja zahtev da se